Hapšenje smeha

Anatolij Lunačarski, revolucionar, narodni komesar prosvete, pisac, kritičar, zapisao je o satiri: „Najznačajnija je kada nova klasa razvije znatno progresivniju ideologiju od vladajuće, ali se još nije dovoljno razvila da je zbaci… U tome počiva njen prezir prema protivniku… A često i njena bol, kao crn ram oko sjajnih slika“. Nije to ni prvo ni poslednje pisano pre sto godina, a važeće u današnjoj Srbiji, s tim što još nismo dospeli do klasnih pitanja, pa moramo Lunačarskog da svedemo na razinu dnevne politike. Tako smanjeni Lunačarski veli, dakle, da je otpor naprednjačkom režimu ideološki nadmoćan, ali još praktično nedelotvoran, i da je taj procep kao stvoren za junake ovog teksta. Svi oni utakmice duha protiv vlasti dobijaju bez znoja, to su partije velemajstora protiv pacera, ali sjaj svake pobede uokviri crna senka svesti da trijumfa još nema. Pre pet godina, za novogodišnji broj 2013, isti humoristi su za NIN govorili o istom rivalu, a jedina vidna promena jeste ta što su neki od njih morali da traže nov domaći teren. Ivan Ivanović upravo napušta TV Prva. „Moju odluku izazvalo je neprihvatljivo stanje u ovom poslu. Sloboda je veoma ograničena, kao da si na minskom polju, meri ti se svaka reč - hoće li se neko naljutiti, da li će neka državna firma povući pare. Novinari i televizijska lica su prestravljeni, vidi se da su u grču, plaše se da postave pitanje. Ovo je, dakle, moja želja da pokažem da nismo svi budale, da mora da se stvori društvo u kome će biti omogućeno ljudima da misle i govore. U 21. veku se borimo na onom nivou na kome je Evropa bila šezdesetih. Pritom zaista ne verujem da će Prva ostati to što je bila, i ne želim da budem deo toga”, kaže Ivanović za NIN. Šta smo sve napravili u prethodnih trideset godina, pravo je čudo da za Evropom zaostajemo svega pedeset. No ako Prva neće ostati to što je bila, vlast svakako hoće, što se u rečniku savremene politike zove stabilnost. Tako smo i u medijskoj sferi ostali na stabilnom državnom vlasništvu sa karikaturalnom šminkom privatnog, pa su i radijski voditelji Daško Milinović i Mladen Urdarević, popularno Daško i Mlađa, od 2013. tri puta menjali radno mesto pre nego što su se skrasili na internetu. Milinović kaže da su preskočili sve prepreke, zaobišli sve sabotaže, i da jedino još nisu dobili batine. Ili odrubljenu glavu, pošto su za Urdarevića Srbi zaista u zemlji čuda. „Upali smo u zečiju rupu, i ušli u paralelni svet. Svet u kome se novogodišnja rasveta postavlja u avgustu, ministar zdravlja otvara kabine za pušenje, a doktorati se kupuju na pijaci”, sumira Urdarević. Manifestacije vlasti mogu da se razlikuju, ali za njene temelje, rekli smo, važi što i za garderobu - ništa ne bacaj, jer će kad-tad ponovo biti u modi. Dragoljub LJubičić Mićko smatra da smo našim političkim monociklom obrnuli pun krug. „S obzirom na to da lajem i arlaučem na vlast već punih 35 godina, bio sam u prilici da osetim kako nas je doživljavala svaka od vladajućih garnitura. Ono što nisi mogao da govoriš bez posledica za vreme Tita, ne možeš ni sad, a u međuvremenu smo prošli skoro sve faze – od ekstremnog kulta ličnosti u Titovo vreme, preko malo blažeg Miloševićevog kulta, potpunog nestanka kulta ličnosti za vreme Koštunice, njegovog ponovnog uspostavljanja za vreme Tadića, pa sve do ovog ekstremnog Vučićevog.“ Diktature nema bez vojske, s tim što je ova pomalo atipična - napola apologetski a napola pujdajući mediji, sve to kontrolisano vojnički organizovanom strankom, definiše LJubičić. Dobro organizovana horda, rekao bi Ivanović. Više je trubača nego sabljaša, mada to uvek može da se promeni. „Svaki put kada hoćeš da kažeš neku dobru šalu, moraš da računaš na to da ćeš je ozbiljno platiti. Postalo je redovan paket da dobiješ organizovanu kampanju, da bivaš izdajnikom, da ti vređaju porodicu.”, podseća Ivanović. Pošto se svaka dobra šala neminovno plaća, često je humorističko saučesništvo u pravljenju privida slobode. „Odlučiš se za dva fazona umesto četiri, još si ih i smekšao, napravio si kompromis, i ispada da je sve u redu, a u redu nije ništa”, objašnjava Ivanović. Ništa nije u redu za one koji ne pristaju da stoje u redu, mada se režim trudi i to da uredi. „To je u prethodnih pet godina i napredovalo; sada imamo udruženu akciju obesmišljavanja bilo kakve kritike. Vlast tvrdi da mi koji se bavimo satiričnom kritikom sve činimo sa polazišta lične mržnje prema Vučiću, i to me poistovećivanje, to degradiranje, najviše nervira - Studio B izveštava poput nekadašnje TV ,Bastilje’, a vlast kaže ,Smeta vam Studio B, a pogledajte šta rade Ivanović i Kesić’. Nismo isti, niti ćemo isti biti, ali vlast pokušava sve da nas uvalja u isto blato, jer je njen prirodni habitus to pičkaranje koje sada imamo na javnoj sceni“, kaže Zoran Kesić. Ako se pitate ima li u ovom tekstu ičeg novog, utešite se time da je ovdašnji politički humor nekoliko godina razvoja ispred američkog. „Američke kolege su prvo mislile da je Trampova era novo zlatno doba komedije, a onda su se prepali jer zvanična glupost nadilazi parodiju. Mi imamo isti problem“, primećuje Daško Milinović. Jeste isti, al’ je stariji - i lepši, i veći, itd - pa su domaći satiričari imali koju godinu više da razviju reakcije na to što su vesti u integralnom obliku i same šala. Nažalost, ljudi koji ih kreiraju veoma su ozbiljni, dodaje Mladen Urdarević. „Naprednjaština je toliko toksična da je nemoguće da ti ne bude muka od izlaganja, svakog prokletog dana“, kaže Milinović. Nije onda čudno što je čak i ova selekcija novogodišnjih sagovornika NIN-a mahom bila savršeno ozbiljna u odgovorima. To je ona crna senka pomenuta u uvodu, ili Kesićeva opaska da je i njemu nakon što pogleda sopstvenu emisiju više gorko nego smešno. Nije vreme za pitu u lice, dodaje. „Kada shvatiš da si zatrpan obiljem materijala, ne bude radosnog skoka, ali zato bude frustracije kada shvatiš da veoma malo možeš da uradiš ako si van politike, a da je ulazak u politiku ugovor sa đavolom“, potvrđuje LJubičić. Niko od sagovornika, međutim, ni ne pomišlja na to da baci šalu u trnje. „Momci iz tima i ja smo pristali da nastavimo da radimo kao da se ništa nije desilo, makar na Jutjub kanalu; da pišemo fore i zabavljamo narod u slobodnom okruženju”, obećava Ivanović. Kesićevom timu ističe ugovor na takođe sveže kupljenoj TV O2, ali kaže jednostavno „ako ne bude moglo ovde, naći ćemo način da bude negde drugde“. Biće gužva na internetu, čini se, a oni koji su već tamo, Daško i Mlađa, obećavaju još brže, jače i bolje da će dati svesrdan doprinos opštem elanu u obnovi zemlje. Dobro, priča o obnovi zemlje jeste iz nekog drugog vica, ali neki su drmatori današnje politike i u njemu učestvovali, što potvrđuje da ovde vicevi nikad ne zastarevaju. „Na ,Duing smešno’ listi skočili smo za 3,4 poena, što je najveći rast otkako je umro Čkalja. Prestižni singapurski humoristički portal uvrstio nas je u nedeljnu listu balkanskih komičara koje morate da čujete pre nego što doručkujete. Privukli smo dva smešna investitora, a u narednoj godini planiramo da uvedemo i viceve iz Republike Srpske i sa severa Kosova”, objavljuje - uz blag smešak - Daško Milinović. Mladen Urdarević dodaje obećanje da će zaposliti sve nezaposlene humoriste, što će učiniti da nepostojeća humoristička nezaposlenost dodatno padne, a LJubičić uvezuje razloge svih pomenutih da ne odustanu. „PLJiŽ je forma u kojoj se Voja Žanetić, Draža Petrović i ja uz podršku N1 trudimo da naizgled običnim razgovorom trojice ljudi u dnevnoj sobi razmrdamo moždane vijuge onima koji su za to orni. Trudimo se da se i mi dobro zabavljamo dok to radimo, jer je to preduslov da se i gledaoci dobro zabave, i da surovu stvarnost uvijemo u oblandu duha i tako spakovanu je vratimo narodu. Namerno kažem ,vratimo narodu’, jer je to najjače što jedan satiričar može da uradi - da prepozna i uhvati negativnu energiju akumuliranu u društvu i da je transformiše u proizvod sopstvenog duha. E onda to narodu postane mnogo jasnije, a zbog kreativnog pristupa i prijemčivije, pa će možda poželeti da to čuje, vidi, pročita još jednom. I još jednom. I još jednom.” I koliko god puta je potrebno, jer su svi ovi narodni (ne)prijatelji – i pored silnih uboja koje su dobili tokom godina oštrih državnih startova sa leđa – uvereni da je vlast nemoćna u sukobu sa humorom; kako studijskim, tako i uličnim. „Razobličava ih, zbunjuje ih, vezuje im ruke. Satira treba da bude jedno od oružja demonstranata, protiv koje god vlasti bili“, smatra Kesić. Humor je poput vojnih manevara, nastavlja Milinović; dnevna doza ideja, hrabrosti, duha koja služi tome da se moral održi na borbenom nivou. I da nervira protivnika, naravno. „Humor je, kad je u sprezi sa satirom, raketa nosač dubljih poruka i služi tome da one stignu tamo gde treba prečicom. Ismevanje je nešto na šta vlastodršci kroz istoriju nisu imali adekvatan odgovor, ako izuzmemo sitnice kao što su prisluškivanje, praćenje, pretnje, hapšenje, prebijanje, sečenje glava i spaljivanje, ali se sve to ipak pokazalo ograničeno efikasnim. Jer ne možeš ućutkati ili ukloniti baš sve one koji te izvrgavaju kritici, a posebno ako to rade duhovito i s osećajem za meru. Uvek će neko novi nastaviti tamo gde je prethodni stao ili bio zaustavljen“, zaključuje LJubičić.