Arhiva

LJudske duše na velikom platnu

Dragan Jovićević | 20. septembar 2023 | 01:00
Filmsko stvaralaštvo Ingmara Bergmana je autobiografski intimno, jedna velika narativna drama u prvom licu, monolog sa mnogo glasova – tako ga je videla Marijen Hok, prvi biograf ovog najvećeg švedskog umetnika svih vremena. I zaista, u godini kada se obeležava stogodišnjica od njegovog rođenja, ili još romantičnije rečeno prvi vek jednog od najintrigantnijih stvaralaca u istoriji sedme umetnosti, njegova dela su ponovo pod lupom vivisekcije, u pokušaju da se iznađe odgovor na pitanje - po čemu je i zbog čega, Ingmar Bergman bio toliko specifičan? U saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom, Ambasada Švedske je u proteklih nekoliko nedelja upriličila dane posvećene ovom velikom autoru, gde su pored restauriranih kopija njegovih filmova, poštovaoci njegovog dela mogli da diskutuju o zaostavštini kroz niz tribina, okruglih stolova, panel diskusija, kreativnih radionica. S druge strane, festival Slobodna zona prikazaće vrlo neobičan dokumentarni film Bergman - godina života, koji osvetljava nove trenutke njegovog života i karijere, dajući odgovore na mnoga nepostavljena ili neodgovorena pitanja. U pitanju je dinamičan dokumentarac, ispunjen informacijama i skrivenim tajnama iz Bergmanovov života, do poslednjeg kadra... Kao iskusna i proslavljena novinarka i dokumentaristkinja, Šveđanka DŽejn Magnuson je pre tri godine počela ozbiljno istraživanje sa odabranim timom, kopajući po arhivama, radio arhivama, bibliotekama, dostupnim dokumentima. Uz sve to napravila je čak 60 intervjua sa ljudima koji su poznavali Bergmana, kako bi dobila što kompletniju sliku o njegovom liku i delu. Rezultat do koga je tada došla vratio je, međutim, priču na početak. Producentkinja filma Sesilija Nesen kaže za naš list da im je želja bila da, i pored svih dokumentaraca snimljenih o Bergmanu, dobiju što dublji film i što detaljnije istraživanje o njemu ikada napravljeno: „Želeli smo da osvetlimo priču koja dosad nije bila ispričana. Ingmar Bergman je najveći švedski umetnik svih vremena, ali kao čovek imao je brojne neprijatne momente tokom života, zbog kojih su mnogi bili povređivani.“ Za samu DŽejn Magnuson, među najboljim filmovima ikada snimljenim su Sedmi pečat i Divlje jagode. „Kada je shvatila da su zapravo i jedan i drugi film snimljeni u istoj godini - 1957. uvidela je da je to fascinantan podatak! I onda, kada smo počeli istraživanje, svima nam je bilo jasno da je Bergman takođe te godine uradio i dve svoje velike pozorišne produkcije, dve radio produkcije i još jedan film, snimljen te a prikazan naredne godine. Povrh svega toga, imao je burnu godinu u životu sa četiri veze i šestoro dece! Izgledalo nam je kao da je u tu jednu godinu stalo toliko toga za šta nekome treba čitav život. Tada je DŽejn odlučila da iskoristi taj podatak kao originalnu perspektivu, kroz čiji okvir bi ispričala priču o čitavom jednom životu. Takođe, ta godina je bila prekretnica u njegovoj karijeri, kada je želeo da napravi novu vrstu filma, koristeći sebe i svoj život kao materijal za film“, veli Nesen. Prilikom rada na takvom materijalu kojeg je, ispostaviće se, bilo u izobilju, ekipa je brzo došla do zaključka da, ukoliko bi koristili samo Ingmara Bergmana kao izvor, bilo bi to izuzetno rizično, jer bi onda bili na konstantnom oprezu šta je istina a šta nije: „Bergman je sam stvorio mit od sopstvenog života. Tako da smo morali vrlo pažljivo da iščitavamo njegove biografije i da proveravamo izvore. On je dramatično uvodio svoj privatni život u svoje filmsko stvaralaštvo. Koristio je sebe i ’kao drvo i kao sekiru’, kako je i sam rekao. Sve se to dešavalo u trenutku kada je shvatio da je postao veliki autor. I tu praksu započinje upravo 1957. godine, filmom Divlje jagode, čineći od te godine ključnu godinu u svom stvaralaštvu.“ Međutim, kako i u samom filmu kažu, tokom istraživačkog procesa ekipa se uverila da Bergman nije uvek bio iskren kada je govorio o svom životu. Na primer, u svojoj autobiografiji Laterna magica, naslovljenoj prema igrački iz detinjstva, napisao je da nije bio četiri godine u kontaktu sa roditeljima, nakon jedne žestoke rasprave. Ispostaviće se, zapravo, da nisu razgovarali svega par dana. Međutim, s druge strane u svojim filmovima, Bergman je bio očigledno iskren i transparentan. Zato film traži njegovu personu upravo u filmovima i tekstovima koje je ostavio. „Bio je majstor u portretisanju ljudske duše, čineći je vidljivom. Porodica mu je bila platno za slikanje, a naročito žene. NJegovi ženski likovi su često bili kompleksniji od muških, što se retko dešavalo u istoriji filma. Bergman je isticao da ga je njegov komplikovan odnos sa majkom zainteresovao za žensku prirodu još u ranoj mladosti“, dodaje Nesen. Sada, kada se posmatra njegovo celokupno stvaralaštvo, ispunjeno takvim ostvarenjima među kojima su i Prizori iz bračnog života (1974), Fani i Aleksandar (1982), Sarabanda (poslednji film iz 2003), Devičanski izvor (1960), Leto sa Monikom (1953), Tajne žena (1952), Lekcija o ljubavi (1954), Osmeh letnje noći (1955), Snovi (1955)… i još mnoštvo toga uz gore pomenute naslove, sasvim je sigurno da je Bergman bio jedan od prvih koji su slikali teške, ozbiljne teme kao što su religija i smrt na platnu, naročito u filmovima kao što su Zimsko svetlo ili Sedmi pečat. Kasnije, istraživao je najprivatnije, ružne delove ljudske prirode, verovatno najvidljivije upravo u Zimskom svetlu, kada sveštenik raskida sa ženom koja ga voli, na najokrutniji mogući način. U biti njegovog stvaralaštva bilo je bacanje novog svetla na ružne strane svih nas ali i sebe samog, jer je želeo da ljudsku prirodu razume što bolje. To je za njega bilo poput terapije. Zato je veoma bitan aspekt filma i njegov odnos sa ženama, koji je bio dodatno komplikovan. Ipak, stiče se utisak da je Bergman danas potpuna nepoznanica novoj filmskoj publici, koja teško ili uopšte ne komunicira sa njegovim ostvarenjima. Sesil Nesen se u potpunosti slaže sa ovom konstatacijom: „Mi smo na projektu i angažovali mlade kao članove našeg istraživačkog tima. Želeli smo da oni gledaju Bergmanove filmove sa nama. Na naše iznenađenje, govorili su mahom kako su ti filmovi prevaziđeni i užasno spori. Tu su pre svega mislili na Sedmi pečat. Drugi su im se, međutim, veoma dopadali i smatrali su ih dosta savremenim, poput Persone ili Divljih jagoda… Lično, smatram da bi Prizori iz bračnog života bili savršena HBO serija danas! Ali nama je upravo to i bio cilj sa našim dokumentarcem – da učinimo Bergmana što pristupačnijim mlađoj publici, i svima onima koje su i dalje prestrašeni aurom njegovih komplikovanih i teških tema. A zapravo, Bergman je bio izuzetno duhovit čovek, pun vedrine i humora! To su stvari koje smo želeli da predstavimo mlađoj publici i da ih zainteresujemo za Bergmana. Jer, on je to zaslužio!“