Arhiva

Tapkaroši ruše stupce zbog atrakcije i šoka

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Dok nam u svom radnom prostoru na Voždovcu Mile Grozdanić pokazuje originalne stranice domaćih i stranih novina, govoreći o umetnosti grafičko-dizajnerskog oblikovanja štampe kroz istoriju i savremeno doba, pitamo se koliko loš prelom stubaca ukazuje na poljuljane stubove čitavog društva. Likovni umetnik i profesor grafičkog dizajna, grafike i crtanja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, osnivač iste katedre na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju, autor dela Put do knjige iz 2007, u kojoj je na 616 stranica obrazložio više od 650 pojmova vezanih za nastanak knjige, zaposlio se 1964. u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“ i kasnije postao tehnički urednik, radeći od početka karijere s velikanima poput Oto Bihalji Merina. Pred nama je novo Grozdanićevo kapitalno delo pod naslovom Otisak i znak (izdanje Crnogorske akademije nauka i umjetnosti i Narodnog muzeja Crne Gore) – bogato ilustrovana analiza tipografskog i grafičkog oblikovanja štampe, od najranijih izdanja, nastalih u skromnim uslovima radioničkog rada (na ručnoj presi, kako podvlači u predgovoru), do ere računara. Čim smo pomenuli izgled današnjih listova i upitali mogu li oni da budu ogledalo s jasnim odrazom naše svakodnevice, odgovorio je da ne želi da ulazi u sadržaj prikazanih članaka. Ističe da je obrađivao isključivo oblikovni sistem: smeštanje informacije na stranicu. U Otisku i znaku vest je tretirao kao grafičko-oblikovnu informaciju; pokazao kako se na ovom polju razvija kreativna misao Argentinca, Brazilca, Amerikanca, Rusa… Ipak, sasvim novinarski, nismo sagovorniku dali mira. A čitulje, profesore? Uz ilustrovane primere uniformnih oglasa s vešću o smrti, preuzetih iz srpskih, nemačkih, španskih i američkih dnevnika, stoji rečenica da predstavljaju fenomen, svojevrsnu hroniku društva. „Čitulje?“, odgovorio je polemično (vrste fontova inače ređa nalik deklamovanju poezije). „I one su postale komercijalne. Pazite, u novinama iz osamdesetih, sve su fotografije preminulih bile iste veličine. Danas neki imaju celu stranu. Da li su je zaslužili ili ne, drugo je pitanje... Neće na dva stupca, već krupno. E, to se plaća! Komercijalna stvar, pa ko da više. Ispada da umrlice više nisu informacija o umrlom, već `komercijalno` saopštenje. Menadžeri su se dosetili, i oglas, zamislite, reklamu za možda nekakvu finu stvar, gurnuli među mrtve. Ne biraju se sredstva za uzimanje love.“ Sadržaj je podelio na poglavlja o novinama, periodičnim izdanjima, oglasima, redizajnu, simbolima, plakatima i bilbordima; grafičkom, tipografskom oblikovanju, špiglu... Specifičnostima, likovno-tehnološkim karakteristikama i neispravnostima kod preloma. Enciklopedijski jezgrovito definisao je vrste rubrika. Od uvodnika, kolumne, intervjua, reportaže, feljtona, pa do likovnih priloga (crteža, fotografija, fotomontaža), dnevnog TV programa, vremenske prognoze. I šahovskog problema. „Obično je beli na potezu!“ Prelom ove knjige na najvišem nivou, poštujući grafička pravila, sproveo je tipograf Miomir Radojević. Pored toga što je obradio više od 170 pojmova, Otisak i znak ilustrovao je sa oko 1.700 reprodukcija. (Radi se o izboru od ukupno 3.500 sakupljenih primera.) Skeniranje i snimanje reprodukcija i kompletnu tehnološku obradu izvršio je Borislav Bajkić. Reč je o novinskim isečcima iz svih krajeva sveta, od početka 17. veka do danas, poređanim hronološki i po rubrikama. Često su objavljeni istog datuma (ponavlja se 26. oktobar) da bi se uporedile uredničke reakcije na istu pristiglu novost o političkom, kulturnom ili sportskom događaju. „Od Perua do Nove Gvineje“, kaže Mile Grozdanić za NIN, „od severa Evrope do južne Afrike, uzduž i popreko po celoj Evropi, Japanu i Koreji, azijskim i dalekoistočnim zemljama, sakupljao sam novine. Reprodukcije su mu iz sveta donosili i prijatelji (piloti, planinari, moji studenti kojima je ovaj rad posvećen). Pomagale su mi ambasade i izdavačke kuće. Naravno, morao sam da trgujem na internetu. U elektronskim verzijama sličice štampanih strana malog su formata i nisu za upotrebu. Uplaćivao sam pretplatu na određena dnevna, nedeljna, vrlo retka izdanja, i sasvim neobične magazine.“ Vodič za potragu predstavljala je obimna literatura koju poseduje. Ne samo o onome što se štampalo u prethodnim decenijama, već i u prethodnim stolećima. Radio je osam godina. Osnovno polazište bilo je - dnevna problematika, da su listovi kupljeni na kiosku. Zašto je na početak stavio svoju misao o svetlosti, simbolu svega? „Ona prosvetljava tamu iz koje raspoznajemo oblike koji čine svet uređen čovekovom imaginacijom.“ Umesto da odgovori, pokazuje čuvenu naslovnicu nemačkog Špigla. Pretapaju se lica Putina i Trampa. „Bez nijansi svetlosnih tonova nije moguće ništa napraviti. Neki od onih što danas rade ovaj posao, upravo oni koje zovem `tapkarošima`, jer samo udaraju po dirkama, po tastaturi - ne znaju tipografsko-grafička pravila i njihov razvoj kroz istoriju problematike.“ Otisak i znak, na konkretnim primerima, odvaja pravilno od nepravilnog. Problemi su sabrani u knjizi. Objašnjava da dnevno izađe 150.000 štampanih jedinica na planeti. „Za tolika izdanja potrebni su ljudi! Postoje brojni fakulteti i više i visoke škole s likovnim predmetima, ali kakav se rezultat dobija... Da li prelamači imaju likovnu naobrazbu ukoliko rade novine, znaju li da srede slog u stranice određene širine i visine? Gubi se vrednost likovnog oblikovanja!“ Zamišljamo profesora dok stoji pred trafikom pretrpanom najrazličitijim izdanjima. On sigurno poput forenzičara, i bez čitanja, može da oceni u kom pravcu ide cela stvar i šta nas tek čeka. „Za novine, u likovnom smislu, najopasnija je novopristigla vest. Urednik stranice ili pak glavni urednik, zajedno s menadžerom, jednostavno saopšti: `Gurni ovo! Pomeri malo ono što je na tom mestu dotle stajalo.` Tada se i likovno obrazovani ljudi nađu u poteškoći. E, ako grafički oblikujem, protiv toga moram da se pobunim. Ne smem da diram formu i rušim likovnost.“ Skreće pažnju na današnje agresivno plasiranje vesti. Ono obeležava naš posao? „Zahvaljujući menadžerima“, odgovara Mile Grozdanić. „Menadžerima bez likovnog obrazovanja... Stvari posmatram na nivou forme: vest je stigla, mora da ide, nešto treba da se skloni. Kako pronaći adekvatno mesto… Tehnička stvar? Ne, nije to jedino tehnička stvar. Reč je o naređenju. Zbog atraktivnosti i brzine ubacuje se preko reda. Ne uvek isključivo zbog novca.“ Tako dolazimo do tabloida. „Osamdeset posto ljudi ne zna šta je tabloidno novinarstvo. Naši tabloidi ne liče na svetske, ne mogu da se mere s njima. Zar da ih poredite s nemačkim Bildom?! Nemaju nikakve veze. Hteli bi da budu veliki, ali im fali obrazovanja. Londonski San nadrasta običan naslov i dnevnu informaciju. Cela stvar se ozbiljno obrađuje. Naši najčešće daju vest samo za taj dan. Sutradan više ne postoji. Škartirali su je čitaoci, videvši da nije tačna. Stupci čine osnovu. Temelj se ruši da stane što više atraktivnih i `šokantnih` članaka.“ Priča o detaljima: o belinama na stranicama, isticanju inicijala na početku pasusa, ulozi linije, pozicioniranju imena i prezimena autora teksta. O usecovanom slogu... Mi se zanimamo za fotografije nagih žena. Otisak i znak sadrži naslovnicu Bilda od 1. januara 2012, s napomenom u potpisu slike: nema više golih figura. „Izbačene su iz Bilda. Skinute su.“ Savetuje da pažljivo pogledamo kako su „lepotice“ prelomljene u ovdašnjim novinama. „Ispada da je sve puno lažnih kukova.“ Zašto je nemački list doneo takvu odluku? „Pored ostalog, zato što Bild teži trajnijoj informaciji. Shvatili ste da me zanima isključivo oblikovna strana... Kako je upotrebljena fotografija; kakav je anfas, profil, grupni snimak...“ Zašto je napisao da su oglasi deo uređivačke politike lista? „Menadžer je došao do love. Onaj što plaća traži rubriku uz koju će dati pare. Ako je tekst atraktivan, hoće da oglas ide baš uz njega. Mora da mu se udovolji, pa će i sledeći put dati novac.“ Situaciju smatra katastrofalnom. „Dokle sve to ide? Na trećoj i petoj stranici - isti oglas! Ja ih cepam. Pogledajte istoriju, imate primere u knjizi: najplaćeniji oglasi uvek su na desnoj strani, pri dnu.“ Ispada da oglašivač i menadžer menjaju novine? „Menjaju isključivo u slučaju kada se pred njima nađe likovno neobrazovan čovek i loš urednik. Postoje crteži, ilustracije, fotografije - oglasom se sve najčešće unakazi i uprosti. Što? Rekao sam da novine ruše stvari naknadno stigle u redakciju. Sve je sad - danas za sutra.“ Poslednja opaska podseća nas da se i izvan problema štampe – gubi ritam. Reč koju naš sagovornik ponavlja više puta. U umetnosti, ona je od velike važnosti. I ne oseća je svako. Ispod stotina sakupljenih stranica iz svih zemalja sveta, kriju se radovi Mileta Grozdanića. Na vrhu su Književne novine iz osamdesetih. Primećujemo da deluju modernije od većeg dela današnjih časopisa. Pažnju privlače ilustracije koje je u to doba naručio i uredio kao tehnički urednik. „Čekajte, da li je ovo Mića Popović?!“ Smeška se i prstima prelazi preko crteža.