Arhiva

Izađi ako smeš

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Posle zbirke pripovedaka Ptice u ustima i kratkog romana Spasonosna razdaljina, izdavačka kuća Agora objavila je novu knjigu Samante Šveblin, književnice rođene 1978. godine u Buenos Ajresu. Reč je o delu Sedam praznih kuća, sačinjenom od sedam priča, u prevodu LJiljane Popović Anđić i Branka Anđića. Poznata spisateljica, dva puta nominovana za nagradu Međunarodni Buker, nastavlja da otkriva neobični i prepoznatljivi svet. Rekli bismo da ga već poznajemo kao svoj džep, ali se ipak neprekidno štrecamo, kao kada čovek pomisli da je izgubio ključ i panično pretrese samoga sebe. Junaci upadaju u tuđe kuće rešeni da ih preurede. Legnu potrbuške usred nečije bračne sobe. Postavljaju složena pitanja: „Otkud ljudima sve ove stvari?“ Opet kopaju rupe! Odvedu decu da vide babu i dedu što su upravo skinuli svu garderobu i polivaju se vodom iz creva. Krenu do najbliže dežurne apoteke da svekrvi kupe aspirin... Ne znaju šta da učine pošto im komšinica prebaci u baštu odeću svog preminulog sina. Zbirku efektno otvara rečenica: „Izgubile smo se, kaže moja majka“, jer likovi pokušavaju da se snađu u prostoru i prihvate činjenicu da im tela zauzimaju „četrdeset kvadratnih centimetara na ovome svetu“. Pasusi su nakrcani nameštajem, pokućstvom, kutijama za selidbu, ali u postupku prepoznajemo potez koji se ponavlja. Naime, likovi Samante Šveblin najčešće se u paru susreću sa bizarnom pojavom iz spoljnog sveta. Trudeći se da je razumeju, veštim postupkom naratora, postaju središte nametnutog problema. Par likova preuzima poziciju drugog para: nestaju unučići, nestaju golišavi baba i deda. „Moja deca su nestala sa dvoje ludaka, kaže Marga.“ Ovakva zamena naročito je snažna ukoliko drugom paru nedostaje jedan član, kada postoji isključivo sećanje na njega. I preostala garderoba. Čini se da su vas ovog puta inspirisale kuće. Zamišljam kako crtate mapu kvarta, a nastaje nacrt za zbirku priča. Kuće su samo pozadina, prostor u kome se priče odvijaju, ali uopšte nisu tema. Ideja o naslovu pojavila se tek na kraju procesa. Svideo mi se zbog onoga što nam kuće znače, metaforički i literarno govoreći. S jedne strane predstavljaju dom, mesto na kome se osećate ugodno; krevet u kome ćete zaspati znajući da ste sigurni tokom noći. S druge strane, one su krut prostor: zidovi će zauvek stajati na istom mestu, čak i kada vam treba više mesta da biste odrasli, promenili se, razumeli sebe i svet na nov način. Zato morate da izađete. U stvari, radnja nije smeštena toliko u unutrašnjosti građevina, koliko oko njih. Na tremovima, stazama; u baštama i dvorištima. Eto razloga zašto su prazne... Stvari se menjaju napolju. Junaci su izgubljeni u sopstvenim strahovima i samoći, ali pronalaze nove vizije sveta pošto napokon izađu i stupe u vezu sa drugim. Likovi odjednom zamene mesta! Takav potez podseća na rokadu u šahu. Potezom se pomere dve figure ne bi li se zaštitio kralj. Nisam o tome ranije razmišljala. U pravu ste… Postoji težnja ili bar vrsta transformacije u likovima koja zavisi od razmene sa drugim, od pogleda drugog. Dopada mi se ideja rokade. Štiteći kralja, sklonite ga, ugušite. Izuzetno opasan pokret, ali postoji šansa da se rizik isplati. Pisci ne vole takva pitanja, ali odakle uopšte ideja za priču o majci sa navikom da upada u tuđe kuće i menja raspored stvari? Moram da vam priznam nešto čudno. U detinjstvu, za vreme praznika, odlazili smo na plažu. Kad je padala kiša, pa nismo mogli da se kupamo i sunčamo, moji roditelji voleli su da uzmu automobil i da se voze unaokolo, „špijunirajući“ kuće komšija iz više klase. Majka je govorila stvari tipa: „O, dragi! Pogledaj onaj divni zakrivljeni prozor! O, bože, tako dobra ideja za uređenje vrta!“ Ponekad su hvatali beleške, fotografisali, da bi iskoristili tuđe ideje ako nekada skupimo novca za veću kuću. Sestra i ja mirno smo sedele na zadnjem sedištu kola, užasno se dosađujući. Tačno se sećam dana kada me je mlađa sestra pogledala i uznemireno upitala: „Šta, dođavola, radimo?!“ Bilo je to svojevrsno otkrovenje! Razumela sam besmislenost cele situacije. Govorim o tački u kojoj znam da imam priču: u stvarnom životu naletela sam na nešto što ne mogu da razumem, i moram da pogledam bliže, osetim prisnije. Da bih shvatila... Kolika je uloga autobiografskog? Upravo izgovorenu rečenicu pronalazimo u uvodnoj priči pod naslovom Ništa od svega toga, na 16. stranici. „Molim te, mama, reci šta? Šta kog đavola tražimo u tuđim kućama?“ Sve bi moglo da se smatra autobiografskim, jer priče gradim od proživljenog. Šta sam videla, čula, pogrešno shvatila, pročitala. Ali, sada govorimo o građi, nalik sećanju iz mog detinjstva o posmatranju tuđih kuća. Radi se isključivo o osećanju i materijalu sa kojim radim, a ne o priči samoj po sebi. Treba da izgradite nešto što će uzdići čitaočeve emocije na ravan vaših. Dolazimo do odgovora šta je zaplet! Vrsta mosta između piščevih osećanja i čitaočevih emocija. Lepo je kada spojite ta dva kontinenta zapletom; možete da osetite saobraćaj kako teče s jednog na drugi kraj. Zaplet je trik. Glavni materijal je s obe strane mosta, u refleksijama između ta dva prostora. O čemu se radi u knjizi Kentukis? U Sedam praznih kuća pišete o teglama za šećer. Kakvo pokućstvo sadrži vaš drugi roman? Prateći šalu, mogla bih da kažem da ima veze sa novom vrstom vakuum usisivača koji ide sam po kući, kada odluči da je stan prljav i da bi trebalo da počne da radi. To je proza sa radnjom u više od dvadeset svetskih gradova i sa pet glavnih junaka. O različitim konekcijama i diskonekcijama dok sa drugima komunicirate koristeći savremene tehnologije.