Šalu na stranu

Važan trenutak u istoriji karikature – 1716. posthumno biva objavljena knjiga Hrišćanski moral engleskog polihistora Tomasa Brauna. Učeni Englez poziva hrišćanski svet da ne bude poput zveri, i da ne udovoljava niskim porivima izlažući se čudovišnim žvrljotinama, takozvanim „karikaturama“. Nesporazum je to na nekoliko nivoa, jer niti životinje crtaju, niti je njihov moral zverskiji od našeg. Bila je to, međutim, jedna od prvih upotreba reči „karikatura“ u engleskom, a bogohulne črčkarije zvanični Srbi drvljem, kamenjem i tastaturama gađaju i danas, pa bismo gospodina Brauna mogli da smatramo duhovnim srodnikom naprednjačke avangarde; kada bi ova imala njegovo obrazovanje, dakako. Drugi važan trenutak u istoriji karikature – 1982. Dušan Petričić dobija čuvenu nagradu „Pjer“ za izvrstan crtež na kome radnik postavlja saobraćajni znak „Pazi, tunel“ ispred tunela, a sumnjičavi ga građanin pita „Zašto vi, druže, uznemiravate javnost?“ Stvarnost se od te karikature za ovih 36 godina odlepila samo utoliko što danas radnici i građani - Petričića da i ne pominjemo - skupa uznemiruju javnost vičući, recimo, „Pazi, voz“ tamo gde, je li, prolazi voz, jer je signalizacija sa crteža u stvarnosti nestala. Tamo gde ljude na opasnost ne upozoravaju rampe, već karikaturisti, potonji se moraju visoko kotirati na spisku državnih neprijatelja. Dušan Petričić i Predrag Koraksić su se pred kraj godine zapravo borili za prvo mesto na tabeli. Jedan telefonski poziv u biblioteku poslao ih je pod zemlju u Lazarevcu, telefon je đavolskija sprava danas nego u vreme Aleksandra Grejema Bela, ali su - uporni kakvim ih je sistem napravio - skupa sa crtežima prokopali put do Beograda. Izložba i skup podrške Petričiću i Koraksu u zgradi Opštine Stari grad jesu okupili birano društvo, što se kaže, ali bili su prethodnica aktuelnih masovnih protesta. Može se reći da je karikatura ove godine časno obavila svoju protivdržavnu dužnost. „Godina neprijatelja? O čemu vi pričate? Pa evo bar u ovoj mojoj branši… Je l’ ste čuli vesti? Drug Vučić je rekao da su karikaturisti u pravu - da ono na karikaturi nije on kao Hitler, da treba slobodno da se crta, piše i izveštava, da on nikoga nije tužio...“, kaže za NIN karikaturista Marko Somborac. Tako je. Slobodno crtanje, pisanje i izveštavanje stižu odmah nakon letećih automobila. O karikaturi je reč, to nije za šalu, pa Somborac nastavlja oštrije. „Kako onda nema slobode? Kako se skidaju izložbe? Kako onda svi njegovi tuže medije? Šalje se BIA, poreska, finansijski se pritiska u vezi sa oglasima, vređa se i optužuje, pa se čak i fizička sila upotrebljava. Da to nije možda nastavak njihove poznate protivrečne politike, gde se jedno priča, a drugo radi?“ Za one slabijeg pamćenja, Somborac navodi karakteristične primere: „Neću ništa reći loše o lopovima i izdajnicima“; „Ne nudim kule i gradove… Evo vam Beograd na vodi“; „Svi me hvale, ali me i svi ruše“; „Ne kukam… Ali ne jedem, ne pijem i ne spavam“; „Neću da govorim o tome… Sem da je u pitanju strani faktor i da ima dokaza koliko hoćete“… „Državni vrh poziva građane da ne pale beogradsku džamiju u Gospodar Jevremovoj, do koje najlakše možete doći trolejbusima 19, 21, 22, 28 i 29“. Dobro, ovo poslednje nije Somborac; nije čak ni Vučićevo vreme, samo ilustracija one Ničeove da se više ništa novo ne može izmisliti. „Deklarativno zalaganje za slobodu i protivrečno o neprozivanju neprijatelja moralo bi da pređu u suštinsko. U suprotnom bi svašta moglo da se desi, jer u Srbiji nema samo uplašenih bibliotekarki koje otkazuju izložbe. Ima bar jedna koja se predsednika ne plaši. Stoga, predsedniče, zaustavite pritiske i prozivke, sem ako nećete da vas čuvena Nada Ajkula opet tera u ćošak“, zaključuje Somborac. Poslednjih nekoliko rečenica Marko Somborac je izgovorio i dok je otvarao pomenutu Petričićevu i Koraksovu izložbu. A mesec kasnije Dušan Petričić je govorio i na većoj sceni, pred desetinama hiljada demonstranata. Najveće scene nisu u pozorištima, već na ulicama. „Hajde da pojednostavimo stvari, dve najbrojnije političke grupacije u ovom narodu su oni koje nije sramota i oni koje jeste sramota. Mene je sramota da sedim u kući dok ova prevarantska, mafijaška, prostačka i - da se ne lažemo - fašistička vlast, uništava poslednje atome normalnosti i elementarnih uslova da se diše i živi kao dostojanstveno biće. Crvenu liniju koja ih razdvaja od legitimnih političkih opcija prešli su pre nego što su došli na vlast. I krvave metalne šipke i košulje su relativno mali zločin. Postoje mnogo veći. Ubili su obrazovanje. Ubili su pravosuđe. Ubili su zdravstvo. Ubili su kulturu, umetnost. Ubili su parlament. Mnogo je velikih zločina. Za to će morati da odgovaraju. Borba protiv ove vlasti nije političko pitanje nego civilizacijsko“, tako je govorio Petričić na protestu 22. decembra. Rekao je još mnogo. Između ostalog, primetio je nelogičnost prizora u kome karikaturista govori masama. U prirodi je karikaturista da crtaju. Tamo gde govore sa kamiona, baš je svašta pošlo naopako. Ide ukrug, zapravo, o čemu je Koraksić govorio u nedavnom intervjuu za NIN. „Karikature koje sam objavio prošle i pretprošle i svake godine, mogu ponovo da se objave, i da ništa ne izgube na aktuelnosti. Ne dešava se ništa što već nisam nacrtao. Najviše ličimo na one ljude što trče po pokretnim trakama, i uopšte im ne smeta što u stvari stoje u mestu.“ I Koraksić, shvatili ste, zapravo interpretira Ničea. Nevolja je što je taj „večni povratak“ – uz izvinjenje zbog tautologije - večan. Karikaturisti su ove godine bili u prvim redovima onih koji se sa večnošću ne mire. „Zato ću da protestujem i šetam, strpljivo čekajući da konačno na čelo kolone stanu mladi ljudi. Siguran sam da će se to dogoditi. I da vas upozorim – odlaskom Aleksandra Vučića borba za slobodu, demokratiju i dostojanstvo neće biti završena. To je samo osnovni preduslov zbog kojeg šetamo. Tek posle toga dobićemo šansu da oslonjeni na zdrav razum, čestitost i poštenje, umesto na istorijske zablude, laži i iluzije, pođemo u potragu za svetlom na kraju tunela“, zaključio je Petričić protestni govor. Pametni su ljudi ti karikaturisti. Vide i šta se zbiva sa druge strane pruge. Zato nam valjda i služe umesto rampi.