Arhiva

Pakt sa đavolom

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Može li cela jedna zemlja, ili većina ljudi u njoj, odjednom da izgubi pamet? Naravno da može. Istorija je puna takvih primera - od kojih su neki, kao što to predobro znamo, registrovani i ovde tokom poznih osamdesetih i čitavih devedesetih, iako nije mali broj onih koji se naglašeno trude da taj period izbrišu iz kolektivnog sećanja; ili, još gore, da to sećanje falsifikuju. Ponekad čak nije ni potrebno da u amok zapadne većina: pre dve godine za Donalda Trampa je glasalo skoro tri miliona Amerikanaca manje nego za njegovu protivkandidatkinju, ali je, zahvaljujući raspodeli glasova od jedne do druge savezne države, na kraju svejedno on bio taj koji je odneo pobedu. I mada mu je rejting konstantno loš, okolnosti koje mu trenutno idu u prilog nagoveštavaju da bi Tramp na izborima 2020. lako mogao i do drugog predsedničkog mandata - verovatno i tada s manjim brojem direktnih glasova. U Brazilu je, pak, taj trenutak kolektivnog pomračenja svesti stao u tri oktobarske sedmice, koliko je proteklo od prvog do drugog kruga predsedničkih izbora. Neočekivano uverljiva pobeda ultradesničarskog kandidata Žaira Bolsonara u prvom krugu, kada je osvojio skoro 47 odsto glasova, već tada više nije ostavljala mesta sumnji: bilo je jasno da će nekadašnji armijski kapetan te dugogodišnji poslanik u brazilskom parlamentu trijumfovati i u odlučujućoj rundi, jer je prednost u odnosu na predsedničkog kandidata Radničke partije (PT), bivšeg gradonačelnika Sao Paula Fernanda Hadada, bila prevelika da bi se mogla nadoknaditi. Ta razlika, koja je u prvom krugu iznosila čak 18 miliona, u drugom krugu jeste smanjena, ali je ostala i dalje ogromnih 11 miliona; za Bolsonara je u završnici glasalo skoro 58 miliona ljudi, ili preko 55 odsto izašlih na izbore. NJegova pobeda je, dakle, nesporna - čak i kada se u obzir uzme dobro organizovana akcija širenja lažnih vesti koju su njegove pristalice vodile na društvenim mrežama s ciljem diskreditacije levičarskog kandidata, te drugi vidovi prljave kampanje. Ta pobeda bi, međutim, Brazil mogla veoma mnogo da košta. O Bolsonarovim ekstremnim stavovima na ovom mestu je već bilo reči uoči prvog izbornog kruga, i na njihovo ponavljanje ne bi trebalo trošiti prostor. Za ovu priliku dovoljno je podsetiti da je reč o osobi koja je doskora decenijama obitavala na marginama brazilske politike. NJegovi mrzilački istupi protiv žena, levičara, siromašnih, crnačkog dela populacije, starosedelačkog stanovništva Brazila, homoseksualaca i drugih „sumnjivih“ socijalnih grupa doskora svetu nisu bili poznati iz jednostavnog razloga: on sam je bio apsolutno nebitan. Ali, u situaciji kad su ekonomske prilike u Brazilu već pet godina loše, kompletna politička klasa diskreditovana monumentalnim razmerama korupcije u eri vladavine PT (2003-2016), a zemlja obara sve negativne rekorde po broju ubistava i silovanja, Bolsonaro se svojim zalaganjem za čvrstu ruku i, trampovski rečeno, „isušivanje močvare“ velikom broju Brazilaca - pre nego bilo koji drugi kandidat koji nije iz redova PT - nametnuo kao prihvatljiva alternativa, jer obećava ono što im trenutno najviše nedostaje: zavođenje reda u zemlji. U to ime, oni koji su Bolsonara, notornog zagovornika torture i pristalicu vojne diktature (1964-1985), sada izglasali za predsednika spremni su da pristanu na najavljenu militarizaciju civilne vlade, možda i nešto gore od toga (potpredsednik Brazila će postati penzionisani general Hamilton Morao, koji je prošle godine, tada još u aktivnoj službi, glasno dumao nije li došao trenutak da vojska ponovo preuzme vlast); na davanje policiji - već sada s preširokim ovlašćenjima - praktično neograničenog prava da pod izgovorom borbe protiv kriminala puca i ubija bez pitanja; na diskriminaciju manjinskih grupa; na nekontrolisanu deforestaciju za čitav svet vitalno važnih amazonskih kišnih šuma i moguće povlačenje zemlje iz Pariskog sporazuma o borbi protiv klimatskih promena; i na ko zna šta još što će se tek videti. Iz nabrojanog se, s druge strane, jasno vidi i ko je još, osim nezadovoljne i frustrirane brazilske srednje klase - rešene da spreči da na čelo zemlje ponovo dođe kandidat PT, pa kud puklo da puklo - bio vitalno zainteresovan za to da neko poput Bolsonara zasedne u predsedničku fotelju. Desničari svih boja, vojni establišment, bezbednosne strukture, krupan kapital (privučen najavama ekonomske liberalizacije i privatizacije - sam Bolsonaro važi za ekonomskog diletanta, ali ima sposobnog glavnog ekonomskog savetnika, Paola Gedesa), moćni sektor agrobiznisa, evangelisti (kojih u dominantno katoličkom Brazilu ima sve više) i druge konzervativne grupacije kojima su seksualne manjine trn u oku, zagovornici liberalizacije prava na posedovanje ličnog naoružanja po uzoru na SAD... Mnogo je onih koji su našli razloga/imali interesa da, u šarolikoj ponudi kandidata na i inače fragmentisanoj političkoj sceni - u novi saziv donjeg doma Kongresa, za koji se u oktobru takođe glasalo, ušlo je rekordnih 30 partija - izaberu baš najgoreg među njima. Upravo ovako komplikovana struktura parlamenta mogla bi, inicijalno barem, da se ispostavi kao brana pred nastojanjima buduće Bolsonarove administracije (na dužnost će stupiti u januaru) da progura svoje najradikalnije zakonske inicijative: formiranje dovoljno širokog bloka koji će biti spreman da podrži predsednika s takvim političkim programom verovatno neće ići lako. Šta, međutim, ukoliko - vođen svojim autoritarnim porivima - Bolsonaro zaključi da mu parlament nije ni potreban i, oslanjajući se na aparat sile na jednoj i svoje dobro umrežene pristalice na drugoj strani, počne da vlada dekretima? Širenje besmislica o tome da je Brazil, zahvaljujući PT, bio na pragu da se pretvori u novu Venecuelu pokazalo se kao delotvorno; šta će Bolsonaru stajati na putu da u nekom trenutku u bliskoj budućnosti, ukoliko se ispostavi da njegove mere ne mogu biti sprovedene milom, ne posegne za silom koju inače toliko priziva? U Latinskoj Americi tako nešto nije nimalo teško zamisliti - pogotovu kad se u SAD i drugde na Zapadu nađu ideološki i/ili ekonomsko-finansijski razlozi zbog kojih bi se pred nečim takvim ostalo manje-više nemo. Pritom, brazilska demokratija je još sasvim mlada, a za razliku od Argentine i Čilea, koje su takođe silno propatile pod vojnom diktaturom, nikad nije napravljen ni jasan istorijski otklon od tog mračnog perioda. Štaviše, nije mali broj onih koji se diktature prisećaju s nostalgijom, kao perioda tokom koga su u zemlji vladali red i mir - na užasavanje onih koji nisu zaboravili na koji način su taj red i mir održavani. Biće sigurno onih koji će dolazak jednog ultradesničara na vlast u najvećoj južnoameričkoj državi sagledavati tek kao ekstremnu manifestaciju globalnog trenda pomeranja političkog diskursa udesno, poslednjih godina uočljivog i u Latinskoj Americi; ili kao prirodnu reakciju na tzv. ružičastu plimu, kako je nazvan prethodni period tokom koga su u mnogim zemljama na ovom kontinentu vlast osvajale levičarske partije. Kristobal Rovira Kaltvaser, profesor političkih nauka na Univerzitetu Dijego Portales u Santijagu, međutim, u tekstu za Project Syndicate ocenjuje da takva kontekstualizacija nije od pomoći zbog bitnih razlika između okolnosti koje su dovele do jačanja radikalne desnice u Evropi i SAD u odnosu na situaciju u Latinskoj Americi. Za početak, kaže Kaltvaser, dok je u Evropi kao gorivo za uspon radikalne desnice poslužilo pitanje imigracije, u Latinskoj Americi građane mnogo više preokupiraju ekonomski prosperitet i javna bezbednost. „Fenomen Bolsonaro nije reprezentativan čak ni za latinoameričku politiku, koja u poslednje vreme jeste skrenula udesno, ali u granicama umerenog. I predsednik Argentine Maurisio Makri i predsednik Čilea Sebastijan Pinjera - prvi izabran 2015, drugi 2017. - vladaju kao klasični lideri desnog centra“, ukazuje on. Izabravši za predsednika nekog ko je, za razliku od pomenute dvojice, radikalni desničar, Brazil se našao u opasnoj situaciji, smatra Kaltvaser. Suprotno pomenutim neutemeljenim optužbama da bi Brazil pod vođstvom PT neminovno završio kao Venecuela, upravo bi Bolsonaro mogao da postane novi Ugo Čaves, samo s drugačijim ideološkim predznakom, smatra čileanski profesor. „Čavesu je pošlo za rukom da progura radikalne institucionalne reforme koje su mu dale bukvalno neograničenu moć da podrije demokratske procedure. Ove reforme su ključni razlog zbog koga je Čavesov naslednik Nikolas Maduro bio u stanju da Venecuelu transformiše u autoritarni režim. Da li Bolsonarova vladavina predstavlja sličnu pretnju po Brazil? Ukratko, da, upravo zato što će, kao i Maduru, i Bolsonaru biti teško da vlada na neki drugi način“, zaključuje Kaltvaser. Nezanemarljiv deo brazilskih birača koji bi u drugačijim okolnostima glasali za nekog umerenijeg kandidata morao je biti svestan ovog rizika, ali su ipak glasali za Bolsonara: toliko je ogromno njihovo ogorčenje stanjem u kome se zemlja nalazi. Možda veruju i da će, kad preuzme dužnost, Bolsonaro morati da ublaži svoju politiku - iako istorija, od Musolinija do Trampa, uči da se to dešava retko ili nikako. Šta god da bude, niko neće moći da kaže da je to protiv slobodno izražene volje većine. Kao što srpski prevod naziva one stare televizijske emisije kaže: tražili ste, gledajte.