Samo je zločin realnost

Ako pozovemo u pomoć književnicu i rediteljku Vidu Ognjenović, lako nam je da zaključimo kako treća knjiga Žarka Lauševića Sve prođe, pa i doživotna predstavlja vrhunski dnevnički zapis uspostavljen i afirmisan i kao značajan književni rod i kao filozofski tekst, kao validan izvor istorijskih podataka. U svom predgovoru za ovo delo, Vida Ognjenović kaže: „Te Lauševićeve, do surovosti precizne vivisekcije sopstvene pozicije u dosuđenoj krivici, autentičnom misaonom oštrinom i smelim zahvatima u samo srce činjenica, čine ovu knjigu izuzetnom. NJena snaga je u tome što je bez bolećivosti, što ne zamagljuje, ne mami sažaljenje, ne pozira, već razotkriva i ne uzmiče pred suočavanjem. Zbog toga sasvim neobičnog autorskog stava, ova bi dnevnička knjiga, verujem, prošla i najstroži izbor za listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti.“ Zbog ovog i sličnih mišljenja, Sve prođe, pa i doživotna u izdanju beogradske Hipatije, izdvaja se u dosadašnjem troknjižju ovog autora sa zajedničkim podnaslovom Dnevnik jedne robije. Literarno moćna i dokumentarno ubedljiva, uzbudljiva, na momente bolno dramatična, Lauševićeva knjiga obiluje bogatom skalom opservacija koje su daleko od pukog nabrajanja događaja. On beleži situaciju u Zabeli kao zatvorenik broj 28 375, a potom se smisleno priseća detalja iz života pre tragičnog 31. juna 1993. godine. Istražuje ih i misaono zaokružuje bespoštednim preispitivanjem svega u čemu je učestvovao. Kao vrhunski majstor reči i igrač na terenu koji polako osvaja smislom za realnost, Laušević pronicljivo tumači likove i delo svojih junaka zatvorenika, pati jer svoje najbliže ne može da viđa koliko je to drugim zatvorenicima dozvoljeno, raduje se dolascima svog dragog druga, kolege Josifa Tatića Taleta, biva žrtva kada želi u zatvorskoj bolnici da pomogne kolegi Milanu Eraku Ećku… Bez patetike, ali bolno se rastaje od oca koji umire (knjiga je napisana u spomen ocu), dirnut je čestitkom koju mu je za novu 1997. poslala Mira Stupica, razračunava se sa svojim advokatom, pati za Anitom… U godini u kojoj čitaocima nudi svoju novu knjigu Sve prođe, pa i doživotna, Žarko Laušević (58) je gledaocima ponudio sebe i u televizijskoj seriji Koreni. Čudesno dočarava junaka Aćima Katića, jednog od najpotresnijih likova u poratnoj srpskoj literaturi. Te dve teme su prevashodni povod za ovaj ekskluzivni intervju NIN-u. Vaša treća knjiga iz serije Dnevnik jedne robije, najvećim delom se događa u zatvoru u Zabeli, gde provodite dve i po godine u prilično surovim uslovima. Koliko ste puta strahovali za svoj život, koliko ste puta poželeli da raskrstite s njim? Pekić je još uvek zatočen u zabelskoj biblioteci… Ne znam da li će mu dozvoliti beneficiju prelaska iz medicinskog ili životinjskog sektora u beletristički… Iz Sedmog u Osmi paviljon… Čovek uspeva da racionalizuje neka osećanja tek mnogo kasnije. Kad si u ratu, u borbi, u neposrednoj životnoj opasnosti, nemaš vremena za objektivizaciju okruženja. Tada isključivo prevladavaju nagoni. Sutrašnjica je uvek mudrija. Inače, okolnosti, čak i neke osobe su mi predlagale samoubistvo kao najbolji izlaz. Najčešće me je Šopenhauer odvraćao od tog čina s jednostavnom preporukom da je mnogo bolje stalno misliti o samoubistvu negoli ga ijednom počiniti. Jer za to, opet, nikad nije kasno. Strah je sastavni deo svakodnevice u zatvoru. Nikad ne možeš znati šta će i najbezazleniji susret doneti, kad će se nekome okrenuti svest, zašto te je neko uzeo na zub? Hoću li osvanuti ujutru? Naravno, s tvojom poznatošću uvek raste i tuđi apetit. Na kraju krajeva, ta poznatost me je i odvela u zatvor. Opet, negde na kraju, prestaneš da se bojiš. „Boj se ovna…. a kad ćeš živjet?“ Kažete u knjizi: „Robija je kad si slavan pa ti tako slavnom toliko pominju majku“. Koliko bi vam bilo lakše da niste bili Žarko Laušević, glumac? Mislim da negde dajem odgovor u knjizi na vaše pitanje. Radilo se o jednom drugom poznatom zločinu u tom periodu i slučaj je udesio da sa tim mladim čovekom delim sobu, čak i vertikalu trospratnog kreveta. Posledice naših zločina bile su vrlo slične, kazne identične, s tim što je on svoje delo planirao mesecima, a ja ni par sekundi ranije nisam mogao ni da sanjam šta će se dogoditi. Na njegovu primedbu da nam sudovi baš i nisu nešto uravnoteženi, odgovorih: „To je tačno, ali ima i još jedna razlika, ti ćeš jednom izaći odavde, ja - ne verujem.“ Mislim da sam bio u pravu. Mislite, njihovi životi i poslovi posle zatvora su van svakog interesovanja javnosti? Danas kad probam da pronađem njega, ili nekog od likova iz tadašnjeg okruženja po internetu, ili po raznim adresama - ništa, ni slova, ni imena, ni jedne jedine fotografije. Ako pokatkad i naletim na nekog od njih na internetu, to su vrlo umivene biografije, pristojni članovi našeg društva. Većini sam u knjizi i sam promenio imena, jer zašto bi neko doživotno odgovarao za svoje delo? Što bih i ja podsećao javnost na njihove mrlje. U isto vreme, teško ćete naći novinski članak o meni bez rečenice „da podsetimo (ako je neko ne daj bože zaboravio) Žarko Laušević je u leto 1993. u prekoračenju nužne odbrane ubio dvojicu i trećeg teško ranio…“ A, kao što vidite, ni ja sam ne bežim od toga, upravo objavljujući svoje dnevničke beleške – „da podsetim, ako je neko ne daj bože zaboravio.“ Najjednostavnija i najtačnija definicija ove situacije je rečenica mog sina - Moj otac izdržava doživotnu kaznu na Ruzvelt Ajlandu. Kako uzgleda biti u zatvoru pod dodatnim nadzorom? Kad znate da je tu, pored svih čuvara, i zatvorenik zadužen samo za vas? Nisam ja toga tada bio toliko svestan, a mislim da ni danas ne mogu sa sigurnošću znati ko je sve bio zadužen za mene, ili za koga već. Neko, zaista, iz plemenitih namera, da me zaštiti, drugi su opet imali drugačija zaduženja, da me isprovociraju, povrede, zavedu, pridobiju, iskoriste, ponize… ali to valjda sve spada u domen i savremene, ali i penologije odvajkada, dok još i nisu bili ustanovili to naučno ime. Doušništvo, spletkarenje, podmetanje, laži, kao kreiranje kavog-takvog sopstvenog identiteta i naravno zadobijanje lične koristi i povlastica. Sve to ima i nalazi smisao, danas i oduvek. Međutim, ipak mogu da kažem da sam u Zabeli upoznao i sreo mnogo časnih osoba, koje su se upravo tako i odnosile prema meni. Upravnik Vićić je bio jedan od njih. U ovoj knjizi se vidi da ste već stekli sistem odbrane od života koji vam je nametnut u zatvoru. Kao da ste se pomirili sa svim užasima oko sebe? Je li to rezultat moći ili nemoći da se preživi u Zabeli? Nisam se nikad pomirio, možda sam samo naučio da ih bolje uočavam, prepoznajem na vreme i svrsishodnije odgovaram na njih. A, život je nepregledna i nepoznata livada, ne možeš ti znati svaku travku. A travka, čak i najplemenitija, može da se opogani, uzjoguni, okorovi i pretvori u najopasniji otrov. A tek izgled? Pa nisu li najlepše i najsmrtonosnije? U zatvoru pišete dnevnik, pa vam nestane, pa vam ga vrate bez pojedinih listova. Da li ste ponovo zapisivali ono što su vam iscepali, da li su vam sećanja iz zatvora danas jača od onih pre Spuža i Zabele? Čim zabeležiš nešto, veća je verovatnoća da će to ostati dublje, teže izbledeti. Inače, dnevnik vodim otkad znam za sebe. Prvo sam vodio neki pubertetski, ljubavni, zatim nas je profesor Minja Dedić naterao da vodimo dnevnik našeg školovanja i života kroz učenje glume. Tako da je nastavak vođenja ličnih beležaka bio nekako logičan nastavak jedne rutine. Zatvorski dnevnik sam vodio, i sad ga objavljujem, ne samo da taj period ne zaboravim nikad, već možda i da pomognem nekom da bolje razume ulicu, sud, zatvor, to vreme, život… ili je to pretenciozno? Biće onih koji kažu da jeste pretenciozno? Ali, onda je i bilo koji vid obelodanjivanja emocija pretenciozan, egzibicionistički… Mnogo sam toga i nepovratno izgubio. Negde bih zaboravio u koju knjigu Kongresa KPJ sam u zabelskoj biblioteci krijući šta odložio… nešto je verovatno u mom policijskom dosijeu, možda im valjadne jednom. Tražio sam skoro svoje fotografije iz zatvorske kartoteke, sa prijema prvog dana. Hteo sam da ih objavim u ovoj knjizi. „Nema!“ Nisu mogli da nađu, tražilo pet ljudi nedelju dana! Ništa! To ne postoji. Ko zna, možda nisam ni bio tamo. Možda sam sve ovo izmislio. Čovek fikcija, samo je zločin realnost. Kako je izgledalo slikati u zatvoru? Iz knjige saznajemo da ste radili portrete svoje koleginice Cvijete Mesić i svoje drugarice, balerine Sonje Vukićević. Uradio sam nekoliko ikona u zatvoru, kopiju jednog NJegoševog portreta… To mi je uglavnom oduzimano i ko zna gde visi danas. Nije to ni važno, ali sam se onda odlučio na portrete drugih dragih. Šta će mom upravniku portret Hristine Popović, ili moje Anite, kad bi on više voleo sliku pevca? Tako da je to bio spasonosan izlaz. Uradio sam puno portreta neke dece, narudžbina od „kolega“, i to je bivalo zaštićeno jer nije bilo zanimljivo za kućne zidove nadzornika, zapovednika, zamenika… A to slikanje je imalo i svoju terapeutsku funkciju. Činilo je pokatkad da mi dan bude prekratak! Slikate li danas? Ne, ne umem više. Ma, da se ne lažemo, ni to moje ranije slikanje nije bila neka velika umetnost. Ni moje pisanje, ni gluma. To je možda samo prepisivanje života. Slikanje je za mene bilo izlaz, za druge egzotika. „Je l` vidiš ono drvo tamo? E, tu je drug Kardelj jednom piš’o! Stavljaj drvo odma’ pod zaštitu zakona, bre!“ U Americi sam jedno vreme time podržavao koliko-toliko porodični budžet. Više ću o tome u poslednjem, četvrtom činu Hronike jedne robije, koja pripada američkoj odiseji. Ima u vašoj knjizi jedan odeljak u kome se prisećate kako ste radili predstavu Kolubarska bitka u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. I kako je autor teksta Dobrica Ćosić tražio da se izbaci deo iz drame u kome se prepoznaje Hrvat u Austrougarskoj vojsci 1914. godine. Danas ste Ćosićev Aćim Katić. Verujete Ćosiću kao piscu? I tada sam mu verovao. Nije se tu ništa promenilo posle te njegove intervencije u Jugoslovenskom dramskom, i negde sam je kasnije dobro razumeo. Možda nisam najelokventniji, ali Ćosića sam uvek doživljavao kao velikog nacionalistu, nikada šovinistu. Retko, ili gotovo nigde u Ćosićevom delu ne možete pronaći mržnju prema drugim nacijama, kulturama, religijama, animozitet koji bi nadvisio ljubav prema Srbiji. Da li ste imali neku dilemu kada ste odlučili da igrate ovog Ćosićevog junaka? Samo nekoliko sati dok nisam pročitao adaptaciju Đorđa Milosavljevića i raspitao se oko podele. Nakon toga do poslednje klape nije bilo ni jednog jedinog pitanja koje ne bismo sa uzajamnom radošću i poverenjem vrlo brzo razrešavali. Jako sam ponosan na celu ekipu i atmosferu koju smo izgradili na snimanju. Retko talentovan i profesionalan skup ljudi. Koliko volite, pravdate, Aćima Katića i zbog čega? Ne volim ga ja koliko ga trpim. I sebe u njemu. A od sebe se teško može bilo gde. U bilo koji lik, bilo koje doba. Uvek nosiš sebe i on tebe, pa koliko se dogovorite. Nije to uvek tako lako kako na kraju izgleda, ili ispadne. Rvanje slobodnim stilom. Šta su za vas srpske podele danas? Kao i uvek što su bile, njima je u osnovi samo jedna odrednica - inat. Koliko pokazujemo inat prema svetu, ništa manje nežni nismo ni jedni prema drugima. Tako je to i u državi, i u svakoj sredini, do porodice. Da nas zatvore u dve gluve sobe i da nas jednim pitanjem dovedu do istog odgovora, mi ćemo posle toga saznavši da je i onaj iz druge sobe došao do identičnog stava, okrenuti i glavu i ćurak naopako! Da se složimo? Pi! Kakvi smo mi to onda ljudi? Bez karaktera, bez svoga Ja! Kako doživljavate pohvale za ulogu u seriji Koreni, kako vama danas izgleda to što ste uradili? Lagao bih ako bih rekao da se nisam ozbiljno trudio i uložio veliki trud, veliki deo sebe, ali nije to dobro kad vas mnogo hvale. Ne valja to. Može se to već iza ćoška u nešto naopako izroditi. Pogan smo mi narod. Kažu u Crnoj Gori: „Pričuvaj se kad te Kuč zagrli da ti kičmu ne polomi!” Ne nameravam, naravno, da povredim ijednog Kuča, već ovo navodim kao što bih, recimo, citirao neku latinsku izreku. Snimili ste Smrdljivu bajku, Senke nad Balkanom, Korene. Imate li još ponuda, šta planirate kad je reč o filmu, televiziji? Poučen nekim ovogodišnjim iskustvima, bolje da ćutim o budućem. Ono što je ostalo nezavršeno još iz 2017. jeste film Volja sinovljeva Nemanje Ćeranića. Predivan projekat, originalan, po tekstu beskrajno talentovanog Strahinje Madžarevića. Tu se, u nedostatku novca, stalo napola. Dalje se od Srbije više nije moglo dobiti novca, što je i zakonomerno, ali nadam se da ćemo naći novac i da ćemo taj film završiti. Da li vam nedostaje pozorište? Da, vrlo. Međutim i pored nekoliko pokušaja nismo uspeli da smislimo izvodljiv plan, a da producenta moje avionske karte ne koštaju kao pola budžeta neke prosečne predstave u Srbiji. Živim još uvek u NJujorku i ne mogu sebi da dozvolim „luksuz“ da provedem u Beogradu par meseci na radu i igranju neke predstave, a da time ne mogu da pokrijem ni stanarinu u gradu gde živim. To je realnost. Moja profesija se, nažalost, ma šta ljudi mislili, pretvorila u hobi. Na kraju ove knjige obaveštavate čitaoce da sledi nastavak. Već pišete? Šta? Nadam se da ću uspeti da je brže završim nego ovu poslednju. Ona je već napisana, kao i prethodne tri što su odavno već bile. Ono što čini moj postupak u montaži tog, a i svakog ranijeg rukopisa, jeste bežanje od naknadne pameti, ili čak izbacivanje slučajno projektovanog, prejudiciranog koje se ispostavljalo tačnim. Gotovo se naježim kad pronađem neku pretpostavku staru više od deset-petnaest godina koja se danas obistinila. Inače, to će biti mojih deset američkih godina pod crvenom poternicom Interpola.