Arhiva

Prijatelji i daleki poznanici

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Sto osamdeset romana za godinu dana u srpskoj književnosti naoko ne deluje kao velika cifra. Ne deluje, dok ne dođe do toga da ove romane valja i pročitati. Ako zamislite da imate prijatelje koje treba tokom godine nazvati, dogovoriti se sa njima za viđanje, odvojiti nekoliko sati života, popričati sa njima, ući u njihove tekuće probleme, životne priče, raspitati se o njihovim roditeljima, saslušati šta im rade deca, kako im je na poslu i šta ih muči a šta raduje, gde su bili na letovanju, a šta ne mogu sebi da priušte i znate već sve te razgovore i ćaskanja koji život znače, pa sada to pomnožite sa sto osamdeset, i još dodajte da se sa većinom prijatelja, recimo njih sto pedeset, morate dogovoriti i sastati od 1. novembra do 15. decembra, jer su pre toga bili nedostupni za viđanje, onda ćete imati barem približnu sliku sa čime se susreće NIN-ov žiri svake godine. Nisu, međutim, samo vreme i broj susreta pomalo naporni, već se postavlja pitanje i smisla tolikih susreta. Koliko bliskih prijatelja zaista imate? Pet-šest? Deset-petnaest? Taman toliko je i romana zaista vrednih čitanja. Oko desetak romana će se i naći u užem izboru a oko pet u najužem i oni će predstaviti sve što je ove godine (kao i bilo koje prethodne) u srpskoj književnosti zavredelo susretanja i druženja. Još otprilike dvadesetak romana će se naći u širem izbor i to su one knjige slične poznanicima sa kojima vam neće biti neprijatno u društvu. Šta je sa ostalima, onih sto pedeset poznanika? Uglavnom ništa. Oni će već pronaći neke svoje prijatelje, neko svoje najuže društvo, neki će ostati usamljenici kao što su to i do sada bili, neki će se vratiti svojoj porodici da sa njima dele sve ono što su i do sada delili. Kao i prilikom svakog susreta prijatelja i poznanika, mnogi od njih će biti veoma moderno obučeni. Kako su u modi* ponovo osamdesete ove godine se više nego ikada romanopisci bave ovom temom, vremenom slobode, umetničkih uzleta i druženja. Moda osamdesetih je, međutim, kako to već i biva u eklektičnom 21. veku, samo jedna od mogućnosti, te i ovi romani pripadaju jednom širem modnom trendu, u teoriji književnosti nazvanom autofikcija, odnosno autobiografski roman. Iako je nekada pripadao više piscima početnicima i njihovim prvim romanesknim ostvarenjima, ovaj žanr se u toku poslednjih godina kao požar proširio na sve generacijske uzraste i na sve autore bez obzira na to da li su početnici ili posednici već poznatog opusa. Podžanrovi autofikcije su ove godine bili rangirani prema temama, jedna od njih je vreme 80-ih prošlog veka, druga je ispovedna književnost sa akcentom na svekoliku patnju i životnu muku, treća bi se mogla podvesti pod romane koji su se bavili bolestima, iako su se, istini za volju, neki od pisaca priklonili mogućnosti da od teme bolesti sačine i nešto klasičnije romaneskno štivo sa uporištem na fabuliranju, a ne isključivo na konfabuliranju (tipičnom za autofikciju). Metaforički gledano, mnogi prijatelji su se u našim razgovorima žalili na bolest, nemaštinu, patnju, nedostatak ljubavi, razvode i gubitke svakojake, ali poneki od njih su odista uspevali da izazovu empatiju i prepoznavanje u širem kontekstu. Tek pokoji je pokušavao da bude duhovit, ironičan, a poneko je i vređao. Mnogi su pričali o politici, istoriji, ali je uopšteno gledano bilo manje tema vezanih za Kosovo, ratove na ex-YU prostorima... Šteta je da do danas još uvek nismo dobili zaista veliki roman o 90-im, ali ni za time ne treba žaliti jer se takav roman može pojaviti i sa veće istorijske distance. Očekivano, najmanje je bilo romanopisaca koji su se još uvek sećali da je književnost umetnost jezika, stila, poetičkih umeća fabuliranja, naracije, kontekstualizacije... Ili ponovo jezikom metafore rečeno, retki su bili susreti sa zanimljivim i originalnim prijateljima dubokih uvida koji bi imali šta da kažu i znali na koji način da to i saopšte, koji su uspevali da neke stare teme obuku u novo ruho i da otvore neke potpuno nove uglove gledanja. *Moda (od lat. modus - način) je naziv za nove i prolazno prihvaćene oblike života.