Kraljevska zla karma

Kralj Kambodže Norodom Sihanuk sišao je s prestola, u korist svog sina Sihamonija, i tako najavio svoj konačni odlazak iz politike. Oni koji znaju da je on, još u mladosti, krunu bio žrtvovao za politiku, a u međuvremenu nekoliko puta bio uklanjan s vlasti i vraćao se na vlast, sadašnja abdikacija mogla je da uzliči na još jedan od njegovih nepredvidivih trikova. Ali, nema trika. Kralj ima 82 godine, boluje istovremeno od tri bolesti - dijabetesa, srčanih tegoba i raka debelog creva - i tuguje zbog nesrećne sudbine svog naroda. Novi kralj je već na prestolu i Sihanuk moli Budinu milost da mirno ode zauvek sa ovog grešnog sveta.

Bio je kralj sa zlom karmom. Više od šest decenija nastojao je da jednu staru azijsku zemlju preobrazi, iz bivše francuske kolonije, u modernu državu po evropskom uzoru, a doživeo je duboku starost u naciji sa traumatizovanom kolektivnom svešću, sa 70 odsto nepismenih i dohotkom sa dna sirotinjske lestvice - od jedva 230 dolara po stanovniku. NJegova vladavina bila je suprotnost njegovom vedrom duhu: ispunile su je nesreće, lomovi, ratovi, pučevi, glad, polja smrti, razaranja i uništenja sopstvenog naroda. Bio je “slamka među vihorove”, a istovremeno jedna od najživopisnijih političkih ličnosti druge polovine 20. veka. A taj vek nije oskudevao u jakim ličnostima.

Sihanuk je bio savremenik i sagovornik (a zavisno od situacije i politički partner i prijatelj) De Gola, Nehrua, Nasera, Sukarna, Maoa i DŽou Enlaja, Tita, Hruščova, cara Selasija, Envera Hodže, Čaušeskua i Kim Il Sunga. Često je u ličnim kontaktima - iza svog nevinog, a lukavog, osmeha - uspevao da pomiri nepomirljive suprotnosti kao malo koji državnik i političar svoga vremena.

Rođen 31. oktobra 1922, postao je kralj u nevreme: ustoličen je, kao naslednik svoje babe, kraljice Monivong, 1941, kad se Kambodža, francuska kolonija od 1863, nalazila pod japanskom okupacijom. Mladi kralj je imao, naravno, francusko obrazovanje, ali je bio ponosan na drevnu kulturu svoga naroda, slobodarski nastrojen i ubrzo ponesen antikolonijalističkim stremljenjima u Indokini. U tom pokretu bilo je i dosta komunista, pa se kralj brzo navikao na njih (kao i oni na njega), ne sluteći da će jednog dana u tom gnezdu da se rodi i Pol Pot, kasnije najveći zlotvor kmerskog naroda. Kambodža je 1953, pre teškog poraza Francuza kod Dijen Bijen Fua, stekla nezavisnost mirnim putem. U tome je bilo i Sihanukovih zasluga.

Shvativši da je politika važnija od krune, mladi kralj je, samo posle dve godine vladanja, abdicirao - u korist svoga oca Norodoma Suramarita - i ubrzo postao predsednik vlade sa ambicijama da igra važnu ulogu u antikolonijalnom, a kasnije i nesvrstanom, pokretu u svetu. U svojoj zvaničnoj biografiji napisao da je, zajedno sa Titom, Nehroum, Naserom i Sukarnom, potpisao 1956. Brionsku deklaraciju i tako postao jedan od osnivača pokreta nesvrstanih. Kad mu je 1960. umro otac, još jednom je odbio krunu: ostao je “samo” šef države.

U antikolonijalnom i nesvrstanom pokretu princ je bio enfant terrible, u skladu sa svojim bonvivanskim ličnim životom. U svetu u kome je politika sinonim za prevaru, on je u političkim vodama plivao zabavljen sopstvenim makijavelizmom, spretno, gotovo opušteno, kao u svim drugim oblastima kojima se, lakom na lepe žene i zabavu, uzgred bavio.

Izrodio je četrnaestoro dece i konačno se, 1952, skrasio sa svojom šestom ženom, princezom Monikom (sa kojom je ostao do duboke starosti i sa kojom ima dva sina, od kojih je stariji, Sihamoni, sad postao kralj). Uživao je u svemu čime se bavio, a bavio se muzikom, filmom, novinarstvom, koreografijom i sav svoj život pretvarao u jednu neprekidnu vedru predstavu, suprotnu od sveta u koji ga je neki zli vrtlog uvlačio.

Sećam se da je na Prvoj konferenciji nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961. princ Sihanuk, stalno prelazeći sa francuskog na engleski (sa francuskim akcentom) i obratno, uspevao da bude svuda i da sve zabavlja svojim zvučnim visokim tenorom. Uživao je već glas spretnog državnika koji stvara prisnu atmosferu gdegod se pojavi. Na prijemu se - namerno, pred novinarima - nonšalantno poigrao crvenom ružom u Nehruovom zapučku. Suočio se najpre sa ledenim prekornim pogledom, ali odmah potom i sa blagim osmehom kakav se upućuje nestašnom dečaku. Pričalo se kasnije da je od Nehrua potekla čuvena sentenca o Sihanukovoj spretnosti: “Toliko je spretan da će jednoga dana sam sebe obmanuti.”

Za to su se, samo četiri godine kasnije, postarale i velike sile. Kina i Sovjetski Savez su podržavali Vijetnam protiv Amerike, a Amerika se već bila duboko zaglibila u vijetnamskom ratu. Sihanuk je bio dopustio Vijetkongu da stvara baze u džunglama na kambodžanskoj teritoriji i prekinuo je odnose sa SAD. O tom periodu napisao je u svojoj knjizi “Sihanuk se seća” sledeće: “Moja podrška Vijetkongu nije bila običan gest. Pružio sam im utočište na kambodžansko-vijetnamskoj granici i naredio svojoj armiji da iz Sihanukvila transportuje kinesko i sovjetsko oružje u njihove baze.” Nikson je, na Kisindžerov nagovor, 1969. naredio stalna bombardovanja, koja su potrajala godinama i pretvorila se u razaranje Kambodže. U razaranjima je poginulo 600 000 Kmera, mahom nedužnih seljaka.

Proamerički nastrojeni general Lon Nol izvršio je 1970. puč, proglasio republiku i zaratio, uz izdašnu američku pomoć i logistiku, protiv vijetnamske gerile i prvih jedinica Crvenih Kmera. Svrgnuti Sihanuk je našao utočište u Kini. Bivši kralj i bivši šef države osnovao je u egzilu “Ujedinjeni nacionalni front Kambodže”, fiktivnu organizaciju koja je podržavala oružanu borbu Crvenih Kmera. Ostala je, iz 1973, jedna fotografija iz kineske štampe na kojoj se princ Sihanuk vidi sa “kalašnjikovom” u rukama na rubu džungle “negde na oslobođenoj kambodžanskoj teritoriji”. Pod Maovim uticajem, a i bez alternativnog izbora, on je tada sklopio savez sa đavolom zbog kojeg će se kasnije gorko kajati.

U prvoj polovini sedamdesetih godina Peking nije bio zabavan grad. Još je odisao ideološkom strogošću Kulturne revolucije, ali je Kina, posle istorijske Niksonove posete 1972, bila počela da postupno normalizuje odnose sa svetom. Kolonija stranaca - diplomata, trgovaca, novinara, stručnjaka, studenata - još je ponajviše bila upućena na samu sebe, ali je brojala već oko tri hiljade ljudi. Sihanuk je ubrzo postao stožer diplomatskog kora i stalni informator stranih dopisnika o stanju na kambodžanskim i vijetnamskim ratištima. Razbijao je strogi kineski protokol i ponašao se u Pekingu kao da je u Parizu.

Prema Jugoslovenima bio je posebno srdačan. Često se viđao sa našim ambasadorom, pokojnim Milojkom - Čičom Drulovićem. Obojica su radije govorila francuski, nego engleski. Drulović je princu svakog meseca slao, kao Titove poklone, po sanduk “blatine” i po sanduk “žilavke”. (U to vreme jugoslovenski premijer bio je DŽemal Bijedić, pa su u našoj diplomatiji bila u modi hercegovačka vina).

Sihanuk je, sa svoje strane, rado pozivao jugoslovenske diplomate i dopisnike na svoje večere, koje su se pretvarale u zabavne sedeljke. Princ nam je pevao neke od pesama koje je sam komponovao (jedna se zvala “Monika”) ili nam je prikazivao neke od filmova koje je režirao. Bile su to simpatične amaterske pričice o romantičnom, idealizovanom životu u Kambodži. U jednom od tih filmova, “Malom princu”, glavnu ulogu igra 14-godišnji princ Sihamoni, stariji sin Sihanuka i Monike (koji je dobio ime spajanjem prva dva sloga iz očevog i majčinog imena), a sadašnji novi kralj Kambodže.

Kad su 1975. Lona Nola pobedili Crveni Kmeri, Sihanuk je pozvan da se vrati u Pnom Pen kao šef države. Ali to više nije bio njegov svet. Zadojeni čudnom ideologijom - mešavinom uprošćenog staljinizma i radikalizovanog maoizma - Crveni Kmeri su zaveli jednu od najsurovijih strahovlada u istoriji prošlog veka. Raselili su stanovnike gradova na selo da bi ih “prevaspitali kroz fizički rad”, ukinuli novac, škole i religiju i pretvorili zemlju u veliki koncentracioni logor u kome je, u pomoru koji sociolozi danas nazivaju autogenocidom, život izgubilo preko milion i po ljudi. Sihanuk je bio obmanut: pozvao je Kmere da podrže novi režim, a potom je postao Pol Potov zatočenik u kraljevskoj palati u Pnom Penu.

(U maloj jugoslovenskoj koloniji u Pekingu ostala je živa uspomena na princa. Pred povratak u Pnom Pen on je zamolio ambasadora da “vrati” Jugoslovenima psa Tutija, prelepog škotskog ovčara kojeg mu je, kako je pričao, podario Tito. Vraćao se u gladnu zemlju, a pas jede mnogo mesa. Naravno, pas je bez reči prihvaćen, a uskoro su stigli i papiri: Tuti, kako se ispostavilo, nije bio iz Jugoslavije, nego iz Čehoslovačke! Tipično za Sihanuka, iako on nije bio jedini koji je takve greške u to vreme pravio. Pas nije bio mnogo pametan, ali je bio krotak i umiljat i naša deca su ga obožavala. Pričalo se da je, kako su nalagali propisi, u budžetu Ambasade morala da se otvori posebna stavka za ishranu Tutija).

Krajem sedamdesetih počele su čarke između Vijetnamaca i Crvenih Kmera, njihovih dojučerašnjih saveznika, i jednoj maloj grupi jugoslovenskih novinara, među kojima sam bio i ja, bilo je dopušteno da poseti Kambodžu i uveri se u vijetnamsku agresiju. Videli smo Pola Pota, ali još ne mnogo od agresije i, naravno, čak ni tragove od polja smrti. Tražili smo da vidimo Sihanuka. Rečeno nam je da on nije u mogućnosti da nas primi.

Kad su Vijetnamci 1979. izvršili oružanu invaziju i okupirali Kambodžu, Sihanuka su iz konfinacije izvukli Kinezi i mi smo ga ponovo videli u Pekingu. Održao je konferenciju za štampu u kineskom parlamentu i govorio punih šest sati, čak je zamolio da nam, ogladnelima, posluže sendviče. Sve je bilo u kontrastima i sve je ličilo na Sihanukov život u kome se prepliće vedro i tragično. Srećan što je ponovo u Kini, čak nam je otpevao jednu ariju iz pekinške opere. A onda je meni - kad sam mu posle konferencije za štampu rekao da smo ga tražili u Pnom Penu - odgovorio: “Znam da ste bili, slušao sam radio, hvala vam”. Dodao je suznih očiju: “Ne znam gde mi je petoro dece.” Kasnije je saznao: pobili su ih Crveni Kmeri.

Vijetnamci su svrgli Pola Pota i ustanovili marionetski režim koji svet nije želeo da prizna. U zemlji je besneo građanski rat. Usledila je još jedna duga tragedija sa neobičnim krajem: Vijetnamci su bili prinuđeni da se povuku, a vlast je u svoje ruke uzeo Hun Sen, jedan od komandanata Crvenih Kmera koji se preobratio u mirotvorca i demokratu.

Sihanuk se još jednom vratio u zemlju i čak prihvatio, pod međunarodnim pritiskom, ponudu da ponovo postane kralj. Pol Pot je u odsustvu osuđen na doživotnu robiju i umro je u džungli, stabilizaciju zemlje su pomogle UN, Crveni Kmeri su predali oružje i bili amnestirani, Hun Senov glavni politički protivnik postao je Sihanukov sin Rinarid. Oni se nadmeću u borbi za vlast u zemlji čije su glavne muke korupcija i sida.

Na presto je seo kralj koji se ne razume u politiku: Sihamoni je baletan i koreograf, bio je dugo ambasador u Unesku. A Norodom Sihanuk je poručio preko svog sajta na Internetu: “Moja abdikacija će pomoći našoj zemlji i narodu da izbegnu strašan potres, samo jedan dan posle moje smrti.”