Teme naše, glas vaš

Jedan je, ipak, odustao: nakon neke vrste „sondaže“ terena, koja je nagoveštavala izlazak na predstojeće izbore, LJubiša Preletačević Beli ipak je odlučio da „udari taj bojkot“. „Nema se love, ima se premalo ljudi koji su spremni da izginu za izbore… loša priča oko Vučićevog čoveka i prodaje... Vuki stvara lažnu opoziciju u koju bi me lako svrstali“ – tim rečima je, između ostalog, trećeplasirani na predsedničkim izborima iz 2017, obrazložio odluku da ne iskoristi onaj veliki napredak u izbornim uslovima do koga su došli učesnici treće runde dijaloga vlasti i opozicije, održanog prošle nedelje uz pokroviteljstvo Evropskog parlamenta. Sve to, naravno, ne znači da se neće pojaviti brojni drugi izborni igrači baš zadovoljni rezultatima „dijaloga“ u čijoj poslednjoj etapi su učestvovali predstavnici deset stranaka – među njima, doduše, većina naprednjačkih koalicionih partnera, ali je ipak bilo i onih koje u ovom trenutku ne spadaju u taj opis (Stranka moderne Srbije, Nova stranka, SDA Sandžaka). Izbor je širok – u aktuelnom sazivu parlamenta obitava više od trideset stranaka, što je samo mali deo stvarne ponude: trenutno se, naime, u registru političkih stranaka Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, ažuriranom poslednji put 3. decembra, nalazi 113 organizacija (tačnije 121, od kojih je osam izbrisanih). Prema tom registru, tokom ove godine ubeležene su „samo“ dve stranke – Zdrava Srbija Milana Stamatovića (4. 3. 2019) i Srpska stranka Zavetnici (14. 8 .2019), dok tokom 2018. nije bilo novih upisa. U realnom životu, međutim, situacija je drugačija, jer se politički akteri služe raznim oblicima „akrobatike“ kako bi zaobišli teške zakonske uslove koji, za registraciju stranke, predviđaju prikupljanje 10.000 potpisa, overenih po ceni od 360 dinara za svaki (ukupno 3,6 miliona dinara). Tako je, recimo, jedna od učesnica međustranačkog „dijaloga“, Stranka moderne Srbije, promovisana u decembru prošle godine, kada je saopšteno da je stranka upravo tada formirana, ujedinjenjem Pokreta centra (osnovanog nakon raskola u pokretu Dosta je bilo) i Socijaldemokratskog saveza. Rečeno je da će „novoosnovanu stranku“ voditi trojno predsedništvo koje čine Tatjana Macura (u Skupštinu ušla na listi Dosta je bilo), Nebojša Leković (nekadašnji poslanik Nove demokratije, potom predsednik Socijaldemokratskog saveza) i Aleksandar Stevanović (nekadašnji potpredsednik DJB). U zvaničnom registru stranaka, međutim, piše da je SMS upisana još 29. 12. 2011, a kao zastupnik vodi se Leković. Nešto slično će, verovatno, preduzeti još jedan najavljeni politički akter koji razmišlja o tome da na prolećnim izborima svoje znanje ponudi kao odgovor na vapaj građana za novim licima, o kome se toliko govori: ono što se u javnosti kolokvijalno naziva „strankom Jove Bakića“, prema rečima tog sociologa, trebalo je da nastane na kongresu 22. decembra, i to kao finale godinu dana dugog ujedinjavanja levih snaga. Posle prvobitnih informacija o „ustupanju“ Socijaldemokratske stranke, Bakić je ponudio objašnjenje o kongresu ujedinjenja na kome će – kada, nakon odlaganja, bude održan - između ostalog, biti doneta odluka i o imenu stranke. Sve su to, ipak, formalnosti koje su i ranije prevazilažene što „preuzimanjem“ stranaka, što organizovanjem grupa građana ili pokreta. Teže je razumeti nešto drugo – čime se rukovode novi politički akteri kad odlučuju o ulasku u izbornu trku u postojećim „bitno popravljenim“ uslovima? Da li zaista veruju - opravdano ili ne - da imaju pravu ponudu za birače i spremni su na herojsko/hazardersko podnošenje svakog rizika kako bi ostvarili zajednički cilj? Ili je, ipak, češće reč o „preduzetnicima“ koji su sa aktuelnom vlašću sklopili aranžmane u ličnom interesu? Za sada je činjenica samo da se trude: za razliku od vladajuće koalicije, koja se rasprostrla „i na Istok i na Zapad“ i najveće opozicione snage, Saveza za Srbiju koji odgovor traži u širokom ujedinjenju (mada ga dobar deo javnosti vidi kao „desničarski“) male stranke pokušavaju da „iščeprkaju“ dovoljan broj birača u preciznije definisanim nišama. Već pominjana Macura, recimo, aktivna je u borbi za rešavanje problema nestalih beba i unapređenje zakonske zaštite trudnica. Građanski demokratski forum, koga predvodi Aleksandar Olenik, bivši neuspešni kandidat za predsednika PSG, ističe se jasnim stavom da je Kosovo nezavisno, a mesto Srbije na Zapadu. Jovo Bakić je toliko čvrst levičar da je uspeo da šokira deo javnosti pričom o „konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja“. S druge strane, recimo, pokret DJB na čijem čelu je ponovo Saša Radulović, otišao je u krajnje desni populizam sa opskurnim momentima, očitovanim u otvorenom flertu sa sve brojnijim antivakserima – ali to premeštanje političkog fokusa ne namerava da odmah izborno testira, jer se zalaže za bojkot. Nema, međutim, nagoveštaja da se nešto od toga do sada isplatilo. Prema rečima sociologa Zorana Gavrilovića, BIRODI je sredinom godine radio istraživanje o izbornim preferencijama, gde su, na uzorku od hiljadu ispitanika, uočeni, od manjih stranaka, PSG, Građanski front, SPAS Aleksandra Šapića, LDP, DSS i Dosta je bilo – ali velika većina njih, ako bi sama izašla na izbore, ne bi imala šanse da uđe u parlament. I Bojan Klačar iz CeSID-a kaže slično: uglavnom je reč o strankama bez rejtinga koji bi mogli biti relevantni, čega su, veruje, i sami svesni, pa će se, verovatno, opredeliti za nastup u okviru širih koalicija. Zvanična kampanja još nije počela, što bi, bar teoretski, trebalo da znači da bi se nešto moglo i promeniti. Na šta bi male stranke sa izbornim ambicijama mogle računati? Prema rečima Klačara, ljudi, generalno, nisu previše racionalni u izbornom opredeljivanju. „Građani se opredeljuju na osnovu strahova, zebnji, odnosno, kroz poverenje u vođu za koga veruju da može rešiti te probleme“, kaže sagovornik NIN-a i dodaje da teme nisu dominantne, već više predstavljaju neku vrstu dodatne vrednosti onome što stranka može da ponudi kroz lidera. I Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka kaže da se ljudi opredeljuju prvenstveno prema liderima, ali dodaje da to nije automatski mehanizam, jer se ne mogu uvek razdvojiti lider i program. On, na primeru nekoliko stranaka – poput Dveri i Dosta je bilo, navodi da je moguće „ni iz čega napraviti nešto“, odnosno, stvoriti i priču i lidera, ali podseća i da je tome ipak nešto prethodilo. Dveri su, tako, bile deo desnog civilnog društva, a Saša Radulović je bio poznat najpre kao bloger, a potom i kao ministar. „To im je dalo zamajac“, kaže Spasojević i ocenjuje da poslanički mandat ne može imati tu funkciju. Istraživanja su, kaže, pokazala da tri četvrtine birača ne prepoznaje nikog sem istaknutih ministara. „Graditi tako poziciju i očekivati uspeh na izborima za tri-četiri meseca ne obećava uspeh, čak i ako im se, po interesu vlasti, otvori medijski prostor“, kaže Spasojević. I Klačar govori o niskoj prepoznatljivosti lidera i stranaka kao jednom od dva ključna problema pred kojima se nalaze potencijalni novi izborni učesnici. A osim niske prepoznatljivosti – a nisko je sve ispod 50 posto biračkog tela za koje je dotična ličnost ili organizacija poznata – Klačar kao problem vidi upadanje u „makaze formiranog narativa“ prema kome su svi koji se, u postojećim uslovima, opredele za izlazak na izbore – bliski vlasti. Reklo bi se da su, bar neki od aktera, svesni svojih dometa, pa razmatraju mogućnost koalicionog nastupa. Posle jednog sastanka za koji su saznali novinari, predstavnici SMS, GDF i Vojvođanskog fronta, recimo, nisu isključili mogućnost pravljenja koalicije, a biće i da je Faktor plus imao neki razlog da meri zajedničku snagu PSG i SMS. U slučaju Jove Bakića i nove stranke nepoznatog imena, moglo bi se, veruju naši sagovornici, uz sve ograde da je nezahvalno procenjivati uz toliko nepoznanica, govoriti o nešto većem dometu. „Vrednost mu je što je dugo prisutan, ima relativno veliku prepoznatljivost, ali ostaje pitanje vremena, snage i resursa da do izbora napravi organizaciju“, kaže Klačar, uz ocenu da je prelazak cenzusa, ipak, malo verovatan. I Spasojević podseća da Bakića „znaju ljudi koji prate politiku“, a u izvesne prednosti mu ubraja i obraćanje biračkom telu „koje postoji u nekoj meri“. Reč izvesno ovde stoji zbog toga što je reč o istom onom biračkom telu koje već „gleda u pravcu Građanskog fronta“, organizacije koja je proglasila izborni bojkot. Kad sve sabere, ovaj sagovornik ocenjuje da bi Bakić kao deo koalicije „doneo nešto“. O koalicijama, reklo bi se, razmišljaju i na desnom polu, gde je gužva sve veća, ali još uvek nema nagoveštaja o nekim dogovorima. Ima, međutim, javnih „šamara“: jedan je dobio Miša Vacić, kada je, preko Srpskog telegrafa, uputio Vojislavu Šešelju pitanje ima li šanse da radikali prihvate ujedinjenje u širi front. Veteran u borbi protiv ljudskih prava je odgovorio s visine: „Za njega bi bilo bolje da ode negde da čuva ovce, umesto što se bavi politikom, nije to za njega. Nema pojma o politici, osim što je apsolutno netalentovan, nema nikakva ni znanja, to sam proverio. Čobanin bi mogao da bude, za drugo nisam siguran, možda ima i drugih zanimanja koja bi mu priličila.“ Za samostalni nastup se, izgleda, opredelio i Šapić koji planira da ličnu poznatost, iskustvo i rejting stvoren tokom rukovođenja opštine Novi Beograd, dodatno ojača dovođenjem odranije poznatih desničarskih imena, poput Ratka Dmitrovića i Vladana Glišića, nekadašnjeg dverjanina. Vaciću, tako, preostaje da se o „ujedinjenju, kao interesu srpskog nacionalizma“ dogovara, eventualno, sa Zavetnicima ili Goranom Davidovićem Firerom, ako odluči da ide na izbore. Svima njima šanse donekle povećava bojkot koji najavljuje deo opozicije. Zoran Gavrilović, zato, kaže da, usled manjeg broja glasova potrebnih za cenzus (pet posto od broja izašlih) neka stranka koja nađe dobru temu i/ili jasno izabere ciljnu grupu koja ima visoku izlaznost na izbore, bar teoretski, može da se nada ulasku u parlament. Naravno, dodaje, od značaja je i odnos prema SNS. „Stranka koja u ovakvim uslovima želi u parlament ne sme da računa na one birače na koje računa SNS, odnosno, ne sme da se zameri naprednjacima, jer bi rizikovala da bude predmet cenzure ili negativne kampanje“, kaže Gavrilović. Nije baš lak zadatak, s obzirom na osetljivost i ambicije stranke koja uz sva raspoloživa sredstva ulazi čak i u izbore za lokalnu samoupravu. Ali ne i nemoguć, jer parlament bez ijednog predstavnika opozicije ne bi bio baš idealan za imidž „proevropske“ vlasti.