Arhiva

Lični profit kao merilo državnog interesa

Aleksandar Radić | 20. septembar 2023 | 01:00
Nekada je dr Nele Karajlić pevao „Hadžije su sebi podijelile rejone...“ Stih je ostvareno proročanstvo i gledali smo kako vođe privatizuju države i narode, koristeći rat kao sredstvo da nametnu sebe. Nada da će posle turbulentnih vremena prilike da se smire i ostaci države dovedu u red nestale su dolaskom na vlast u Srbiji novog talasa „hadžija“, koje su brzo i efikasno od jeseni 2012. podelile državu na interesne sfere u potpunoj vlasti nekih drskih ličnosti. Neki su uzeli, na primer, Grocku ili Brus, a nekima su privatni posed na razvalinama države postali delovi odbrambene industrije. Jedan od tih „hadžija“ koji se pojavio u Beogradu u ratnim godinama je Slobodan Tešić. Čovek koji je ranije morao da se snalazi kako zna i ume i da od naše i stranih država prikriva šta radi, a onda su došla bolja vremena za njega i njemu slične „hadžije“ i dobro se snašao – postao je prepoznatljiv po svom bentliju, skućio se na Dedinju i zauzeo drski stav u stilu ne može mi niko ništa. U nekim beogradskim redakcijama poznato je kako izgleda bes Tešića zbog pisanja o njegovim poslovima. Kažu glasine da je znao da se ušeta u prostorije nekih novina, da par sati sedi kod urednika i da čvrstim stavom objasni da je on u pravu, pride tražeći da se pojavi novinar koji je potpisao tekst, uzrok njegovog nezadovoljstva. Izveštio se vremenom Tešić, stvorio je svoj „novinarski tim“, prepoznatljiv po tekstovima u kojima se trgovac oružjem proglašava za nezamenjivu patriotsku figuru koja brine o tome kako da se nahrane hiljade radnika naših fabrika i obezbede čokoladice za decu. Taj patriotski manir negovao je Tešić i u kafanskom životu – uredio je mesto nazvano Srbski bar u Takovskoj 45 u maniru nove generacije desničara, koji jedan dan mrze LGBT populaciju, a drugi dan promene pol. Sećam se jednog dana, kada sam nevoljno ušao u taj bar, jer su neki ljudi tražili ambijent sa nekoliko fotografija za intervju i unutra sam zatekao - ne želeći i ne tražeći to - delegaciju jedne države pod sankcijama – Jemena. LJude u civilu, za koje je bilo očito da obično nose jednoobraznu odeću sa činovima i važno se drže, posluživali su konobari koji su kao dodatni zadatak dobili naređenje da postave zastave Srbije i Rusije, jer je tog dana Vladimir Vladimirovič Putin nakratko svratio do Beograda. Tešićevo domaćinstvo je nekada bilo malo, ali drsko – probio se na tržište devedesetih godina kada se u poslovima sa naoružanjem svašta moglo u svetskim okvirima. U to vreme nije bilo lako preduzetnicima, jer je država još uvek, pokazaće se po inerciji, čvrsto držala pod kontrolom poslove trgovine sredstvima ratne tehnike i srodnom robom i uslugama. Tešić se umešno snalazio, širio poslove i jačao kontakte. Naravno, nije to moglo bez pronalaženja veza i vezica, ali neki poslovi izazvali su pažnju stranih obaveštajnih i policijskih službi. U predstavljanju Tešića obično se kao ključni trenutak navodi posao u Africi 2003. godine, kada su automatske puške i razna ostala roba otišli put Nigerije, a osvanuli u Liberiji, koja je u to vreme bila pod strogim sankcijama Ujedinjenih nacija. Tešićevi branioci insistiraju na njegovoj nevinosti, ali u UN su procenili da je on odlično znao šta čini (odnosno u čijim rukama će završiti puške) i zašto to čini (naravno za novac). Jedan njegov kasniji posao interesantan je primer naše domaće mitomanije, po kojoj smo posebno pametan narod i da je, na primer, naša vojna industrija konkurencija svima u svetu. U razradi te teorije stotinama puta čuo sam od onih otresitih kafanskih „sveznalica“ da je bivša Jugoslavija morala da bude žrtvovana, a danas – jasno je da se Srbima ne dozvoljava da zarade i ugroze svetski poredak i velike igrače. Istina je da su prvi veliki ugovori potpisani pred završetak 2007. godine sa Irakom, uz podršku Vašingtona, jer drugačije se ne bi ni moglo izvoziti u zemlju u kojoj su u to vreme američki državni službenici - u uniformi i civilu - kontrolisali praktično sve. Isti ti Amerikanci su 2009. skrenuli pažnju vlastima Srbije da se nešto čudno „mulja“ oko nekog Tešićevog posla u Libiji. U to vreme su se dozvoljavali poslovi sa Gadafijevim režimom – izvozilo se i radilo na remontu školsko-borbenih aviona galeb i jastreb, ali jedan posao bio je problematičan – izvoz velike količine automata zastava M-92. Načuli su izgleda američki obaveštajci da će automati otići negde dalje i preporučili su da se dozvola uskrati i - Tešiću je posao zaustavljen. Zato se njemu nisu sviđale te vlasti koje nisu imale razumevanja za nekoga ko je, kako nedavno reče jedan od njegovih novinara, „zaslužio orden za zasluge za narod“. Tešiću je svanulo 2012. godine. Kada su opšti izbori u maju završeni, jedan general u penziji je, u užem društvu, ne pred kamerama, nazvao novog predsednika Srbije Tomislava Nikolića - oslobodiocem. Verovatno je tako to doživeo i Slobodan Tešić, koji se pokazao kao dobročinitelj fondacije predsednikove supruge Dragice Nikolić. Kasnije, posle prevrata u SNS, nakon ostavke Tomislava Nikolića, kada je partiju preuzeo Aleksandar Vučić, Tešić je izabrao pobedničku stranu, a nagrada za to je bila lavovsko parče pristupa izvozu vojne industrije, o čemu se puno toga saznalo zahvaljujući radniku iz valjevskog Krušika Aleksandru Obradoviću. Tešićeva ekskluzivnost u poslovima sa oružjem i vojnom opremom nije u brojkama i slovima, odnosno povoljnim ponudama. Kao i kod priče o GIM-u, koji je zastupao otac srpskog ministra policije Branko Stefanović, radi se o suštinski privilegovanom pristupu proizvodnji, jer to su „hadžije“ koje su sebi prigrabile ekskluzivnu priliku da uzmu robu i da je plate - kada stignu. Tešićevi poslovi, prema američkim procenama, važni su i u političkom smislu, jer je on prevazišao poziciju običnog trgovca oružjem i proširio uticaj iz sfere trgovine na domen politike. Zato je državi Srbiji novi tim u beogradskoj ambasadi SAD u avgustu jasno stavio na znanje da se više neće tolerisati „posebna uloga“ Tešića. Posledica, međutim, nije bilo, jer je Tešić politički prilično moćan i u stanju je da definiše da li je neki biznis „patriotski čin“ ili ne. Kao što to obično biva sa našim „hadžijama“, Tešićev profit je merilo državnog interesa, jer je on, valjda, stekao to pravo svojim zaslugama za vlast. Potvrda da Tešić nema nameru da stane je najnoviji razvoj događaja – on je odlučio da uđe u proizvodnju i da sam sebi obezbedi robu, da ne mora da je kupuje od drugih. Među trgovcima oružjem uveliko se širi čaršijska priča da je Tešić naumio da postane vlasnik preduzeća EdePro, koje se bavi istraživačkim i projektantskim zadacima i proizvodnjom u domenu raketne tehnologije. Znatan deo proizvodnje i izvoza Krušika su rakete kalibra 122 milimetra Grad za istoimene višecevne lansere, projektovane u doba SSSR-a. U EdePro su „reverzibilno projektovali“ raketu, odnosno prekopirali su rešenja bez licence, usavršili su raketu novim motorima, odnosno gorivom i čak su otišli korak dalje - razvili su raketu dvostruko povećanog dometa sa 20 na 40 kilometara. Jedan od poslova firme EdePro je razvoj rakete za obalski sistem ALAS-C za koji je 2013. potpisan ugovor sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i naplaćen avans u prisustvu Aleksandra Vučića, tada prvog potpredsednika Vlade i ministra odbrane. Za sada sistem još nije završen i to je jedan od problema za EdePro, koji je u lancu privilegovanog odloženog plaćanja jasno vidljivog u Krušiku počeo da posustaje u poslovima, čekajući da se računi plate. Zvanično, prema podacima Agencije za privredne registre vlasnička struktura firme EdePro prilično je čudna. Najmanji udeo od samo dva odsto ima državni Jugoimport SDPR, dok preostalih 98 odsto kontrolišu četiri fizička lica - Branislav Jojić (39,2 odsto), dok istovetni udeo od po 19,6 procenata imaju Milivoje Popović, Momčilo Šljukić i Slobodan Petković. Čaršijom, međutim, uveliko kola priča da se Tešić već nagodio sa dosadašnjim vlasnicima i da je samo pitanje dana kada će on i formalno postati njen vlasnik.