Arhiva

Digitalni prostori su stvarni ali nevidljivi

MIĆA VUJIČIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Nažalost, mobilni telefon mi deluje kao povodac. Kao da sam zarobljen. Gde si? Šta radiš? Zašto me nisi zvao? - objasnio je jedan od četiristo anketiranih sagovornika na čijim je odgovorima, i obimnoj literaturi, američka sociološkinja Meri Čejko bazirala knjigu Superpovezani, s podnaslovom „Internet, digitalni mediji i tehno-društveni život“. Saznali smo da se mobilni doživljava slično delu tela. „Pupčana vrpca“, citiraće kolegu, „koja vezuje digitalnu infrastrukturu informacionog društva za naše telo.“ U obimnoj studiji, predstavljenoj u izdavačkoj kući Klio, profesorica koja dvadeset pet godina proučava uticaj interneta i digitalne tehnologije na zajednicu otkriva uzbudljive stvari. Neke kompanije su, na primer, zahtevale od zaposlenih, „mahom onih s visokim stepenom sigurnosnih ovlašćenja“, da se dobrovoljno čipuju. Kolege su im između palca i kažiprsta ugradile mali čip „pomoću kojeg mogu da uđu u firmu, uloguju se na računar i naruče hranu“. Pasus otvara apetit, ali je prava poslastica na 102. stranici: „Po nekim procenama, skoro 80 odsto poslodavaca povremeno ili pomoću automatizovanog programa prati mejlove zaposlenih.“ „I to nije nezakonito“, kaže Meri Čejko u razgovoru za NIN. „Ne bi činili takve stvari da jeste. Tehnologija se brzo menja, a zakoni su zastareli i ne mogu da ih prate. Čovek razmišlja: ukazala mi se prilika da bacim oko – pa pogledaću! Treba vremena da se propisi izmene i donesu novi. Razumete, uvek kada se dogode promene, ljudi ih najpre iskoriste za sopstvenu korist.“ Superpovezani, pitki za čitanje, sa jasnim pregledom nastanka ere interneta i „naseljavanja digitalnog okruženja“, otvaraju brojna pitanja. Šta sa autorskim pravima, deljenjem, nadzorom, globalnim uticajem i nejednakošću... Šta sa prijateljstvom, zabavljanjem i povezivanjem na mreži... Bez negativnog stava prema gadžetima, prognozira se „naša superpovezana budućnost.“ Autorka ne zauzima potpuno negativan stav čak ni prema algoritmima, efikasnom sortiranju i organizovanju informacija ostavljenih na internetu. Premda se „skoro sve što kažemo ili podelimo na mreži prisvaja, pretvara u robu i prodaje kompanijama koje žele da vas bolje upoznaju, obično da bi vam slale odgovarajuće oglase“. Odgovara da se radi o važnom pitanju. „Rekli ste da su algoritmi problem, ali i rešavaju stvari. Čovek odlučuje kako će da ih koristi. Svakako, utvrđuju ko ste, u čemu uživate, pa prodaju informaciju drugima. Ipak, ne moraju da se upotrebljavaju isključivo na taj način, ali se opet ide za zaradom. Nema zakona ni protiv toga. Ne bih algoritme nazvala problemom, već pokretačkom snagom, u ovom trenutku.“ Najveća je muka što uopšte ne primećujemo da su tu. Ne pamtimo da na mreži iza sebe ostavljamo tragove. „Razgovarate s rođacima ili ste u kancelariji, ne pitate se šta će biti sa rasutim podacima. No, počnimo da obraćamo pažnju!“ Kompanije zadužene za iskopavanje i prodaju informacija o ljudima razvile su napredne metode za njihovo prikupljanje i grupisanje, zaključila je Meri Čejko. Preuzimaju ih i obrađuju algoritmi, da bi nas na osnovu prepoznatih obrazaca smestili u određenu kategoriju. Tu je naročito zanimljiv jedan usisivač. „Dok usisava, ajrobot rumba prikuplja podatke o kući (i njenoj lokaciji na mapi), koji se, makar u teoriji, nekome mogu ustupiti i prodati. Zamislite koliko će vas oglasa za fotelje pratiti svuda po internetu zato što je rumba otkrila da nemate taj deo nameštaja.“ Za priču o algoritmima važni su američki izbori iz 2016. Lažne vesti i servirani oglasi. Ne zaboravlja predsednika Trampa. „Tramp koristi Tviter kako želi i neće promeniti stil. Drugi lideri moraju da odluče kako će da se postave, kao i građani. Predsednik je često na Tviteru, pa moramo više da se koncentrišemo na pomenutu društvenu mrežu. Jednostavno, stvorio je svoj način komunikacije. A opasno je tako komunicirati. Naokolo se lako šire ekstremne ideje. Razmišljam i o pitanju sigurnosti. Zamislite da hakuju nalog...“ Otvorene su platforme za iskazivanje „svakojakih stavova“. Ne čudi je što alatke najviše koriste ljudi s najsnažnijim političkim i ideološkim stavovima (najliberalnije demokrate ili najkonzervativniji republikanci). „Društvene mreže uzimaju stvari i čine ih neobuzdanim, većim, glasnijim, snažnijim. Reč je o problemu, pogotovo kada treba da dođe do razumevanja stava onog drugog. Teško da će toga biti na mestu gde svi urlaju. Živimo u vremenu nemogućem za pronalaženje kompromisa. Na platformama su ljudi grubi, jer vi `ne vidite` tog drugog. Nema rasprave lice u lice. Ima, ali u drugačijem obliku.“ Ispostavilo se da 140 slova, s razmacima, pokrene revoluciju i organizuje različite grupe. Podstakne ih na akciju, osokoli da pruže otpor moći. S druge strane, govori se o fenomenu aktivizma iz fotelje: priča o delima tada zameni istinsku akciju. Meri Čejko razmatra pojavu raslojavanja. Zastajemo kod rečenice u kojoj tvrdi da novi mediji obnavljaju društvene odnose unutar rascepkane radničke klase. „Mogu to da učine sa svakom klasom i grupom. Otvore im prostor za delovanje, daju im priliku da progovore, organizuju se, i živote učine boljim. Promene je danas nemoguće zamisliti bez njih.“ Nove tehnologije brzo zastarevaju. Sada je popularan Instagram. Američki novinar Ezra Klajn rekao je u intervjuu magazinu Plejboj da je to jedno od retkih veselih mesta na internetu. Ispod slike možete da stavite srce. Vizionarski je procenio popularnost Instagrama pre skoro tri godine. „Jednostavan je za korišćenje i popularan među mladima“, dodaje Meri Čejko. „Biće velika stvar neko vreme. Vizuelno igra važnu ulogu. Ukoliko komuniciramo vizuelno, komuniciramo drugačije, ličnije. Usput, štedi vreme i reči.“ Temelj Superpovezanih jeste u paradoksima. Internet, uvidela je, ne suzbija fizičku interakciju, već je povećava. LJudi mogu bolje da se upoznaju digitalnim nego fizičkim kontaktom. Digitalni prostori sasvim su stvarni. „Činjenica da nešto dodirnemo ne znači i da je stvarno. Digitalni prostori su stvarni, ali nevidljivi. Unutar njih događaju se realne stvari. Ako plaćamo na mreži, novac je pravi, premda ga ne vidimo. Naša lova! Ukradu vam li je, zaista su je ukrali. Vara li vas partner ili partnerka isključivo u digitalnom prostoru, prevara će stvarno da zaboli.“ Vilijam Gibson je još osamdesetih definisao kiberspejs, govorio o „dobrovoljnoj halucinaciji“, fasciniran prizorom iz vankuverske kompjuterske igraonice u kojoj su deca igrala video-igre na starim konzolama od šperploče, unoseći se fizički u pojmovni prostor mašine, uprkos primitivnoj grafici. Osvrnula se na Gibsonov intervju iz 2010. On kaže da je kiberspejs kolonizovao fizički svet. Izgleda kao da se uplašio od prvobitne zamisli? „Nisam razmišljala da li se uplašio ili pokušao da razume promene. Ne bih koristila reč kolonizovati. Fizičko i digitalno spojili su se u istu stvarnost. Pogotovo među mladima.“ Na početku knjige piše da je reč inovacija ušla u upotrebu četrdesetih godina dvadesetog veka. Zar se ne radi o najstrašnijem i najkrvavijem vremenu, početku Drugog svetskog rata? Danas je inovacija - ključna. Trebalo bi da se zabrinemo? „Treba da pazimo kako je koristimo, jer inovacija nije uvek dobra. Stalno nam je potrebna, ali ne posmatramo je dovoljno kritički. Često služi da se napravi novac. Ne zanemarimo stvaranje nejednakosti i slične probleme. Dakle, važan pojam koji se olako koristi.“