Arhiva

Srbija će eksplodirati

Tanja Nikolić Đaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Izazvan je da izaziva. U početku je apelovao, delujući gotovo kao mirotvorac. Ali odavno je prošlo vreme kada je preklinjao ljude odgovorne za prošlost, sadašnjost i budućnost ovog pakla zvanog balkanska jaruga da deluju kao civilizovani ljudi koji se u okvirima modernih država kreću onuda kuda ih vode Ustav i zakoni. Sada on, kroz svoje predstave i mimo njih, urliče, u ime sirotinje, u ime obespravljenih, u ime sinova i kćeri radnika poginulih na građevinama širom Srbije. On sikće na vlast koja ignoriše nezavedene živote i još manje smrti. Tu vlast koja ne samo da ignoriše njegove predstave, već izokreće njihovu srž. Predstava Pad o 60 nastradalih građevinskih radnika u njihovoj izvrnutoj stvarnosti, učitanoj kroz prorežimske medije, dobila je scenu koja se nikada nije odigrala. Tada je razapet na krst Branislav Trifunović, glavni junak njegove predstave, inicijalni lider protesta, koji niti je cepao zastavu niti je to u predstavi učinio bilo ko, već je ćerka poginulog radnika krojila odelo sebi od jedinog što joj je preostalo u golom životu, od zastave. Ta simbolika teško da nije prepoznata čak ni u tako tvrdokornoj vlasti kao što je srpska danas. Ali ne bi da je vide, pa izvrću stvarnost po meri njihove ljudskosti, morala i etike. I ma koliko u njihovoj transverzali zla Kokan Mladenović, reditelj, bio viđen kao izdajnik, ako pitate glumce njegovih predstava, tamo gde se one igraju, u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj ili Sloveniji, ima jedna stvar o kojoj se čuje. U tim državama, ta sirotinja, i ta elita u tom poniženom sistemu, državi nulte kulture, voli ga. Jedna od vaših nedavnih dijagnoza je: u Srbiji ne postoji sloboda medija, parlament je unižen i sveden na mesto za najbanalnije fingiranje demokratije, a zulumćari organizovani u jednu kriminalno-političku grupaciju otimaju od sopstvene zemlje sve što se oteti može. Imate li za početak nešto da dodate? Sve što se dešava u ovoj zemlji predstavlja najveću talačku krizu na svetu. Oteto je sedam i po miliona stanovnika jedne države, uskraćeno im je pravo slobodnog razmišljanja, odlučivanja, pravo na informisanje i pravo na demokratske institucije koje će zastupati njihove interese. Suspendovan je Ustav, zakoni važe samo za sirotinju, otmičari propisuju pravila igre i surovo se obračunavaju sa svakim ko pokuša da probije obruč njihovih interesa. Paradoksalno, građani te iste zemlje, poniženi i obespravljeni, većinski se ne osećaju taocima. Naprotiv, spremni su da učestvuju u hajci na neistomišljenike vlasti, a glasnogovornike promena smatraju uljezima, poslednjim ostacima moralnih i karakternih bića kakva su jednom živela na ovim prostorima i gledaju da ih što surovije eliminišu, ne samo da bi se time dodvorili otmičarima Srbije, već i da uklone svako osećanje sopstvenog stida i poraza. Stokholmski sindrom podrazumeva paradoksalnu situaciju u kojoj pojedinačna žrtva brani otmičara. Uveren sam da će se kolektivni stokholmski sindrom, jednom kada minu godine, a otmičar Srbije i njegovi saučesnici budu na višegodišnjim robijama, zvati - srpski sindrom. Proučavaće nas kao sindrom kolektivnog saučestvovanja jednog naroda nad zločinom koji je izvršen nad njim samim. Koje mehanizme koristi vlast za obračun sa pojedincem, neposlušnim građaninom, kako uništavaju ljude, živote, stranke, konkurenciju u politici, medije? Kako se njih diskvalifikuje pomoću laži? Ko drukčije kaže - kleveće i laže. Ta komunistička parola iz vremena hrabrog suprotstavljanja SSSR-u, postala je zvezda vodilja aktuelnog režima u Srbiji. Kažnjava se svaki disonantni ton, svaki oblik slobodoumnog mišljenja. Na samom početku obezvređen je i ponižen sistem obrazovanja, sistem koji bi morao da školuje ljude koji misle svojom glavom, koji znaju da razlučuju činjenice od laži i koji znaju da je kritičko propitivanje i razmišljanje osnov napretka. Zatim je na red došla kultura. Budžetska sredstva predviđena za kulturu, koja uvek počinju sa nulom, napravila su upravo to - državu nulte kulture, državu rijaliti programa i tabloidnih senzacija. Obrazovanje se povuklo pred prostaklukom, umetničke vrednosti pred sjajem estradnih zvezda, zadovoljena je voajersko-malograđanska čežnja naših ljudi da zaviruju u tuđe kuće, tuđe krevete i tuđe gaćice. O toj čežnji pisao je Konstantinović u Filozofiji palanke, verovatno i ne sanjajući da jednom neće biti nikakve filozofije, da će ostati samo palanka sa njenim blatom, mržnjom i nagonima. Sa druge strane, iz javne sfere je proteran moral. Argumenti su prestali da igraju bilo kakvu ulogu. Izgrađeni su Potemkinovi gradovi laži u kojima je mišljenje jedno jedino - diktirano i zasnovano na krivotvorenju svake istine. Otpočeta je nemilosrdna kampanja otimanja i bogaćenja vladajuće oligarhije. Kao da svi mi, hteli to ili ne, statiramo u Kumu IV, u nesnimljenom nastavku u kome porodica Korleone preuzima sve poslove, sav novac, sve ilegalne tokove koje pretvara u legalne, postavljajući svoje sudije, svoje tužioce, svoje korumpirane činovnike sa samo jednim ciljem - oteti sve što se može oteti i uništiti sve što može da se uništi. Ako je armatura vlasti zasnovana na laži, diskvalifikaciji ljudi, korišćenju detalja biografija kojima manipulišu, do kog nivoa su spremni da idu u tom obračunu i korišćenju laži? Oni su uvek spremni da idu do kraja. Morate imati na umu da mi nemamo posla sa političkim neistomišljenicima, već sa kriminalcima koji će, radi zaštite sopstvenih interesa, uskoro početi da hapse i ubijaju svakog ko te interese ugrozi. Mi smo pravili viceve i vežbali duhovitost nad činjenicama da je jedan keramičar iz Kruševca, koji voli „kad novinarke lako kleknu“, postao šef Državne bezbednosti; kad je jedan od mnogih falsifikatora diploma iz vladajuće oligarhije postao ministar policije, uvlačeći se u sve pore vlasti i biznisa, onako kako mu sam nadimak govori; kad je jedan čovek upitnog mentalnog zdravlja, bez dana služenja vojnog roka, postao ministar odbrane. I dok smo se mi smejali, stvari su prestale da budu zabavne. Službe bezbednosti, policija i vojska morale bi da vode računa o sigurnosti građana i države, da se bore protiv svakog kriminala i pokušaja da se demokratski zakoni i poredak ruše. Instaliranjem poslušnog partijskog polusveta na najvažnije pozicije u toj bezbednosnoj piramidi, vladar Srbije omogućio je sebi i svom najbližem okruženju otvoreno nezakonito delovanje, bez ikakve mogućnosti da bude uhapšen, procesuiran i sankcionisan. Dugo sam verovao da u službama bezbednosti, vojsci i policiji postoje briljantni stručnjaci, sposobni i školovani ljudi koji zaslužuju da vode tako odgovorne sisteme i kojima je interes zakona i građana iznad svega. Sada verujem da su te službe nastanjene nemoralnim kukavicama, korumpiranim probisvetima i svakojakim šljamom koji pušta da ga se ponižava, da ga se tera da saučestvuje u zločinačkom udruživanju protiv sopstvene zemlje, da su svi oni pristali da budu izvršitelji i pioni u čvrsto skrojenoj mafijaškoj piramidi koja ovoj zemlji ukida svaku budućnost. Kako zamišljate izvorište tih laži? Nastaju li one stihijski ili postoje centri u kojima ih kreiraju? Da li su to osmišljeni centri za ubijanje svake kritičke misli, i svakog pojedinca koji se usudi da digne glas? Srbija je zemlja suspendovane demokratije u kojoj parlament ne funkcioniše. Tom zemljom se, mimo Ustava i zakona, upravlja televizijskim obraćanjima predsednika države, koji svojom učestalošću, kvalitetom izrečenog i štetnim delovanjem po interese države, odavno prevazilazi svaku orvelovsku viziju manipulacije. Gotovo sve televizijske kuće, kao i štampani mediji, nisu ništa drugo nego dnevni partijski bilten jedne stranke, jednog vođe i jednih interesa. Uprkos lažima o procvatu naše industrije, jedino što cveta je industrija botova, lažnih vesti i idolopokloničkih tekstova o našem „vođi“. Naravno, ta se situacija mogla preokrenuti još oktobra 2000. godine, kada smo očekivali surove sankcije za sve one koji su krivotvorili medijsku sliku Srbije u vreme strašne vlasti Slobodana Miloševića. Ta kazna, po svakoj logici i pravdi, nije smela da mimoiđe ni Miloševićevog ministra informisanja Aleksandra Vučića. Da smo tada, kao što nismo, prisustvovali suđenjima protiv raznih Mila Štula, te urednika i direktora medijskih kuća koji su saučestvovali u zločinačkim akcijama Miloševićevog režima, možda bi sada neki „novinari“ Pinka, Studija B, RTS-a, Hepija i ostalih televizija pomislili da je pravda nemilosrdna i da će im se kad-tad lupiti o glavu ponižavanje sopstvene profesije i slugeranjski odnos prema aktuelnoj vlasti. Šta je sa životima takvih ljudi koji prođu tu bezočnu torturu laži? Kako vi to podnosite? Ja imam sreću da pripadam onoj malobrojnoj skupini ljudi koja još uvek misli i govori svojom glavom, bez obzira na posledice. Uveren sam da je spremnost na ličnu žrtvu i beskompromisnost opozicionog stava u odnosu na aktuelnu vlast naša moralna i ljudska obaveza. Ne možemo ćutke gledati kako se svet pred našim očima raspada. Ne možemo ne reagovati na nepravdu i zlo. Ne možemo pristati na laž koja se predstavlja kao istina, na nemoral koji bi da ga zovu moralom, na silu koja se predstavlja kao nužnost i zaštita. Popravljanje sveta je jedno od najzaludnijih zanimanja na svetu, ali ako svi odustanemo od toga, onda će svet zauvek postati udobno stanište za raznu braću Vučić, Sinišu Malog, Nebojšu Stefanovića i svu tu galeriju negativaca koji bi bili previše i za Gotam city, a ne za jednu malu opustošenu zemlju. I nema kraja dok se, budućnosti ove zemlje radi, ne raščiste pitanja ratova devedesetih, političkih progona i ubistava, masovnih zločina i masovnih grobnica. Nema kraja dok se Slobodan Milošević, i sve što je njegova politika predstavljala, posthumno ne osudi za najstrašnije zločine učinjene sopstvenom narodu i narodima u okruženju. Nema kraja dok svoj deo istorijske odgovornosti ne ponesu DSS Vojislava Koštunice i DS Borisa Tadića, za onemogućavanje suštinskih promena i suočavanja sa istorijskim istinama, i za partokratski sunovrat jedne zemlje i uspostavljanje tajkunske demokratije. Nema kraja dok se ne osude svi koji su rušili u Savamali, svi koji su osmislili i nezakonito sproveli u delo projekat Beograd na vodi. Nema kraja dok falsifikatori diploma, ubice nedužnih ljudi na naplatnim rampama, šverceri oružja i plantažeri narkotika ne budu osuđeni i zatvoreni. Nema kraja dok uzbunjivači bivaju uhapšeni, a kriminalci zaštićeni zakonima i imunitetima. Srbija je u slobodnom padu prema dnu svih vrednosti. Ako ne nađe načina da se tom padu suprotstavi, onda će zauvek ostati zemlja poslušnika i kukavica, zemlja kojom vladaju kriminalci, falsifikatori i ratni zločinci. U jednom intervjuu ste rekli da će izgleda i ovoga puta ulica smenjivati vlast? Zašto mora tako? „Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju“, pisao je Branko Miljković. Imajući u vidu ogromnu polarizaciju društva, nefunkcionisanje demokratskih institucija, sistem korupcije i interesa imun na svaki zakonski akt, neslobodu medija i sveopšte siromaštvo i bedu koji se maskiraju fabrikovanim statistikama progresa, logično je očekivati da ne postoji način za prevazilaženje tako ogromnih podela i devijacija, do revolucije gladnih i poniženih. U ovom ekspres-loncu u kome se kuva kisela čorba naše aktuelne istorije, aktuelna vlast nije ostavila čak ni ventil koji bi smanjio narastajući pritisak. Zato je eksplozija logični sled događaja i zato će nakon toga biti jako teško pokupiti krhotine svega što je nekada bila naša zemlja. Naravno, a to sam nekoliko puta govorio, narod koji kroz čitavu svoju istoriju baštini prevrate, revolucije, atentate na sopstvene vladare, ubistva i zavere, mora da se duboko zabrine nad sopstvenim mizernim poznavanjem pojma demokratije i mehanizama kako ona funkcioniše. Kako to da ovde demokratija nikad nije uspela da se uhvati i ukoreni. U čemu je problem? U nedostatku sistema vrednosti i sistema demokratskih institucija i zakona. Mi kroz čitavu svoju noviju istoriju uporno preskačemo građenje demokratije i slepo tražimo vođu. Od vožda Karađorđa, pa do Aleksandra Vučića, svaki naš vladar gotovo ne predstavlja ništa drugo do tužnu sliku o našem nepoznavanju građanske demokratije. Slaveći vođu, a ne sistem, mi ponižavamo i sebe i sopstvenu zemlju. Prevrati nam, nažalost, ne donose višak svesti i odgovornosti i započinjanje mukotrpnog procesa izgradnje sistema. Svaki naš prevrat je samo kamen-temeljac novih zabluda i postament nekom novom uzurpatoru narodne volje. Režirali ste predstavu Pad, koja govori o stradanju 60 građevinskih radnika, čija smrt je prošla u javnosti neopaženo, bez reakcija. Koliko je dubok naš pad? Pozorište ne sme da postane mesto udobnosti. U situaciji kada nikoga, osim porodica stradalih, ne zanima taj serijski zločin neoliberalnih fašista nad radnicima u Srbiji, mi smo smatrali da je naša umetnička obaveza da o toj katastrofi progovorimo. Radnici ne mogu da budu glineni golubovi koji sopstvenom krvlju peru prljavi novac novih bogataša. Činjenica da za sve te smrti niko nije odgovarao, da niko nije uhapšen i osuđen, pokazuje jasnu spregu između građevinske mafije i države (ako između ta dva oblika kriminala uopšte treba stavljati znak nejednakosti). Naš pad je tako dubok jer je, nakon sunovrata morala i osećanja zajedništva, sa sobom u ponor povukao i neke stvari koje naprosto ne smeju da budu upitne, kao što su osećanja ljudskosti i empatije. Trenutno u pozorištu „Deže Kostolanji“, u Subotici režiram predstavu Gustav je kriv za sve, inspirisanu slavnim mađarskim crtanim filmom koji je obeležio naša detinjstva. I kako sam naslov kaže - nisu Gustavu uvek krivi drugi za njegov ponižavajući socijalni status, za njegova razočarenja, nemaštinu i skrajnutost na marginu društva. Gustav je svojim kukavičlukom nahranio one koji su mu oteli sve što je mogao da ima. I ne prave, uostalom, sve te Orbane, Vučiće, Erdogane i razne druge uzurpatore demokratije oni sami. Pravi ih Gustav, građanin kukavica, sivi čovek u sivom odelu kojeg su ubedili da je njegovo trpljenje najbolje što za sebe može da uradi.