Kako upokojiti vampire prošlosti

Kada je pre nešto više od dva meseca gostujući na Beogradskom bezbednosnom forumu, austrijski predsednik Aleksandar van der Belen primetio da je njegov srpski kolega „Aleksandar Vučić prvi vizionar koji je gledao dalje od prirodnog poretka“ a Srbiju označio kao ključnu za očuvanje mira i stabilnosti u regionu, možda nas je nesvesno vratio dve decenije unazad kada je Zapad Slobodana Miloševića kitio istim ordenjem. Na stranu sad istorijske reminiscencije i činjenica da zapažanje austrijskog predsednika nije jedino što nas vraća u devedesete, ali nemoguće je ne zapitati se zašto se na ovim prostorima istorija ciklično ponavlja u svom najciničnijem i najbrutalnijem obliku, a to podrazumeva da političko razmimoilaženje skoro neizbežno znači i sukobe. Razume se, u dramatično izmenjenim okolnostima u svetu, oni skoro izvesno neće biti oružani i bilo bi sasvim glupo verovati da su, recimo, Albanci ti koji mogu da izazovu rat a Vučić spase mir, jer se naprosto o takvim rubnim stvarima odlučuje na drugim mestima. Između rata i mira je prilično neomeđeno polje propagandno-političkog delovanja i srpski predsednik taj prostor koristi da Srbijom vlada držeći je u strahu od rata. Svejedno, sa istorijskim iskustvom kakvo imaju - sasvim dovoljno da građani uz kičmu osete nelagodu. Naprosto, još uvek su sveža sećanja kako su se stvari završile kada je poslednji put neko u Srbiji proglašavan faktorom mira i stabilnosti. Zato se priča o odnosima u regionu spaja u povest o sudbini jedne zemlje, a dve decenije nekakvog mira koji nam se vraća kao nikad do kraja nedovršeni rat iz devedesetih koji su oni koji su ga vodili najčešće plaćali političkim karijerama, a ponekad i glavama. Da nije tako ne bi ni Vučić toliko zapomagao o moćnim zaštitnicima kosovskih Albanaca kojima ne može da se suprotstavi, ali bar može da im „saspe“ istinu u lice. Otuda i toliko i takvo pseudonaricanje ovog doskorašnjeg salonskog ekstremiste nad ponašanjem komšiluka s kojima bi danas da bude dobar sused samo ukoliko to nije cenzusno rizično. Nevolja nastaje kada se sa komšilukom ne slažete kuda treba da ide taraba između vašeg i njegovog. Zato je za Vučića onaj metar koji Srbija, prema njegovom mišljenju, nema na Kosovu, mera stvari koju je obećao velikom svetu kupujući ulaznicu na vlast. I da se ne lažemo, niti je iz Vučićeve pameti stigla ideja o razgraničenju, baš kao što ni Ramuš Haradinaj nije uveo carine a Tači formirao vojsku a da takva igra nije aminovana iz Vašingtona. Ono što Vučić ne oseća ili ne razume jeste činjenica da pritisak Vašingtona na Nemačku i zemlje koje joj gravitiraju postaje sve jači a Berlin sve slabiji i zato mu sada jedino preostaju bleferske poruke da će Srbija naći načina da zaštiti svoje sunarodnike na Kosovu ukoliko budu ugroženi. Jedino nije objasnio zašto nije zaštitio jednog od svojih najbližih saradnika, Marka Đurića, čije je poniženje mera stvari Vučićeve mogućnosti da utiče na kosovski proces. Uostalom, i sam srpski predsednik kaže da će dijalog biti nastavljen kada se ukinu nerazumne carine, ne pominjući pri tome formiranje Zajednice srpskih opština. Što se kosovske vojske tiče, Vučić dobro zna da ideja razgraničenja koja suštinski znači i priznavanje Kosova u svojoj osnovi podrazumeva i postojanje oružanih snaga. Zato jednako groteskno zvuči Haradinajeva tvrdnja da „Vučić želi da obori njegovu vladu jer nije za podelu Kosova“, kao i Vučićevo junačenje da „nigde neće bežati od Haradinaja“. Pa da je želeo da je obori Srpska lista je to mogla odavno da uradi. Zapravo, reč je o loše prikrivenoj klijentelističkoj kliki spremnoj da svima koji ne razumeju objašnjenja odgovore odvratnim diskvalifikacijama. Direktor centra za regionalizam Aleksandar Popov za NIN kaže da se definitivno primaklo vreme za rešavanje kosovskog pitanja i da je ideja o razgraničenju lansirana iz Amerike. „To što se Haradinaj za razliku od Tačija protivi sporazumu može da znači da želi da zauzme što bolje pozicije pred pregovore o razgraničenju koji su očigledno u igri. Sasvim je verovatno da je neka varijanta takvog scenarija već pripremljena jer u suprotnom predsednik SAD Donald Tramp ne bi slao onakva pisma Tačiju i Vučiću. Bila bi to neka vrsta reprize Dejtonskog sporazuma. Možda pregovori budu i nastavljeni u Briselu, ali će Amerikanci imati odlučujuću reč. Rusija će verbalno biti uz Srbiju, ali Moskva je ranjiva imajući u vidu situaciju na Krimu i sankcije koje trpi“. Doda li se tome i uloga još jednog arhineprijatelja Edija Rame koji je svojom verbalno artiljerijom preuzeo ulogu zaštitnika Kosova, dramski naboj sa Tačijevim ritualnim jedrenjem Gazivodama, Vučićevim plagijatom „događanja naroda“ u Kosovskoj Mitrovici i Haradinajevim navodnim čvrstolinijaškim stavom koji traži priznanje Kosova, postaje potpun. Nije da je ostatku regiona lako u Vučićevom dobrosusedskom zagrljaju iako se srpski predsednik iz sve snage upire da dokaže da je njegov dolazak na vlast označio kraj jedne epohe u životu Srbije koja je obeležena sa nešto dobrih nauma, ali i isto toliko grandioznih promašaja. Ali ako ćemo biti pošteni, nije ni da mu komšiluk povremeno ne daje municiju za prijateljsku vatru i reciprocitet. To što je hrvatski premijer Andrej Plenković, uoči Vučićeve posete Zagrebu u februaru, prenaglio u pokušaju da se ogrebe za neki glas pominjući ratnu odštetu koju bi Srbija, prema njegovom mišljenju, trebalo da plati zbog sukoba devedesetih, srpski predsednik je iskoristio da poruči kako se „plaši da Hrvatska ne samo da ne može da dobije ništa, već može mnogo da izgubi. To bih mogao da potkrepim hiljadama raznovrsnih i teških argumenata”, očigledno aludirajući na četvrt miliona prognanih Srba. Prštalo je još jače kada je Plenković na sednici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope na pitanje člana srpske delegacije Aleksandra Šešelja „kada će Hrvatska vratiti teritoriju Republike Srpske krajine ljudima koji su morali da beže od ustaškog noža”, odbrusio da je zvanični Beograd devedesetih bio agresor a Hrvatska žrtva. Na godišnjicu obeležavanja Oluje razmena optužbi postaje deo regionalnog folklora. Vučić je ove godine otišao korak dalje kada je u Bačkoj Palanci kazao da je „Hitler hteo svet bez Jevreja, a Hrvatska i njena politika htela Hrvatsku bez Srba”, što je izazvalo otkazivanje najavljene posete hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović Srbiji. Srpski predsednik nije propustio da ponovi frazu kako ostaje želja za dobrim odnosima sa Hrvatskom iako je svakom iole upućenijem jasno da su loši odnosi dve najveće zemlje Zapadnog Balkana konstanta. Protesti koji su ga u februaru dočekali u Zagrebu nisu mu zasmetali da nastavi sa redizajniranjem svoje političke biografije. To što je nekada u političku džunglu zakoračio prateći u stopu Šešeljeve ideološke bogaze, nimalo mu nije zasmetalo da iz nje izađe držeći se za ruke sa još jednim saborcem i novorođenim evropejcem Tomislavom Nikolićem. A sve to, bogami, u pratnji Angele Merkel. A da uprkos svemu postoji i tačka koja spaja Hrvatsku i Srbiju pokazuje se na primeru Bosne i Hercegovine. Nikada nije bila tajna da Republika Srpska i vlast u Beogradu uprkos deklarativnoj podršci Dejtonskom sporazumu vide prekodrinske Srbe, razume se u izmenjenim geostrateškim okolnostima, kao deo iste države, ali ove godine je i Hrvatska prvi put transparentno pokazala da želi i treći entitet i to izglasavanjem deklaracije zbog izbora Željka Komšića u Predsedništvo BiH, kome se Zagreb toliko protivio. „Jedna od retkih stvari u kojima se Srbija i Hrvatska slažu je da je Bosna disfunkcionalna država. Haos unutar Evropske unije i loše pozicije Angele Merkel i Emanuela Makrona doprinose tome da na Balkanu imamo igre bez granica, a to je pogonsko gorivo za ozbiljniji sukob“, ističe Popov. On naglašava da iz Beograda dolaze uveravanja da je podrška celovitoj Bosni neupitna a da zapravo redovno izostaju reakcije na Dodikove tvrdnje poput one „da je granica na Drini tužna činjenica za sve Srbe, pa i mene. Zato volimo da kažemo da Drina za Srbe nije granica koja razdvaja, ona je samo jedna rijeka koja spaja naš narod“. „Izetbegović, takođe, namenski igra grubo kada poručuje da nikada više neće dozvoliti da se ponovi 1992. Na ovakve izjave po pravilu prvo reaguje drugi ešalon vlasti u Beogradu, zvaničnici poput Vulina, da bi se u drugom koraku Vučić pojavio kao pomiritelj i neko ko smiruje strasti. Sve u svemu, neprestano u vazduhu visi nagoveštaj da bi se eventualni gubitak Kosova mogao nadomestiti pripajanjem Republike Srpske, a sa najvišeg mesta u Beogradu nema demantija“, ukazuje Popov. A kada je već reč o onima koji su nam najbliži ili bar bi to trebalo da budu, žestoko je varničilo na liniji Beograd - Podgorica. Tvrdnji o, pre svega, kulturnoj ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori mogao bi se civilizovano podastrti i po koji argument kroz činjenicu da su ovdašnji pesnici naprasno nestali iz crnogorskih čitanki da srpski patrijarh Irinij krajnje neumesno nije izjavio „da Srbi u Crnoj Gori imaju tretman kao u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“. Šta to znači nije potrebno posebno objašnjavati. S druge strane, Đukanović koji je bezmalo kroz čitavu svoju političku karijeru pratio logiku regionalnih kretanja koja su u najvećoj meri kanalisale zapadne sile, nepogrešivo je prepoznao Vučićevu platformu „dve stolice“ i Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu prozvao za negativan uticaj u regionu. Prilično gruba odluka da se srpskim intelektualcima zabrani ulazak u Crnu Goru i kasnija izjava da je Podgorička skupština 1918. akt izdaje, trebalo je samo da podupru ovu tezu. Ono što je interesantno jeste da je Vučić dosta mlako reagovao, što nikako ne osnažuje tezu o tvrdom Milu i fleksibilnom Aleksandru. „Ovde je reč o ličnim odnosima dvojice lidera, Vučić se uzdržao jer postoje ozbiljne indicije da je Đukanović i te kako pomogao formiranje SNS-a“, kaže Popov. Makedonski scenario bio je jedan od omiljenih izraza Vučićevih ljudi kada bi god želeli da ukažu da peta kolona u Srbiji sprema haos. Ono što Vučić i njegovi nisu razumeli je da koliko god je dolazak Zaeva na vlast bio potpomognut ponekad i nedemokratskim sredstvima, toliko je neupitno da je Nikoli Gruevskom i njegovom VMRO vreme neumitno isteklo. Kakav odnos Srbija i njen predsednik imaju prema južnom susedu možda najbolje pokazuje činjenica da ni do danas nismo saznali šta je pripadnik BIA Goran Živaljević radio u Sobranju u noći kada su neredi pretili da prerastu u građanski sukob. Još komičnije je zvučalo objašnjenje o povlačenju osoblja iz ambasade Srbije uz Vučićeve reči „da je odlučeno da se osoblje ambasade iz Makedonije povuče jer su nadležni organi pružili dokaze o veoma ofanzivnom obaveštajnom delovanju protiv organa i institucija Srbije“. Zapravo, radilo se o ljutnji zbog toga što je Skoplje prateći evropske putokaze glasalo za članstvo Kosova u Unesku. Posebno zabavno je bilo što je to isto osoblje uskoro vraćeno u Skoplje. Nije neka preterana pamet zaključiti da će regionalne raspre i dalje biti deo ovdašnjeg političkog folklora, ali je već sada izvesno da će one u 2019. biti određene arhitekturom rešenja kosovskog problema na koji Vučić neće imati uticaja, osim u onoj meri u kojoj bi da i građane Srbije učini saučesnicima. Bude li razgraničenja, priznanje Kosova trebalo bi da bude lakši deo posla za građane Srbije. Sve ostalo sa Vučićem biće teže.