“Pogrešne činjenice”

Mada nisam pristalica bespotrebnih rasprava sa čitaocima, ovog puta ću napraviti izuzetak. Razlog? Oba potencijalna oponenta mom tekstu “Za kralja i otadžbinu” (NIN br. 2804) javljaju se iz bližeg ili daljeg inostranstva, što bi se danas reklo - iz dijaspore. Kako predosećam (ili, možda, opet grešim?) da oni moraju biti pobornici ideje o obnovi parlamentarne monarhije, pozivam ih da priđu malo bliže, da se za svoje stavove založe u domovini. No, svejedno. Dijaspora je valjda bila ta koja je izvela 5. oktobar. U Libertivilu? Ili u Sidneju?

Prelazim na stvar. Tvrdnja dr M. Rakića, iz NJujorka, doktora za geografiju i istoriju (po čemu se zbilja razlikuje od moje malenkosti: predstavljam se uvek samo imenom i prezimenom), jeste tačna kada opominje da se, u mom pomenutom tekstu, ne radi o rumunskom, već o bivšem bugarskom kralju, danas predsedniku vlade i građaninu. Taj bih propust mogao pripisati lektoru, ali ga rado preuzimam na sebe, jer, pod jedan, to zbilja jeste (moja) greška, i - pod dva - zato što se u jednoj od mojih ranijih kolumni takođe pominje ovaj primer, no tada onako kako to tvrdi dr M. Rakić, to jest da je bivši bugarski kralj sada premijer Koburgovski. Eto, dešava se. Međutim, u čemu je razlika? Moja tvrdnja se odnosila na jučerašnju Rumuniju, koja je bila zemlja za sprdnju, a postaće članica EU pre nas. Zar je sa Bugarskom drugačiji slučaj?

A što se tiče gospodina Stevana Draškovića, iz Švedske, koji čitaoce NIN-a opominje kako je, u istom broju ovog nedeljnika, onome u kome je objavljen moj tekst “Za kralja i otadžbinu”, gde se - između ostalog - kaže da je poslednji srpski kralj Aleksandar Obrenović ubijen 1903. godine, na drugom mestu, u drugom članku, navedeno da je poslednji srpski kralj bio Petar Karađorđević, krunisan 21. IDŽ 1904. godine. I to je tačno.

Ali, nije moje izostavljanje Petra I stvar ignorancije, “ogrešenje o činjenice”, već je to bila “politička odluka”. Ovo iz razloga što je Petar I na presto došao posle državnog udara oficirskih krivokletnika, članova terorističke organizacije “Crna ruka”, koji su A. Obrenovića i Dragu Mašin ubili na neprimereno zverski način, izazvavši tim verolomnim činom zgražanje čitave civilizovane Evrope, koja nas je zbog toga “precrtala”. O tome više kod Rebeke Vest. To je inače u tradiciji te familije: Aleksandar Karađorđević došao je na vlast 1842. godine posle ubistva “čestitog kneza” Mihaila Obrenovića u Topčideru. Ne mislim da su knez Aleksandar i kralj Petar lično odgovorni, pa njihovu čestitost nisam želeo da iskušavam sopstvenom “naknadnom pameću”. Zato sam se (namerno) ogrešio o istorijske činjenice.

Opet, s druge strane, ako se vratimo istorijskoj istini, to jest činjenici da je Petar I bio “poslednji srpski kralj”, onda je, tim pre, nasledno pravo našeg savremenika, gospodina Aleksandra Karađorđevića, i teorijski neostvarljivo. Jer, kao što više ne postoji zemlja (Jugoslavija) čiji je poslednji kralj bio njegov blaženopočivši otac Petar II, tako kao samostalni međunarodni subjekat ne postoji ni država Srbija, čiji je poslednji kralj bio njegov pradeda Petar I. Dinastičko pitanje, koje je i inače neprimerno za republiku, i bez referenduma, ne može se rešiti sve dok postoji državna zajednica SCG. Kakva bi ta zajednica, SCG, bila ako bi jedna njena članica, Srbija, bila monarhija, a druga, Crna Gora, imala predsednika republike. Nisam čuo za takav model “kohabitacije”. Uostalom, i Crnogorci imaju svog “prestolonaslednika” - gospodina Nikolu Petrovića. Ne pada mi na pamet da im bar to pravo ravnopravnosti osporavam.

Bogdan Tirnanić