Arhiva

Hroničar srpskih vladara

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Na oliveti mašini koja je stara gotovo kao i on, napisao je hiljade tekstova i desetak knjiga, od kojih je poslednja Političko groblje nezaobilazno memoarsko štivo. U njoj je na 630 stranica, Slavoljub Đukić svedočio o akterima sa političke scene nekadašnje Jugoslavije i Srbije, otkrio neke nepoznate detalje o događajima koje pamtimo – od Tita do Slobodana Miloševića, od Dobrice Ćosića do Milovana Đilasa, od Marka Nikezića do Vuka Draškovića...Tu su i njegovi bliski prijatelji, poput glumca LJube Tadića, kolege kao što je bio Miroslav Radojčić, ili dragoceni svedoci poput Dušana Mitevića. Slavoljub Đukić nije imao ni 16 godina kada su u septembru 1944. godine partizani došli u Slovac. Odlučio je da ide iz sela, a sa njima je to bilo najlakše. U zoru se iskrao iz kuće i uključio u partizansku kolonu. I nisu ga primetili sve do Uba, a tada je bio već 12 kilometara daleko od Slovca. Tako je postao kurir Prve proleterska brigade koja je mesec dana kasnije bila ispod Avale, da bi na kraju Drugog svetskog rata preživeo Sremski front koji je nazvao srpskim Galipoljem. Ubrzo posle rata, slučajno kako to često biva, počela je Slavina novinarska karijera, najpre u Borbi, potom u Večernjim novostima, opet u Borbi, zatim u Politici. Od 1979. do 1981. bio je i glavni urednik NIN-a. Svedočio mi je da mu je tada bilo najteže: „Zapostavio sam porodicu i život me je stravično kaznio. Doživeo sam najveću porodičnu tragediju kada sam izgubio sina. Istovremeno, u NIN-u sam doživeo najveću profesionalnu satisfakciju. Tu je radila plejada sjajnih novinara predvođena Tijanićem i Tirketom. Bilo je zadovoljstvo raditi sa njima. Tijanić je bio neverovatno darovit pisac, mnogo se trošio i žao mi je što je tako rano otišao. Kao i Tirke koji je imao dar druge vrste.“ Najveću novinarsku slavu doživeo je kao komentator i kolumnista Politike. Ali, u jednom trenutku, kada je video da su njegovi komentari nepoželjni, da je za tri meseca objavio samo tri teksta, napisao je pismo tadašnjem glavnom uredniku Politike Živoradu Minoviću. Ubrzo mu je zvanično saopšteno da ide u penziju jer je ispunio sve uslove, pošto su mu uračunate i ratne godine. Bilo je to 1987. godine, imao je 59 godina. Doživeo je to kao najveću nepravdu, kao užas sa kojim treba živeti: „A pokazalo se da je to bila najbolja stvar koja mi se dogodila. Tada sam počeo da provodim najbolje godine u novinarstvu, i to odsustvo obaveze da idem u redakciju mi je, zapravo, produžilo život.“ Počeo je Slava Đukić da piše knjige i ubrzo je stekao publiku kao autor veoma zanimljivih i provokativnih tekstova o porodici Milošević, tačnije o tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu i njegovoj supruzi Miri. U tome mu je mnogo pomogao blizak prijatelj bračnog para, nekadašnji direktor TV Beograd Dušan Mitević: „U prikupljanju građe za četiri knjige o supružnicima Milošević, razgovarao sam sa mnogim ličnostima. Svedočenja Mitevića bila su mi dragocena da upoznam intimniju prirodu supružnika Milošević. Od svih, on je najbolje poznavao njihove osobine posle više decenija druženja. Ostajem mu zahvalan za pomoć koju mi je pružio, bez koje bi ostale nepoznate mnoge pojedinosti o njihovom životu.“ Od svih političara njegovog vremena, osim Slobodana Miloševića, svakoga je poznavao, čak blisko drugovao. Najlepše je mislio o Marku Nikeziću (1921-1991), nekadašnjem partijskom lideru Srbije koga je Tito sklonio sa političke scene 1972. kao anarholiberala: „Po inteligenciji, po opredeljenjima, Marko je bio evropski čovek, veoma odmeren i realističan. Kada sam radio knjigu o liberalima, viđali smo se svakodnevno. Imao je široko obrazovanje, nije izgovarao fraze koje su toliko karakteristične za većinu političara, delovao je kao aristokrata među samoupravljačima. Pravi gospodin koga je otkrio i na svoj način oformio jedan drugi gospodin među komunistima, Konstantin Koča Popović (1908-1992). U Nikezićevom životnom i političkom delovanju video se Kočin uticaj. Onoliko koliko sam ga poznavao i znao o njemu, tvrdim da Koča nikoga nije uvažavao. Bio je sam sebi dovoljan. Srpski interesi u državi koja se zvala SFRJ, njega nisu previše zanimali. Sam sebi je bio najvažniji i on nije mogao biti čovek nekakve prekretnice. To je, ipak, mogao biti samo Marko Nikezić.“ U svojim knjigama Slava nije zaobišao ni veliku ulogu Dobrice Ćosića na političkoj sceni Srbije: „Ćosića su za života mnogi osporavali, a da nisu ništa znali o njemu. To je jednostavno nepravedno, jer je on bio čovek koji je želeo sa svima da bude u dobrim odnosima i da svakome pomogne. Govoriti da je bio srpski nacionalista su obične gluposti. On je samo bio opterećen sudbinom Srbije i Srba i to je bio njegov usud. Ali, neshvatljivo je da se svaki netalentovani pisac, svaka neuspešna osoba u javnom životu Srbije, nimalo ne ustručava da osuđuje Dobricu Ćosića. Tvrdim da će preživeti i njegovo delo i da će istina o njemu biti jača od budalaština koje su se izmišljale.“ Pišući o političarima i političkoj sceni novije istorije, Slava Đukić se bavio i srpskim vladarima, što mu je dalo za pravo da zaključi: „Većina ljudi na svetu voli jake vladare, voli izuzetno snažne vođe. To je posebno izraženo u Srbiji. Zar nisu Srbi posle Tita izabrali Slobodana Miloševića, a ne Ivana Stambolića? Milošević im se nametnuo kao neko ko će da brani njihove interese. A kako je branio svoju poziciju na vlasti, ne želim ni da se prisećam. On je bio naša velika nesreća i o njemu ne mogu ništa dobro da kažem. Zar nisu Srbi sumnjali u Zorana Đinđića, da bi ga tek posle smrti toliko žalili. A njegova smrt je odnela nadu najsličniju izgubljenoj nadi posle političkog pada Marka Nikezića.“ Pišući o Đukićevim knjigama, profesor dr Neda Todorović je istakla „jednostavnost, stilski minimalizam, laku čitljivost tih pretežno kratkih, mozaički složenih tekstova pod novinarski upečatljivim naslovima. Autor se čvrsto držao informacije, priče jer kako je zabeležio, novinarstvo ne trpi gnjavažu. NJegove knjige se odlikuju nepristrasnošću, fer odnosom, objektivnošću, svetim pravilima novinarskog pristupa temi… i onda kada takav pristup zahteva bolnu iskrenost na lični račun.“ Slava je bio u braku sa Olgom, izuzetnom ženom koja je bila istoričar umetnosti i novinar. Dirljivo je opisao i bolni rastanak sa sinom Dušanom koji je umro u 26. godini, iskreno prebacujući sebi što tokom decenija rada nije više vremena posvetio svojoj porodici i zahvaljuje Olgi koja je imala toliko razumevanja: „Olga je podnela najveći teret, ona mi je pomagala u svemu, pa i u sređivanju rukopisa za poslednju knjigu. Nikada joj se za života nisam dovoljno zahvalio za to.“ Bio je ponosan na svoju kćer Lanu, na njenu uspešnu karijeru a da on ni prstom nije mrdnuo da joj pomogne: „Lana se s pravom šali sa mnom kada mi kaže da nemam pojma ni šta ona radi ni gde radi. NJen sin Dušan je jedan dobro vaspitan mladić koji lepo sazreva. Lana ga je usmerila na sport, zna strane jezike i zaista je milina družiti se sa njim. Sve one emocije koje nisam pokazivao prema svojoj deci, ja ih danas iskazujem prema svom unuku. Primećujem, čak, kako sam, s godinama, na izvestan način postao i sujeveran. Često mi pada na pamet rečenica dr Isidora Papa sa kojim sam drugovao. On me je zvao Slovac, po mom rodnom mestu, i umeo je da kaže: Slovac, kome je veka, tome je i leka! Često ga citiram u ovim godinama.“