Rodilo se valja ga ljuljati

Višegodišnji monolog Aleksandra Vučića u kome se on herojski bori protiv nevidljivih „njih“ napokon je, u 2018, urodio plodom: moćni predsednik Srbije dobio je opoziciju koja je počela da daje znake života. Istovremeno, nakon prebijanja Borka Stefanovića, počeo je i da se „događa narod“ koji bi upravo opoziciji – ako bude umela da se snađe u zaista teškim okolnostima – mogao dati dodatni vetar u leđa i tako ojačanu je poslati u tešku i dugotrajnu bitku za elementarnu demokratiju. Neke od opozicionih akcija čak imaju i rezultat – za 6. februar 2019. zakazana je sednica Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope u Beogradu, na kojoj će se, suštinski, raspravljati o stanju demokratije u Srbiji. Tema je na dnevni red te institucije dospela nakon što je Nebojša Zelenović, predsednik opštine Šabac, evropske poslanike obavestio o političkim pritiscima kojima su izložene opozicione lokalne samouprave, ali i drugi protivnici centralne vlasti u Srbiji. I još im je uručio svedočenja ljudi koji su se, nakon što su čelnici opozicionih Šapca, Paraćina i Čajetine odlučili da se obrate Savetu Evrope, ohrabrili da govore o pritiscima i šikaniranjima kojima su izloženi. Poslovično posvađane, opozicione stranke uspele su da se – većinom – usaglase oko zahteva o uspostavljanju minimalnih demokratskih uslova bez kojih, tvrde, neće učestvovati na sledećim izborima. A početkom decembra zabeležena je i akcija u parlamentu, gde su se – iako im je vladajuća većina još pre godinu dana gotovo uskratila pravo glasa – zabarikadirali tokom noći, kako bi, na nekoliko konferencija za štampu, u holu parlamenta iznosili svoje stavove o predviđenom budžetu za narednu godinu. Daleko od toga da se do tih, reklo bi se ipak početnih rezultata, došlo lako. Kao da im nisu dovoljne muke izazvane ukidanjem gotovo svih sredstava komunikacije s građanima, ali i drastična zloupotreba medija u cilju njihove satanizacije, ovoga puta sa naglaskom na priči o raznim navodnim nepočinstvima „(Dragana) Đilasa, (Vuka) Jeremića, (Dragana) Šolaka i (Boška) Obradovića“, opozicionari su cele godine, što vidljivo, što manje vidljivo, trošili silnu energiju na međusobno odmeravanje snaga. A ima i navoda prema kojima su u pripremi novi okršaji koji bi se, umesto planiranog i započetog ukrupnjavanja – na radost vlasti - mogli završiti novom serijom rascepa u entitetima koji već postoje. Trenutno kao glavna žrtva unutaropozicione borbe izgleda Saša Janković, doskorašnji lider Pokreta slobodnih građana, okosnice Građanskog bloka 381 koji je, nakon kritika zbog nepotpisivanja zajedničkog zahteva za minimalnim izborim uslovima, neočekivano podneo ostavku na mesto predsednika PSG. Biće, ipak, da je to bila samo kap koja je prelila čašu – prošlogodišnja glavna opoziciona zvezda, čovek koji je na predsedničkim izborima osvojio drugo mesto (16,36 odsto glasova) povukao je, nakon što se, pokazalo se, kratkotrajno našao u ulozi „lidera opozicije“, niz poteza koji nisu naišli na razumevanje čak ni dela članstva PSG, a kamoli šire opozicione „publike“. Neka očekivanja najpre je izneverio pasivnošću u periodu nakon predsedničkih izbora, a potom i odlukom o raskidu saradnje sa Demokratskom strankom, glavnim operativcem u predsedničkoj trci u kojoj je učestvovao. Nakon što je, na proletošnjim beogradskim izborima, bio poslednji na zajedničkoj listi PSG, Narodne stranke Vuka Jeremića i nekadašnjeg gradonačelnika Beograda „Dragan Đilas – Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju“, pokazavši time da ne želi da se bavi lokalnom, već samo „velikom“ politikom, Janković je uspeo da ponovo podeli stavove svojih potencijalnih saradnika i birača. Nije naišla na potpuno razumevanje njegova odluka da odbije ulazak u ideološki raznorodan Savez za Srbiju, čije je stvaranje inicirao Đilas. Izgleda da ni pokušaj da, stvaranjem Građanske liste 381, odgovori na „desno skretanje SzS, ni višemesečno uporno postavljanje pitanja ispred zgrade Predsedništva Srbije, petkom u pet, uz neprekidne napade jedne od režimskih nezvaničnih pesnica, Sime Spasića, predsednika Udruženja porodica ubijenih i kidnapovanih na Kosovu i Metohiji, nije donelo rezultat koji je nekadašnji uspešni zaštitnik građana očekivao – Jankovića, izgleda, nećemo gledati u istaknutoj ulozi u izbornom okršaju koji bi mogao da usledi, možda već na proleće. Drugačijim putem krenuo je Jankovićev prošlogodišnji izborni partner - Demokratska stranka. Nakon ozbiljnog debakla na beogradskim izborima – gde su, u koaliciji sa Socijaldemokratskom strankom Borisa Tadića, Novom strankom Zorana Živkovića i Zelenom ekološkom partijom – demokrate ostale ispod cenzusa osvojivši svega 2,25 glasova, došlo je do još jedne promene lidera. S novim predsednikom, Zoranom Lutovcem, DS je pristupio Savezu za Srbiju, a čaršija se, već tradicionalno, zabavlja nagađanjima o mogućem novom „puču“ u stranci odavno poznatoj po rascepima i „rađanju“ novih partija. U martu se činilo da je na izbornom „čistilištu“, na kome su postradale sve parlamentarne opozicione stranke, nepovratno nestao i pokret Dosta je bilo Saše Radulovića koji je, u koaliciji sa Dverima i uz slogan „da ovi odu, a da se oni ne vrate“, osvojio 3,89 posto glasova, takođe ostavši ispod cenzusa. Usledio je raskol u DJB, promena na mestu predsednika, mnogo ružnih reči i povlačenje sa glavne pozornice te stranke – Tvitera. Pokazalo se, ipak, samo privremeno – Radulović se ponovo aktivirao, pokušavajući da sa novom, izrazito antievropskom politikom, nađe sebi prostora za opstanak na sceni. NJegovi nekadašnji saborci već su, nakon Pokreta centra, formirali i novu partiju – Stranku moderne Srbije. Beogradski poraz mnogo brže i lakše prebrodio je Radulovićev proletošnji partner, Boško Obradović. Uprkos potresu u Dverima zbog odluke o pristupanju Savezu za Srbiju, Obradović je postao jedan od najvidljivijih članova te stranačke asocijacije koja, zasada, deluje kao najozbiljniji Vučićev izazivač. S druge strane, međusobno nadjačavanje „saboraca“ u okviru SzS - Obradovića i Vuka Jeremića - u iskazivanju nacionalističkih stavova, svakodnevno daje novi materijal za sumnje građanskog dela javnosti u uputnost „spajanja baba i žaba“, a sve u cilju stvaranja binarne, referendumske situacije – na jednoj strani Vučić, na drugoj svi ostali. Ni druga, odavno prisutna pitanja s kojima se muči opoziciono orijentisana javnost, nisu dobila odgovor. Posle solidnog, ali za preskakanje cenzusa ipak nedovoljnog rezultata pokreta Ne davimo Beograd na prolećnim izborima u prestonici, i dalje postoji podela na one koji veruju da je budućnost u građanskim pokretima i novim licima, i one koji ukazuju da promena ne može biti bez ozbiljnih partija, njihove infrastrukture i poznavanja svih finesa političkog zanata – od organizovanja protesta, preko načina komunikacije sa biračima, do izvođenja izbornih radova. I jedni i drugi lako pronalaze argumente – pristalice „spuštanja“ politike među građane i građanske pokrete ukazuju, recimo, na solidan rezultat liste Jedan tim na decembarskim „oglednim“ izborima u gotovo porobljenim Lučanima, ili na živahnost kraljevačkog Lokalnog fronta, čiji članovi uspevaju da se istaknu kako akcijama u sopstvenom gradu, tako i duhovitim transparentima na aktuelnim beogradskim protestima „Jedan od pet miliona“ (na poslednjem, održanom 22. decembra, pažnju su privukli natpisom „Orbane, shvati, nećemo ih dati“). S druge strane, primer brzometnog preletanja još jedne „zvezde“ prošlogodišnjih predsedničkih izbora, LJubiše Preletačevića Belog, iz politike u biznis, ali i strmoglavljivanje pokreta DJB i PSG, odlični su argumenti za stavove onih koji veruju da jedini rezultat može imati pravo partijsko organizovanje. Izgleda da u to veruje i trenutni nezvanični vlasnik titule glavnog „lidera opozicije“ Dragan Đilas, koji najavljuje pravljenje sopstvene partije, „jer je malo prepotentno da se u Savezu nalazi deset organizacija i Dragan Đilas“. Naravno da tu najavu prate razne spekulacije, među kojima se najbolje kotira ona prema kojoj bi u tom procesu mogla ozbiljno da postrada njegova nekadašnja partija, Demokratska stranka. Sam Đilas, međutim, pokušava da naglasak stavi na dalje širenje SzS i mogućnosti da mu se pridruže i druge partije, poput Tadićevog SDS, Demokratske stranke Srbije ili Građanskog bloka 381 (koji se, nakon odlaska Saše Jankovića, i zvanično uključio u aktuelne subotnje proteste u Beogradu). Eventualna refleksija formiranja Đilasove nove stranke na DS i srodne partije neće biti jedini izazov pred kojim će se opozicija naći već na početku još jedne potencijalne „godine raspleta“. Ukoliko novi vanredni parlamentarni izbori zaista budu raspisani već na proleće, kao što se uveliko spekuliše, trenutna pretnja bojkotom, iza koje nisu stale samo članice SzS nego i druge stranke potpisnice dokumenta o zajedničkim uslovima opozicije za sprovođenje fer i poštenih izbora, postaće vrlo brzo realan problem na koji nema dobrog odgovora. Lako je zamisliti da će doći do ozbiljne podele na one koji imaju ozbiljne argumente za stav da je bojkot izbora pucanj u sopstvenu nogu i one koji veruju da učešće na izborima u postojećim uslovima nema nikakvog smisla. Ništa manji izazov krhkoj opozicionoj rešenosti na zajedničku borbu neće biti potencijalno postizanje dogovora o Kosovu, koji će, neminovno, istaći sve razlike u stavovima raznorodnih organizacija koje okuplja zajednički stav o nemogućnosti života u zarobljenoj državi. Naravno da će vlast učiniti sve da te podele dodatno pojača, da inspiriše nove i na svaki drugi način oteža opoziciono delovanje. I naravno da ćemo videti mnogo novih nastavaka žestoke antiopozicione kampanje u kontrolisanim medijima i Vučićevim javnim nastupima. Tu se, međutim, vraćamo na početak teksta: poslednje tri subote pokazale su da se, nakon svake nove neprimerene akcije vlasti, stvara nova energija koja građane tera na ulice da odlučno kažu – dosta! I tu je ona snaga koja bi mogla predstavljati protivtežu kako opozicionom fokusiranju na sitne lične interese i međusobne obračune, tako i režimskim igrama koje iz dana u dan život u Srbiji čine sve teže podnošljivim.