Arhiva

Nasilje na severu je moguć scenario

Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
Dok se od Ramuša Haradinaja očekuje da nakon carina na robu iz Srbije i BiH uvede „druge, teže mere“, koje je najavio, Andrea Lorenco Kapuzela boravi u Beogradu kao poručen. Bivši šef ekonomske jedinice Međunarodne civilne kancelarije na KiM i autor knjige Izgradnja države na Kosovu - demokratija, korupcija i EU, u kojoj otkriva korupciju unutar misije EU i pokušava da odgovori na pitanje zašto „najskuplja i po angažovanju najveća politička i lobistička intervencija Zapada nije uspostavila demokratiju i poštovanje ljudskih prava na Kosovu“, idealan je sagovornik da predvidi domete ekonomskih i drugih „sankcija“. On veruje da su sve te mere reakcija na glasanje protiv članstva Kosova u Interpolu i drugim međunarodnim organizacijama i da Brisel danas može malo šta da učini. „Reč je o političkim merama, veoma lošim pre svega za ekonomiju Kosova, koja ima suviše malo proizvodnje i industrije i uglavnom se zasniva na uslugama“, kaže za NIN Kapuzela. „Kosovo mora da poveća proizvodnju, ali je na tržištu od dva miliona ljudi teško imati veliku industriju. Da bi imalo efikasnu proizvodnju, Kosovu je neophodno da bude deo većeg tržišta. A ako učinite regionalni trgovinski dogovor nekredibilnim stopirajući njegovu primenu iz političkih razloga, umanjili ste sopstvene šanse da privučete investicije i razvijete proizvodni sektor koji će trgovati sa regionom. U Prištini tvrde da mere i nisu tako loše, jer će stimulisati domaću proizvodnju. Možda. Ali će, takođe, učiniti Kosovo nepouzdanom komponentom regionalnog trgovinskog sistema, što će svakako otežati položaj cele ekonomije. Osim toga, jasno je da ove mere najviše pogađaju srpsku manjinu. Bio im to cilj ili ne, članovi kosovske vlade nisu preduzeli ništa da se pobrinu za snabdevanje Srba. Nisu, dakle, otišli u dom zdravlja u enklavu i ponudili im lekove koje oni više ne mogu da dobiju iz Srbije. To je veoma loš znak za ionako marginalizovanu srpsku manjinu.“ Da li vidite da se otvorio prostor za šverc? Kad god imate visoke namete otvara se taj prostor. Tad šverc postaje profitabilan. Na Kosovu je pre nekoliko godina šverc bio izuzetno razvijen. Postojao je nezvaničan put šverca preko planina kojim su se zaobilazile carine. Za to su svi znali i ništa se nije preduzimalo. U poslednje vreme neki ljudi, poput Milana Radoičića, potpredsednika Srpske liste, često se pominju kao lokalni šefovi, između ostalog i trgovine, da su vlasnici ekonomskog i političkog uticaja. Da li ste vi za njih znali? Pamtim ime koje pominjete. Ne sećam se ko je ko precizno, ali su sve analize pokazivale da je šverc široko rasprostranjen na severu i da su švercerske grupe činili i Albanci i Srbi. Među njima je bila snažna saradnja - za robu koja je dolazila iz Srbije, preko severa, pa na jug. Na obe strane, zapravo na tri, grupe su bile povezane. Švercovala se nafta i druga roba. Da li su političke elite tolerisale tu situaciju zarad profita? Verujem da su političari povezani sa ekonomskom elitom i visokim kriminalom. Ova tri kruga su povezana i koncentrisana u jedan. Ne zaboravite da je kriminalni milje Kosova postao politička elita nakon rata 1999, jer su baš oni posedovali oružje. Lideri OVK su prestali da koriste oružje za borbu, ali su nastavili da ga koriste za kriminal i političku moć. Koreni trenutne političke elite na Kosovu su vojna moć, oružje i kapaciteti da se angažuju u kriminalnim radnjama. Nemam sumnje da je ta elita usko povezana sa organizovanim kriminalom uključujući i šverc. Kakva je uloga EU u tome? EU je trebalo da raščisti taj haos. Misija uspostavljanja vladavine prava koštala je mnogo, svrha tog velikog budžeta bila je da potisne ratne zločine, visoku korupciju i organizovani kriminal, a nije se učinilo ništa. Gotovo ništa. Nije toliko zanimljivo da su političari povezani sa organizovanim kriminalom, to se dešava i u mnogim drugim zemljama, koliko je interesantno da je na Kosovo EU poslala veliku misiju sa mnogo moći da to zaustavi. A nije. Zašto nije? Delimično zato što je postojao strah da će napad na političku elitu uznemiriti javnost, izazvati političku nestabilnost. Evropska misija je uspostavljena 2008. i nisu došli na netaknutu teritoriju, nego su osam godina pre EU tu bile UN, koje su učinile isto - ništa. To se odnosi i na NATO koji je zatvarao oči. Sve zapravo i počinje 1999, kada NATO čini dve ključne greške. Najpre zatvara oči na osvetu naoružanih grupa nad Srbima. Dogodila su se ubistva i novi talas izbeglica sa Kosova u Srbiju na kraju bombardovanja. I druga stvar, istih dana je, prema Kumanovskom sporazumu, OVK trebalo da bude razoružan. Ni to se nije dogodilo, a NATO je i to prihvatio. Tolerisali su činjenicu da oružje ostaje u njihovim rukama, da OVK ignoriše dogovor o jednom tako važnom pitanju kao što je - kome ostaju sredstva sile. Odatle se jedna vrsta moći pretvarala u drugu. Takođe je poznato da je i pre rata, čak i kao gerilski pokret, OVK finansirao svoje aktivnosti kroz nelegalne poslove. Iskustvo im je ostalo, pa su nastavili s poslovima. Situacija je već bila takva da kada je stigao Euleks, stalno se promišljalo o tome šta može proizaći iz hapšenja, na primer, jednog ministra i da li će se izazvati nasilje. Kalkulisalo se. Uostalom, Albanci su imali vrstu neformalnog dogovora sa međunarodnom zajednicom da mogu da rade šta žele. Postojao je taj strah da će kosovske „elite“ imati potrebu da „objasne“ pravila onome ko ih slučajno nije razumeo. Euleks se plašio da bi promena uobičajenih pravila mogla da izazove nasilnu reakciju. Kao sa razmaženim detetom, koga jednog dana odlučite da vaspitate - ono će misliti da menjate pravila. Reč je o razmaženoj eliti koju je potrebno reedukovati. Jasno je da je to težak posao. Ali između nečinjenja i rešavanja problema u potpunosti veliki je prostor. Moglo se barem pokušati. Tokom tog vremena ubijeni su svedoci zločina u suđenjima pred Haškim tribunalom, na hiljade ljudi napuštalo je domove, uništavani su i spomenici kulture u masovnom pogromu 2004. Ovde nije reč samo o kriminalu? Pogrom 2004. dogodio se pred očima NATO i UN i bio je još jedna demonstracija razmaženosti njihovog deteta. Nemiri su organizovani iz jednog velikog razloga - da pokažu da žele nezavisnost. Bili su usmereni prema srpskoj manjini i prema UN. Mnogi slučajevi su otvoreni u vezi s tim pogromom, ali niko nije odgovarao. To je još jedna epizoda u kojoj politička elita Kosova demonstrira lekciju o tome kako neće snositi posledice posluži li se pretnjom nasiljem. Teško je bilo Euleksu da 2008. organizuje hapšenja. Jer posledice koje su pred svojim biračima mogle da snose vlade zemalja EU, za, recimo, jednog ubijenog pripadnika Euleksa, bile bi teške. Zapad nije bio spreman da snosi te posledice. Tvrdite da je EU na KiM stvorila slabe institucije koje građanima ne mogu da pruže sigurnost i bezbednost, pretvarajući ih u taoce kosovske elite ogrezle u švercu, korupciji i organizovanom kriminalu. Šta je bio interes EU da u svojoj najvećoj misiji u inostranstvu toliko pogreši? Verovalo se da će se nešto postići ako mnogo ljudi stigne na Kosovo. Moguće je da se u nekoj meri verovalo i u ono što je u zvaničnim izveštajima pisalo, jer se u njima, pre proglašenja nezavisnosti, insistiralo na optimizmu. Ako ste želeli u potpunosti proceniti težinu situacije, na njih se nije moglo osloniti. Misija Euleksa bila je dobra ideja da se uspostavi vladavina prava i ekonomska stabilnost, koja se ne može uspostaviti brzo bez intervencije spolja. Ali je ta dobra ideja loše realizovana, jer je izostala posvećenost da se ona sprovede. Da li sada mislite da je Srbija pogrešila što je prihvatila dolazak Euleksa i tako praktično prebacila medijaciju na EU umesto UN? Ne, ne mislim. Videli smo da ni UN nisu učinile ništa bolju stvar za Srbiju. Štaviše, tokom UN situacija je bila i gora. Ima li Euleks mehanizam da pritisne Ramuša Haradinaja da promeni odluke o carinama i druge? Dan nakon što je Kosovo uvelo carine od 100 odsto na robu koja dolazi iz Srbije, Brisel je reagovao komentarom da je to loša odluka usmerena protiv CEFTA sporazuma koju treba odmah povući. Potom je Priština, nakon posete, ostavila komesara Johanesa Hana bez mogućnosti da saopšti bilo kakvu pozitivnu vest. Dakle, Kosovo je problem već 18 godina za EU, koja i sama ima egzistencijalnih problema, možda neće ni postojati za 10 godina i očekuje još jednu recesiju. Obećanje o ulasku u EU je daleko i neizvesno i za Srbiju, a kamoli za Kosovo, koje još uvek ne priznaje pet članica i koje čak nije ni mogući kandidat za članstvo. Iako je kosovska vrhuška proevropska, još više proamerička, pozitivne mere koje Brisel može da upotrebi da bi usmerio Prištinu su sve slabije, jer je malo onog što može da ponudi. Nakon što su njihovu nezavisnost priznale SAD i druge zemlje, Priština postaje sve više i politički nezavisna. Možda i greše, ali koriste svoju nezavisnost. Dakle, ne verujem da Brisel može da primora Prištinu da povuče mere, sem ako ključne zemlje EU ne uzvrate potezima. Ali za Berlin, Pariz, Rim to je trenutno sporedna stvar. Zar se trenutno uloge u igri ucenjivanja nisu zamenile? Zar kosovski lideri nisu sada i sami ucenjeni mogućim optužnicama pred Sudom za zločine OVK, koji baš zbog političke kalkulacije još uvek nije efikasan? Svakako da to ima smisla, moguće je. Znamo da je međunarodna pravda podložna političkom uticaju. To smo naročito imali prilike da vidimo u ovom regionu za koji je bio nadležan tribunal u Hagu, koji je donosio čudne odluke u nekim slučajevima. Ali, na Kosovu znamo da je politički uticaj sprečio UN i Euleks da zločince privedu pravdi. Takođe znamo da taj specijalni sud na stolu ima dokumenta iz izveštaja Dika Martija, koji (Hašima) Tačija, Haradinaja, (Kadrija) Veseljija i druge opisuje kao kriminalce. Preliminarni izveštaj istrage potvrđuje da postoji dovoljno dokaza za optužnicu i potencijal za Brisel da ih ucenjuje postoji dok god optužnice ne postoje. Da li je pred očima sveta danas moguć još jedan akt nasilja, na severu KiM, na primer? Dok sam bio na Kosovu u barem dve situacije sam video Prištinu kako pokušava da izazove nestabilnost kako bi preuzela kontrolu na severu. Priština je 2009. isključila struju severu i sećam se da je to bio pokušaj da se preuzme kontrola, u koji je bio uračunat rizik da se izazove veći problem. Isto se dogodilo kada je Tači 2011. poslao specijalne snage na sever, jedan čovek je nastradao, a u spasavanju ostalih je učestvovao NATO. Ne bih dakle isključio da je to na umu ljudima u Prištini. Ako je otac Sava Janjić na to upozoravao nekoliko puta, a on je čovek koji zna više od mene i koji govori u dobroj veri, u želji da zaštiti manastir i vernike, i ja sam time uvereniji da je takav scenario moguć i ovog puta. Da rizik treba shvatiti ozbiljno. Deo javnosti veruje da je sve to deo igre između Vučića i Tačija, da bi se svako od njih oslobodio svog tereta. Otac Sava je, recimo, prokazan što je na nasilje upozorio. On je kazao da ako se dva predsednika saglase da je razmena teritorija dobar plan, a ne mogu da dobiju podršku građana, ni u Srbiji, još manje na Kosovu, oni će možda organizovati incident da bi nam približili svoje rešenje. Incidenti koje sam već pomenuo su bili drugačiji, jer su bili okidač da se stvari pomere u pravcu koji je u interesu Prištine. Sada su okolnosti drugačije, ali čak i ako se svrha promenila logika je ista. Ne znam šta je osnova za kontroverze koje je on izneo, ali, iz mog iskustva, ta taktika je već viđena.