Vučić dlaku menja ali ćud nikada

Kada je u martu u emisiji „Dobar, loš, zao“ na RTV Šabac pisac i novinar Marko Vidojković sa svojim kolegom-voditeljem Nenadom Kulačinom u jednoj foto-montaži uskladio Simu magarca, inače maskotu emisije, i predsednika Vučića, otvorio je dva važna pitanja. Prvo je bilo čega je maskota Vučić – vladajuće partije, naprednjačke Srbije, periferne autokratije, nečega četvrtog? Odgovor je stigao nedugo potom, doduše ne od predsednika, već od njegovih šabačkih saradnika. Vidojković je, rekli su, neprijatelj države, partije, morala i ukusa, pa se satirično napasti Vučića poistovetilo s ozbiljnim napadom na sve zvanične i nezvanične institucije. Na drugo pitanje – kako će Vidojković kao neko ko živi od svojih javnih nastupa i promocija nastaviti da privređuje – odgovor je i dalje u magli. Pored sporne emisije, nastavlja da vodi i radio-emisije i da piše kolumne, gde može naravno, ali podseća da je oduzimanje medijskog prostora počelo dobrano pre odsudnog marta. „Sve vreme se osećam kao neprijatelj režima, još od ranijih njegovih faza, kada je bilo naivnih u uverenju da će biti pozitivnih promena. Kada je Tomislav Nikolić postao predsednik, ukinuta mi je kolumna koju sam dve godine imao u Kuriru. Do danas sam izložen represiji koja se uglavnom ogleda u nemogućnosti da radim. Poslednja knjiga, E baš vam hvala, bila je četiri meseca uzastopce prva na top-listi, a bila je svega minut i po u Kulturnom dnevniku RTS-a. Vest da je u najužem izboru za nagradu Fric koju dodeljuje hrvatski nedeljnik Ekspres skoro nigde nije ni preneta. Od tridesetak promocija, svega dva puta sam je predstavio u nekoj budžetskoj instituciji – KC Šabac i biblioteci u Somboru. U Novom Sadu smo prvo tražili mesto koje bi nas ugostilo, a kada je Laguna poželela to da uradi na Prolećnom sajmu knjiga, direktorka sajma je zabranila jer sam ’politički nepodoban’. Nije htela da obrazloženje da napismeno, pa je promocija ipak održana, ali bez ijednog letka, bez najave u programu, s nula marketinga. Izbrisan sam i s protokola jedne premijere u Narodnom pozorištu, kada sam saznao da je pod Dejanom Savićem postojala crna lista nezvanih, gde sam, kažu, bio prvi. Verujem da bi najviše voleli da nestanem – da li se razbolim, umrem ili iselim. Znam samo da nema šanse da odustanem. Genetika to ne dozvoljava. Uostalom, i prethodni sam režim kritikovao, takozvane žute, čak sam među prvima bio plasirao ideju da izborne listiće treba obogatiti svojim alternativnim rešenjima i kandidatima. Bio sam ’beli listić’ još od istorijskog pomirenja DS-a i SPS-a. Smatram se, stoga, delom i odgovornim za današnju situaciju“, kaže Vidojković za NIN. Doduše, i prethodni režim je bio neodrživ. Jeste, ali nisam morao da isterujem mak na konac i da pomažem Vučiću koji je čekao iza ćoška. Sećam se da je bilo onih koji su mislili da će grobar biti korektiv vlasti, jer se nije ni pretpostavljalo da DS i SPS neće biti u narednoj vladi. Danas se vidi da je od tada do danas sve išlo ka ustoličenju Vučića kao vrhovnog vladara. NJegova ličnost se još od statusa PPV-a veštački napumpava, a danas je postala godzila koja, kao u filmovima, ruši Srbiju. Koliko je cenzura posledica sistemske politike, a koliko autocenzure nekog činovnika? Ta autocenzura posledica je sistemske politike. Na važna mesta se postavljaju ljudi koji unapred razmišljaju umesto režima. I tim ništarijama je jasno da tu nikad ne bi bili da nije SNS-a. Nisu blesavi da se zamere poslodavcu. Čak ni RTS koji kao javni servis nije samo budžetska institucija, već se finansira i pretplatom, pazi kada će i koga da dovede. Ne samo da tamo nema opozicije, nema ni objektivnosti ni kritičkog mišljenja. Čak i dobar deo medija koji nisu eksplicitno prorežimski najčešće se ponaša kao da je ovo jedno normalno društvo u kojem je vlast, eto, malo čudna. Emisija na RTV-u Otkopčano s tobom je bila snimljena i najavljena, ali nikada nije prikazana. Zvanični razlog bile su „neprimerene reči“ i „elementi predizborne kampanje“? Neko ju je odgledao i sklonio, a potom ju je i izbrisao. Kao da nikada nije postojala. Kad malo bolje razmislim, možda je nisu ni pogledali, možda je dovoljno to što su u najavi videli da sam ja gost. Sve u svemu, izgleda da sam taj odlazak u Novi Sad i to snimanje samo sanjao. Nisam bio iznenađen. Čak sam autora unapred pitao da li je siguran da želi da mu budem gost pred beogradske izbore i uverio me je da neće biti problema. Ta emisija bila je najviše o uspehu mog romana, a manjim delom se ticala mog društvenopolitičkog mišljenja koje sam izneo; autor je čak rekao da sam bio blag. Ali taj grad je uz Pančevo, Kruševac i Beograd glavni naprednjački osinjak. Normalno je da na tim mestima ne možeš da pričaš slobodno. Gde je mesto slobode u permanentnoj predizbornoj kampanji vladajuće partije? S obzirom na to da smo u diktaturi koja diktira neprestanu kampanju, u njoj ima mesta samo za njegovo visočanstvo predsednika. Ako kritikuješ, sledi optužba da zoveš na linč, silovanje, nasilje, da pretiš. Paradoksalno je što upravo ti optuženi piju pretnje, batine i zastrašivanje. Slobode tu nema. Pritom, represija jača obrnuto proporcionalno tome koliko se režim oseća sigurno. Budući da je počeo da gubi konce, mislim da će postati opasniji. Međutim, ne mislim da može da postane opasan kao Miloševićev, jer su tada tukli i bili spremni i da ubiju iz ljubavi prema njemu. U SNS se skoro sve radi zbog para. Kad ih nestane, ili kad ne budu svi zadovoljni, pući će i SNS. Kraj diktature je možda bliže no što mislimo. Da li bi režimu bili potrebni barbare i pajkićevske kontravizije da se ne plaši gubitka moći? Oni su prva linija odbrane, ono što nađeš pri ruci. Ali, ako Studio B i Pink dosad nisu ugašeni kao najveći medijski gestapo, o pojedinim slučajevima zaslužene robije i da ne govorimo, takvi novinari i kontravizionari su najmanji problem. Sinergija opozicije i građana do protesta „Stop krvavim košuljama“ nije postojala u ovolikoj meri. Prva šetnja bila je dovoljna da se diktator unervozi. Druga, pod snegom i s više učesnika, dovela je do toga da na jednoj televiziji smekša, makar u nastupu. Mada, Vučić dlaku menja, ali ćud nikada. U nedostatku demokratije, ona se izliva na ulice kao direktna demokratija. Ipak, u poslednje gotovo tri godine bilo je mnogo protesta i malo toga se promenilo. Vladala je mantra da opozicija ne treba da na njima prisustvuje, jer su svi isti. Treba se zahvaliti manijacima koji su premlatili Borka Stefanovića i njegove kolege, jer su pokazali da to nije tačno. Potom su se zahtevala nova lica, iako svi znamo da su oni ljudi koji je trebalo da budu ta nova lica otišli u inostranstvo. Videli smo, uostalom, kako su prošli Saša Janković i Beli Preletačević. Mi pre svega treba da se vratimo srpskom viđenju demokratije, svojoj meri demokratije, jer nismo zreli za korenite promene. Da bismo o njima uopšte razmišljali, moramo da se vratimo nekoliko koraka unazad i periodu do 2012. godine. Koštunica, Tadić, Dačić, ta priča. Mi jesmo bagra, licemeri, korumpirani, potkupljivi, ali govna nismo, da nas gazi ko, kako i koliko hoće. Sećam se – Boris Tadić je dolazio na svaki Sajam knjiga, uvek na štand Samizdata B92 čiji sam autor bio, svaki put sam ga maltretirao jer mi se nije sviđala njegova politika. On je za današnju garnituru oličenje demokratije. Danas se sloboda osvaja metar po metar, u šetnjama, raste entuzijazam. Dobro je to za sve, osim za režim. Ni ovi protesti ne mogu u istom obliku da traju doveka... Nadam se da će biti konkretnih zahteva, a za mene bi prvi morao da bude Vučićeva ostavka. Prvi put nas ima u relevantnom broju i sa solidnom energijom. Zvučaće banalno, ali činjenica da se danas ulicama ori „Vučiću, pederu“ to pokazuje. Na prethodnim protestima, viknuo bih to, ali se skoro niko nije pridruživao. A ta je parola ekvivalent onome „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“. Kakav diktator, takvo je i skandiranje protiv njega. U Kandžama ste tematizovali studentske proteste devedesetih, a u E baš vam hvala ste se na specifičan način vratili Jugoslaviji... kako vam kao piscu izgleda poslednjih dvadesetak godina? U poslednjoj knjizi sam se stvaralačkim postupkom naslonio na globalni trend pravljenja alternativne istorije. Ne sviđaju nam se ni prošlost ni sadašnjost, pa onda ni budućnost ne deluje svetlo. Zato sam odlučio da u fiktivnom svetu izlaz iz trenutne situacije izmestim u naučnu fantastiku, otvaranje portala i izlazak specijalne jedinice JNA koja će da pobije govna i gotova stvar. To se neće desiti, naravno. Zato moramo da znamo svoj položaj. EU se ozbiljno preispituje, mi joj ni takvoj nismo ni blizu i ne smemo idealizovati ni sebe ni svoje političare. Kao što bi nekome pre petnaest godina zvučalo nemoguće da bivši radikali budu na vlasti, tako nam i danas zvuči nemoguće da se, kada jednom odu, možda vrate na vlast. Da li vas je to iznenadilo? Ništa više ne može da me iznenadi. Jedan od najboljih poteza Zorana Đinđića bio je slanje Miloševića u Hag, jer je znao da živ Milošević u Srbiji predstavlja permanentnu opasnost. Znao je da smo devedesetih doživeli veliko civilizacijsko nazadovanje, i to u vreme kada je ostatak sveta stremio ka saradnji. Nisam siguran da ćemo ikada nadoknaditi to vreme. Srbi kao najbrojniji narod Jugoslavije imaju najveću odgovornost zbog raspada te zemlje, jer smo je iskoristili da maznemo tenkove JNA i krojimo mape velike Srbije. Taj narativ do danas opstaje, vidimo to u odnosima s Kosovom, i mnogo ljudi zaista veruje u tu priču, iako je Srbija pre svega 20 godina bila bombardovana i vojno poražena. Kapitulacija u Kumanovu bila je ublaženo nazvana sporazumom, a da smo stvari nazvali pravim imenom, možda bismo se i otreznili do danas. U tom smislu mi je pozivanje na Rezoluciju 1244 tragikomično, jer srpska vojska i policija tamo ne sme ni da prismrdi. Žao mi je zbog građana Srbije i Kosova, svi smo taoci veštačkog problema zbog kojeg se već ratovalo. Trenutno, jedina lepa stvar koju mogu da predvidim je pad ovog režima.