Arhiva

Vlast tretira Univerzitet kao javno preduzeće za uhlebljenje partijskih kadrova

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Odbor za etička pitanja Univerziteta u Beogradu, kako je ranije najavila rektorka Ivanka Popović, trebalo bi do 22. novembra da donese konačnu odluku o tome da li je ministar finansija Siniša Mali plagirao doktorsku disertaciju ili nije. Za profesora Fakulteta organizacionih nauka Božidara Radenkovića nema nikakve dileme, ali je ostao u ogromnoj manjini kada je Nastavno-naučno veće FON-a odlučilo da je javna osuda za neakademsko ponašanje primerena kazna. Bez ustezanja je prihvatio molbu NIN-a da odgovori na pitanja o spornom doktoratu, ponašanju kolega sa fakulteta i sve snažnijim pritiscima izvršne vlasti na Univerzitet, iako su Raša Karapandža, Danica Popović, Ognjen Radonjić i drugi profesori koji su ukazivali da je Mali plagirao doktorat, završili na naslovnim stranama tabloida. Sve češće čujemo apele pojedinih profesora, pa i rektorke, da se mora sačuvati autonomija Univerziteta. Imate li utisak da je ona ugrožena i ako jeste, kako je do toga došlo? Autonomija univerziteta je vid slobode koja postoji s razlogom. Platon je osnovao akademiju, preteču univerziteta, da bi mladi mogli u slobodnom okruženju da se pripremaju da uspostave bolji politički, društveni i privredni sistem. Od tada se sloboda univerziteta ogleda u nepovredivosti prostora za nastavu, slobodi profesora da bira sadržaje i način predavanja, slobodi studenta da bira koja će predavanja pohađati i slobodi kolektiva da bira profesore i upravu. I dok se u svakoj civilizovanoj državi ove slobode garantuju zakonom, akademska sloboda Univerziteta u Beogradu je često ograničavana, od majskog prevrata 1903. do Šešeljevog Zakon o univerzitetu iz 1998. kada je ministar ukazima postavljao univerzitetsku upravu, rektore, dekane i redovne profesore. Nakon više godina herojskog, gotovo gerilskog otpora i otkaza za 200 nastavnika i saradnika, 5. oktobra 2000, umesto katarze i dugo očekivane slobode, dobili smo komesare i prinudnu upravu na fakultetima. Tadašnji ministar prosvete Gaša Knežević, koji je zbog Šešelja dao otkaz na Pravnom fakultetu, nije ukinuo sporni zakon, već je nastavio da postavlja rektore, dekane i redovne profesore još dve godine, jednako dugo i sa istim elanom kao i njegovi ozloglašeni prethodnici. Tek nakon velikog pritiska javnosti 2002. je vraćen neznatno izmenjen zakon koji su 1992. izglasali socijalisti Slobodana Miloševića. Načelna rešenja, kojima se definišu akademske slobode do današnjih dana se nisu mnogo menjala, ali se u praksi dosta toga promenilo. Sloboda izbora načina izvođenja nastave je znatno ograničena bolonjskim procesima, koji su profesore univerziteta naterali da se spuste na gimnazijski nivo pripreme i izvođenja nastave po tačno definisanim i propisanim akreditovanim nastavnim jedinicama. Kriterijumi za izbore u zvanja su sa fiskalnom preciznošću usaglašeni sa interesima nekoliko vodećih svetskih izdavača naučnih časopisa. Akademska sloboda kolektiva da nastavnika bira u nastavno zvanje svela se na puko prebrojavanje impakt faktora, citiranosti i h-indeksa u časopisima i publikacijama globalnih izdavača, na sličan način kako to rade poreznici. Reklo bi se da je stanje više nego zabrinjavajuće? Najnovije ograničavanje slobode dolazi preko dualnog sistema obrazovanja, koji iz svojih interesa nameću multinacionalne korporacije. Ako se dualno obrazovanje na Univerzitetu bude doslovno primenjivalo, to će neizostavno dovesti do toga da profesori budu asistenti industrijskim instruktorima, a univerzitetske diplome budu cenjene samo kao dodatak majstorskim pismima. Još davne 1907. tadašnji rektor Jovan Cvijić je kao najvažniji razlog što Univerzitet „još ne daje prave rezultate“ naveo „partijsku uzrujanost“. Ta „uzrujanost“ je potrajala do danas. Političke elite i tada, kao i sada gledale su na Univerzitet kao na izborni plen. Do akademskih sloboda i uređenja univerzitetskog života im je stalo kao do lanjskog snega. Najvažniji su im partijski i lični interesi. Pomenuti Šešeljev Zakon o univerzitetu za svoje vladavine jednako su dugo primenjivali i Vojislav Šešelj i Zoran Đinđić. Ideološka različitost im u tome nije smetala. Imajući to u vidu, bilo bi sasvim neobično da se sada u vladajućoj stranci ne sanjaju snovi o Univerzitetu kao kakvom javnom preduzeću za ugnjezdivanje zaslužnih partijskih kadrova. Verovatno se nekima javljaju i slatke misli o tome da bi se ponovo mogle dodeljivati univerzitetske diplome dekretom za partijske zasluge, kako se to radilo posle Drugog svetskog rata. Trebalo bi se prisetiti da je Univerzitet u Beogradu, ne tako davno, imao partijski komitet, a da je Josip Broz bio počasni doktor univerziteta u LJubljani, Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Skoplju, Prištini i Novom Sadu. Naravno bio je i srpski akademik. Ta vremena bi se mogla vratiti. Primetni su sve češći napadi na pojedine profesore, od tvrdnji da su lažna elita do toga da bi im trebalo po kratkom postupku presuditi. Da li smo stigli do one faze iz 19. veka - da se svi školovani ljudi pohapse? Cilj ovih napada je da se angažovani intelektualci kao deo društva koji ima kapacitet da osmisli i izvede promene, pasivizira i stavi na društvenu marginu. Nekada se govorilo o radnicima, seljacima i poštenoj inteligenciji, sada se govori o lažnoj eliti. Vokabular je različit, ali su namere iste. Još samo da krene filmski žurnal sa radnicima, seljacima i pravom elitom, pa da sve bude kao nekad. Hapšenja nedužnih je bilo, ali do hapšenja školovanih ljudi za vladavine ove vlasti još uvek nismo došli, iskreno se nadam da nećemo ni doći. Sada je kraj druge decenije 21. veka. Srbija je previše blizu centralnoj Evropi. Neposlušnim školovanim građanima Srbije za sada, umesto odmora na Svetom Grguru, ostaje da uživaju u čarima medijskog toplog zeca i raznim spletkama tajnih službi. Kada političarima počinju da smetaju školovani ljudi? Političari su u većini slučajeva školovani ljudi sa univerzitetskim diplomama. NJima su školovani ljudi uvek potrebni kao saveznici. Staljin je govorio: „Proletarijatu, socijalizmu, potrebni su obrazovani ljudi. Jasno je da glupaci ne mogu da pomognu proletarijatu u borbi za socijalizam, u izgradnji novog društva, Ja ne potcenjujem ulogu inteligencije: naprotiv, ja je ističem“. Staljin je gradio univerzitete, ali je i gulage punio političkim protivnicima i svakojakim nesrećnicima, pa i onim školovanim, koji su stali na put nekome iz partije na vlasti. Danas u Srbiji ideološka podela između stranaka gotovo da ne postoji, pa za sada nema opasnosti da se školovani ljudi po ideološkoj osnovi nekome na vlasti zamere. Političarima školovani ljudi najčešće smetaju kada se zalažu za nešto što je u suprotnosti sa njihovim ličnim interesima. Tada ih proglašavaju za političke protivnike i lažnu elitu. Zbog čega nema zajedničkog odgovora akademske zajednice na takve napade? Zašto nismo čuli reakciju ni od Senata, ni od Saveta? Razlog tome može biti intelektualna inertnost i otupelost koja dolazi kao posledica odricanja od akademskih sloboda. Međutim, u ovom slučaju, mislim da je glavni razlog izostanka institucionalne podrške rektorki prikrivena mizoginija našeg univerzitetskog okruženja. To je naravno moje lično mišljenje koje ne mora biti ispravno. Uveren sam u to - da je na čelu Univerziteta rektor, već bi se digla i kuka i motika da njegovo dostojanstvo odbrani. Svojevremeno ste rekli da uz krizu morala imamo zloupotrebu autonomije od strane najbeskrupuloznijih članova akademske zajednice. Na šta i na koga ste mislili? Dobar broj profesora je prihvatio nova moralna načela tipa „kome je do morala neka ide u crkvu“. Kad su postali šefovi katedri, šefovi projekata, prodekani, dekani, brzo su zaboravili da su samo prvi među jednakima. Mnogi od njih budžete fakulteta vredne od tri do 20 miliona evra smatraju svojinom kojom lično raspolažu. Iznenađeni jedostavnošću procedure izbora na funkciju prostim glasanjem, pobrinuli su se ucenama i podmićivanjem da te glasove ponovo dobiju, pa tako unedogled. Za takve univerzitet nije bio spreman. Univerzitet ima samo etički komitet, a od sankcija nastavnicima univerziteta može da izrekne javnu opomenu i javnu osudu. Uzurpatore od redovnih sudova i izvršne vlasti države štiti autonomija univerziteta, tako da su praktično nesmenjivi. Nedavno smo u Kragujevcu imali nadrealnu situaciju. Deo akademskog okruženja je molio ministra da - kršeći autonomiju univerziteta - smeni rektora koji je autonomiju univerziteta zloupotrebio. U takvoj situaciji nijedno rešenje nije dobro. Koliko je slučaj doktorata Siniše Malog uticao na situaciju na Univerzitetu, ali i na antagonizam vlasti prema Univerzitetu? Slučaj sa doktoratom Siniše Malog mogao je da se reši na samom početku, da je mentor uvažio sugestije koje su na Veću za doktorske studije iznesene prilikom prijave doktorske disertacije i pomogao kandidatu da uvaži sugestije, kvalitetno pripremi disertaciju i objavi rad u dobrom časopisu. Druga šansa je bila kada je bila diskusija o završenoj disertaciji. Tada su mentor i članovi komisije odbacili diskusiju o tome da bi kao fakultet mogli imati problema ako se ova disertacija ne doradi i dovede u akademske norme. Demonstrirana je osiona nadmoć pri glasanju. Kasnije, kada su se u javnosti pojavile glasine o očiglednom plagijatu, umesto da dekan sa kandidatom i članovima komisije razložno razmotri sve primedbe koje imaju osnova i pokuša da nađe formalni mehanizam da se eventualnim povlačenjem disertacije i ispravkama problem reši, izabran je put negiranja očiglednih propusta. Naučno-nastavno veće je kao u transu aklamacijom prihvatalo sve predloge dekana. Stiglo se dovde dokle se stiglo. Žrtva je ugled FON-a koji smo moja malenkost i profesori od kojih sam učio godinama mukotrpno stvarali. Žrtva je i ugled Univerziteta u Beogradu i srpskog obrazovanja u celini. Žrtva je na kraju i sam Siniša Mali čiji doktorat nije adekvatno vođen, a kada su se problemi pojavili, umesto da se rešavaju na akademski primeren način, izabran je put konfrontacije koji se za njega sigurno neće povoljno završiti. A šta je sa FON-om i Univerzitetom u Beogradu? Ovaj slučaj je kao na dlanu pokazao svu bedu zloupotrebe autonomije Univerziteta, posebno na FON-u, ali i dezorijentisanost aktuelne vlasti i njenu nesposobnost da shvati da je urušavanje Univerziteta podrivanje možda još jedinog preostalog stuba srpske države. Nadam se da će se svi akteri ovog skandala prizvati pameti i da će se problem rešiti. Mislim da bi najbolje bilo da se odlučivanje ponovo vrati na FON, sa jasnim naznakama da Naučno-nastavno veće FON-a treba da se izjasni pojedinačno po svim stavkama žalbe koju je po ovlašćenju Senata podnela rektorka, sa argumentovanim izjašnjavanjem o tome da li je u pitanju plagijat. U suprotnom, ukoliko bi Etički komitet Univerziteta prihvatio da sam konačno reši problem, to bi bila loša poruka i jasan znak da svako može svoj problem i svoje kukavičje jaje prebaciti na Univerzitet da se on time bavi. Vi ste jedini profesor FON-a koji je još na početku „slučaja“ potpisao zahtev da Mali ne bude promovisan u doktora. Šta se događa nekom ko je sam u dosta čvrsto organizovanoj zajednici? Ja se ne osećam sam kada se nađem oči u oči sa svima ostalima u kolektivu. Osećam se slobodno i superiorno. Sa mnom su u mislima moji profesori od kojih sam učio, moji umrli i živi prijatelji i moji drugovi iz udruženja slobodoumnih intelektualaca Srpski Krivak. Niko od njih ne bi očekivao da postupim drugačije. Bitka jedan protiv svih je na kratak rok uvek izgubljena, ali ona još uvek traje. Nadam se pobedi i u nju verujem. Cena za to je visoka, ali sam spreman da je platim. Imam i fizičke i mentalne snage za to. O pritiscima koje ste trpeli ranije niste želeli da govorite. Da li se nešto promenilo od tada? Da li su pritisci manji ili veći nakon vašeg izlaganja na sednici Nastavno-naučnog veća FON-a 28. oktobra 2019? Pritisci su sve vreme postojali, možda više zbog jasnog i nedvosmislenog protivljenja zloupotrebi autonomije univerziteta, nego mog stava o ovom doktoratu. Pritisci traju više od jedne decenije. Pritisaka ima mnogo, prljavi su i odvratni. O detaljima nisam raspoložen da govorim. Kako ocenjujete izveštaj Stručne komisije, a kako Etičke komisije FON-a? Kada se pogledaju razložno i jasno obrazloženi argumenti iz žalbe koju je po ovlašćenju Senata podnela rektorka, izveštaji Stručne i Etičke komisije deluju komično. Neverovatno je do kog nivoa na Naučno-nastavnom veću FON-a može da ide kolektivna dezorijentisanost, nesposobnost za suočavanje sa problemima i izostanak svesti o posledicama takvih postupaka. Koliko je to u vezi sa vašom sintagmom o profesorima kao dobrovoljnim robovima? Rob je po definiciji osoba koja je izgubila slobodu - zarobljavanjem, otmicom ili bankrotom. Među profesorima postoji dobar broj onih koji akademsku slobodu smatraju suvišnom. Oni slobodu da glasaju o pitanjima iz akademskog života rado, samoinicijativno, za privilegije i novac ili sa strahom i pod ucenom predaju dekanima, šefovima katedri ili rukovodiocima projekata, da oni umesto njih odlučuju o svim pitanjima koja bi trebalo da ih se tiču. Time oni svojom voljom postaju neslobodni i kao takvi se mogu smatrati dobrovoljnim robovima. Robovsko stanje posle nekog vremena prouzrokuje intelektualnu obamrlost, konfuziju i nesposobnost realnog sagledavanja pojava i događaja. Kada se desi problem, ulaze u stanje tupog očekivanja da neko drugi reši problem umesto njih. Dugo godina i mnogo puta sam posmatrao takvu intelektualnu obamrlost, konfuziju i tupost na Naučno-nastavnom veću FON-a. Svojevremeno ste rekli da nije problem samo u kradljivcima već i u onima koji to odobravaju. Na koji način Univerzitet može da se bori protiv pojedinaca koji su podržali nečasne odluke? Plagijati se dešavaju na univerzitetima širom sveta. LJudski je pogrešiti i snositi sankcije za to. To se događa. U ovom slučaju manji je problem plagijat. On je otkriven i pre ili kasnije će biti sankcionisan. Veći je problem to što oni koji su studentu morali da pomognu na početku da do plagijata ne dođe, to nisu uradili, a kasnije pozivajući se na svoju kompetentnost, pred očima cele nacije negirali postojanje plagijata, iako su prezentovane činjenice jasno i pregledno ukazivale na suprotno. Mislim da takvi nisu dostojni da budu profesori Univerziteta. Ima ih mnogo, počevši od mentora, članova komisije za ocenu i odbranu disertacije, a posebno su to dekan i članovi etičkih i stručnih komisija. Nažalost, Univerzitet nema sudsku vlast. Etički komitet je jedini organ Univerziteta koji se bavi neregularnostima. Nadam se da će svi pobrojani akteri dobiti bar javnu opomenu. Dekan bi morao da podnese ostavku. Ako toga ne bude, biće to jasan signal da je na Univerzitetu u Beogradu moguća svaka obmana, i to bez ikakvih sankcija. Pominjali ste da je u SAD veći budžet za obrazovanje nego za vojsku. Šta naš univerzitet može da uradi sa ovakvim budžetom za visoko obrazovanje? U SAD po popisu od 2018. oko 40 odsto stanovništva ima više ili visoko obrazovanje. Doktora nauka ima oko 1,5 odsto ili oko 4,5 miliona, gotovo kao broj upisanih u birački spisak Srbije. Federalni budžet Ministarstva prosvete SAD je oko 200 milijardi dolara, a budžet za nauku nešto manji od 200 milijardi. Za nauku se na federalnom, lokalnom i korporativnom nivou izdvaja oko 2,8 odsto BDP-a. Kada se sve to sabere, taj iznos je veći od vojnog budžeta. Očigledno je da za vladanje svetom nije dovoljna samo vojska, potrebni su obrazovanje i nauka. Uz to, tamo postoji kultura, potpomognuta državnom propagandom i bankarskim lobijem, te sopstveno ulaganje u obrazovanje, skoro u jednakom iznosu kao za rešenje stambenog pitanja. Dug za studentske kredite u SAD je oko 1.500 milijardi dolara, dva godišnja vojna budžeta, ili oko osam odsto BDP-a. Studenti u SAD trenutno duguju bankama za svoje obrazovanje 30 godišnjih vojnih budžeta Rusije. U Srbiji je, prema podacima iz poslednjeg popisa, bilo osam odsto stanovnika sa višom i visokom školom, a sada se zbog migracija procenjuje da ih je oko pet odsto. Ako oni nastave da odlaze, broj visokoobrazovanih će se približiti granici statističke greške. Oni su beznačajna stavka u biračkom telu Srbije, pa zbog toga političari za njih i ne mare i prema njima se bahato odnose. Budžet elitnog Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT) iz SAD je 3,5 milijarde dolara, a ima oko 1.000 nastavnika i 11.000 studenata. Univerzitet u Beogradu ima 100.000 studenata i oko 5.000 nastavnika, a od države dobija oko 75 miliona dolara. Naš student košta državu oko 500 puta manje nego student na MIT-u. Univerzitet u Beogradu je i sa tako malim budžetom uspevao da se rangira od 200. do 500. mesta na Šangajskoj listi, a skoro polovina zemalja EU nema univerzitet rangiran u prvih 500. Kada bi država povećala budžet Univerziteta u Beogradu sa 75 na 100 miliona dolara i taj novac usmerila na doktorske studije, razvoj naučnog podmlatka i nabavku naučne opreme za istraživanja, bilo bi realno očekivati da se ponovo nađe u grupi 300-400 i bude lider na obrazovnom tržištu jugoistočne Evrope. Tada bi skoro sigurno dobar broj najtalentovanijih mladih naučnika ostao u zemlji. Na nedavni konkurs Fonda za nauku Republike Srbije za izvrsne projekte mladih istraživača stiglo je oko 500 prijava koje ispunjavaju uslove. Ti mladi ljudi su pravi dragulj srpske nauke i mislim da se svi do jednoga moraju finansirati. Svaki odbijeni projekat znači odlazak u inostranstvo petoro iz grupe najtalentovanijih i najškolovanijih mladih ljudi koje imamo i koji žele da žive i rade u Srbiji. Gde su u celoj toj priči studenti? Da li se može računati na njihovu energiju ili smo došli do toga da većina, ipak, samo želi diplomu i da ode odavde? Suština i razlog postojanja univerziteta su studenti. Na njihovu energiju uvek treba računati. Mnogi odlaze, ali mnogi i ostaju, bore se za sebe, svoju porodicu, naciju i državu. Nijedan od mojih doktoranada, a izveo sam ih više od 20, nije otišao da živi u inostranstvu. Ja sam optimista. Mislim da će mlade generacije imati snage da se izbore sa svim problemima sa kojima se Srbija suočava i da će u budućnosti učiniti Srbiju boljim mestom za život i stvaralaštvo. U tome ih mi, profesori Univerziteta, prvi moramo podržati.