Desant vlasti na Lučane

Poštovani gospodine Ćulibrk, u NIN-u od 13. decembra objavili ste tekst Desant vlasti na Lučane, koji obiluje notornim neistinama o poseti potpredsednika Vlade Republike Srbije i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića opštini Lučani. Kao dugogodišnji novinar koji lično poznaje i veliki broj profesionalaca koji rade u NIN-u, čvrsto verujem da ste ovaj tekst objavili samo zato što ste grubo obmanuti. Najpre, moram vam priznati da Miloša Cvetkovića, koji je ujedno pravi autor ovog teksta, do tog dana nisam imala priliku da upoznam. No, da krenemo redom. Opština Lučani je za početak, kao svaki dobar domaćin, uredno uputila poziv redakcijama da isprate posetu ministra Stefanovića, koje su se odazvale u velikom broju i nijedna nije imala nikakvu primedbu. Miloš Cvetković, za kog u pomenutom tekstu navodite da je fotoreporter vašeg nedeljnika, nažalost nije imao nijednu „najnormalniju novinarsku reakciju“, da upotrebim vaše reči. Najpre, da istaknem Cvetković nije imao nikakvu komunikaciju sa obezbeđenjem ministra. „Član obezbeđenja u civilu“ sa kojim je razgovarao, kako to navodite u tekstu, zapravo je Mihajlo Nikolić. Reč je o pomoćniku predsednika opštine Lučani. „Saradnica ministra, verovatno zadužena za odnose sa javnošću“ sam ja. Oboje smo se uredno predstavili gospodinu Cvetkoviću. On nama nije. Podsetiću vas da je „u nekim drugim zemljama“ normalno da posedujete i novinarsku legitimaciju da biste mogli da izveštavate sa događaja, ali eto da priznam, kao do skoro i sama novinar, nisam našla da je to neophodno tražiti. Ne znam šta je bila potreba za svim tim mistifikacijama, ali vaš Miloš Cvetković se i nama i svojim kolegama najpre predstavio kao fotoreporter Blica, zatim dopisnik Politike, a onda rekao i da ga je „poslala opozicija da nešto slika“. Kad se konačno valjda dogovorio sam sa sobom, pohvalio se da je „spolja angažovan“ kao fotograf za NIN i da je tu sa Verom Didanović na „specijalnom zadatku“. Moram vam priznati da me sve to zbunilo, jer Vere Didanović nigde nije bilo. No, s obzirom da u najobičnoj poseti ministra opštini nema ničeg skrivenog niti misterioznog, informisala sam ga, kao i sve predstavnike medija, da je planirano da snime pokrivalice sa sastanka i da nakon toga sledi konferencija za medije, te da izvoli. Vrlo neobično, ali Cvetković nije ušao sa ostalim kolegama u opštinu, niti je snimio početak sastanka, kao svi ostali fotoreporteri i snimatelji. Još neobičnije, moram vam priznati, ni on, ni gospođa Didanović nisu prisustvovali konferenciji, koja je organizovana na otvorenom prostoru ispred opštine. Moram vam napomenuti i to da je na njoj ministar odgovarao na sva pitanja novinara, kao što to uvek radi, zgodna - nezgodna kako vi to već zovete, ali sva. Snimci konferencije su naravno javno dostupni i emitovani u brojnim medijima. Te ukupno moram vam reći nisam sigurna šta je Miloš Cvetković zapravo pokušao da izvede, koji „specijalni zadatak“? S obzirom, da sam ga susrela na kraju ispred opštine, gde su ga rekla bih „pričekali“ predstavnici Dveri u ovom gradu, na nečemu mu se srdačno zahvalili, mogu samo da nagađam... Novinarski zadatak za NIN znam sigurno da nije obavio. Da je hteo mogao je poput kolega iz regionalnih medija da pita ministra i ona pitanja koja su Dveri u Lučanima tih dana postavljala i na koja je ministar Stefanović uredno odgovorio. I o tome imate javno dostupne video zapise. Mada istini za volju, kao novinar, moram vam reći da to i nije nikada bio posao fotoreportera. „Najnormalnija novinarska reakcija“ jeste da novinar bar prisustvuje događaju o kom planira da piše. A nažalost, verovatno ste tako i došli do ove nespretne, nesrećne i nadasve neistinite interpretacije ministrove posete Lučanima. Ubeđena sam naime da bi, da je bilo suprotno, jedna Vera Didanović znala da je ministar unutrašnjih poslova štićena ličnost, u Srbiji kao i svuda u svetu. Da bi jedna Vera Didanović znala da ga otuda uvek i svuda, pa tako i u Lučanima, čuvaju pripadnici Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata Ministarstva unutrašnjih poslova. Nema potrebe da ih mistifikujemo i nazivamo „krupnim ljudima u civilu“. Jedna Vera Didanović bi takođe znala da razgovara sa pomoćnikom predsednika opštine, te da samim tim ispred nije nikakav misteriozni „bezbednjak“. Zbog svega toga, ponovila bih, žao mi je što Veru nismo imali prilike ni da vidimo tog dana u Lučanima i verujem da je to jedini razlog objavljivanja ovog teksta koji ne priliči ni informatoru „narastajuće opozicije“, niti „nervozne vlasti“, kako ih Vi karakterišete, a kamoli jednom nedeljniku i najosnovnijim postulatima novinarstva. saradnica ministra, „verovatno zadužena za odnose sa javnošću“ Odgovor Miloša Cvetkovića i Vere Didanović u narednom broju