Pad „crvenog zida“

Izbori u (još uvek velikoj) Britaniji su završeni. Rezultat je poznat – potpuna pobeda konzervativaca i (ne)očekivan debakl najveće opozicione stranke, laburista predvođenih DŽeremijem Korbinom. Opisivani kao najvažniji u životima ove generacije, izbori su presekli Gordijev čvor Bregzita, ali i doneli neke nove izazove i podvukli neke linije u britanskoj politici. DŽonsonovo raspisivanje izbora krajem oktobra, nakon što je od parlamentarne opozicije bio sateran uza zid u vezi s pitanjem izlaska iz EU po svaku cenu, nije bila nikakva kocka ili potez genija, kako već danima slušamo od ushićenih obožavalaca lika i dela bivšeg gradonačelnika Londona. Lako je sada pobednika proglašavati vizionarom, a na gubitnika osuti drvlje i kamenje, ali stvari nisu toliko komplikovane. Kampanja konzervativaca je bila najjednostavnija moguća – fokus na Bregzitu i napad na osiromašene gradove severne Engleske koji su tradicionalno uporište laburista, ali su na referendumu 2016. podržali Bregzit. DŽonsonovi savetnici su jedino morali da brinu da svog pulena i njegove elitističke kolege drže što dalje od situacija u kojima bi, onakvi kakvim su ih Iton i Oksford oblikovali, mogli da kažu ili naprave neku glupost koja bi stranku koštala rejtinga kod siromašnijih glasača. Tako je, recimo, iz kampanje potpuno isključen DŽejkob Ris-Mog, predstavnik vlade u parlamentu, jedan od najomraženijih torijevaca i glavni zagovornik tvrdog Bregzita, koji svojim kapitalom procenjenim na više od 50 miliona funti upravlja preko kompanija registrovanih na Kajmanskim ostrvima. I sam DŽonson je držan podalje od svake potencijalno opasne situacije tokom kampanje, pa je tako recimo premijer odbio da se pojavi na intervjuu kod visprenog i po političare neugodnog propitivača, Bi-Bi-Sijevog novinara Endrua Nila, što je predstavljalo svojevrstan presedan. Konzervativci se ne mogu kriviti što su za ove izbore igrali samo na jednu kartu, jer su tu kartu dobro odigrali. Devet prethodnih godina njihove vlasti se uglavnom svelo na politiku štednje, kojom su naneli ozbiljnu štetu siromašnijim slojevima društva. Mnoge njihove ekonomske mere bile su uspešne: britanska ekonomija je do referenduma o Bregzitu bila u punom zamahu, budžetski deficit sveden na minimum, nezaposlenost manja od četiri posto, a ekonomski rast među najvećima od razvijenih ekonomija Evrope. Ali sve to po cenu slabijeg rasta zarada u odnosu na inflaciju; posledica toga je da širi slojevi stanovništva poslednjih godina nisu mnogo osetili sve pogodnosti jedne zahuktale privrede. Drugo, sa izuzetkom ekonomije, odnosno upravo po cenu dobre ekonomske statistike, konzervativci su merama štednje unazadili sve ostalo – zdravstvo, školstvo, socijalnu politiku, čak i transport. Čini se da jaz između najbogatijih i siromašnih nikada pre nije bio ovoliko vidljiv. Požar u kome je juna 2017. izgoreo soliter Grenfel Tauer smešten na severu opštine Kensington i Čelsi, u jednom od džepova siromaštva inače najbogatije opštine Londona, izneo je na svetlo dana sav nemar britanskih političara kada je reč o interesima siromašnijih sugrađana. Kako onda opozicija nije uspela da profitira igrajući na kartu svih slabosti prethodnih konzervativnih vlada? Zapravo, laburisti jesu profitirali, ali na izborima 2017! Suprotno svim očekivanjima, Korbinovo insistiranje na pitanjima društvenih i ekonomskih reformi tada je urodilo plodom i Tereza Mej, koja je izbore tada raspisala upravo nadajući se stabilnijoj konzervativnijoj većini najednom se našla na čelu manjinske i vrlo nestabilne vlade. Ali dve godine neizvesnosti oko Bregzita, koje su usledile, okrnjile su ne samo poverenje u njenu vladu, već i u čitavu političku scenu Britanije. Obični ljudi koje politika često ne zanima previše, postali su ogorčeni jer se parlament pretvorio u nefunkcionalno poprište jalovih debata i svađa. U takvoj političkoj atmosferi punoj tenzija po pitanju Bregzita, teško je bilo očekivati da Korbin izvede isti trik po drugi put i ponovo natera glasače da pre razmisle o kvalitetu svojih života, nego o značaju Bregzita. I tu dolazimo do najkompleksnijeg problema ovih izbora, koji će sigurno biti tema brojnih istraživanja budućih istoričara - gde su laburisti pogrešili? Postoje dve dimenzije tog problema. Prvi se definitivno svodi na pitanje Bregzita. Izlazak iz EU je čedo tradicionalista i konzervativaca unutar engleske elite. Kako su samoizolacija i razdvajanje (od nadnacionalnih struktura) generalno politička matrica desnice, laburisti su kao stranka levice od samog početka imali problem sa definisanjem svog stava prema Bregzitu. Većina stranačkih funkcionera je insistirala na ostanku u EU i kasnije na zalaganju za drugi referendum. I tu ne bi bilo ničeg spornog, da se nije isprečila politička mapa Britanije. Laburisti, pored Velsa, imaju dve tradicionalno velike baze podrške u Engleskoj. Prva je kosmopolitski London i njegova šira okolina. Druga je nešto što se u žargonu zove „crveni zid“ i obuhvata široki pojas od englesko-velške granice, preko Lankašira i Jorkšira, do velikih industrijskih gradova na severoistoku Engleske. Ovaj pojas je istorijski bilo središte britanske industrije i rudarstva; u nekim od ovih izbornih jedinica laburisti nisu gubili još od tridesetih godina prošlog veka. Sa zatvaranjem rudnika i transformacijom Britanije u ekonomiju znanja, tradicionalne industrije su nestale, pa su mnogi od ovih gradova osiromašili, a njihovi stanovnici naročito pogođeni merama štednje od 2010. godine. Problem za laburiste je taj što su ti radnički gradovi severa Engleske na referendumu 2016. uglavnom glasali za Bregzit, dok su London i njegova okolina glasali masovno protiv Bregzita. Korbin je pokušao da po receptu iz 2017. najpre ignoriše Bregzit i podredi svoju izbornu kampanju socijalnim temama. Kada su ankete pokazale da to više ne pali, pojasnio je da će u slučaju pobede pokrenuti nove pregovore sa Briselom kako bi postigao po ekonomiju povoljniji dogovor o izlasku od DŽonsonovog, a onda građanima ponuditi drugi referendum sa opcijama ostanka u EU ili izlaska pod poznatim uslovima. Čini se kao razuman i logičan predlog, ali pomalo zakasneo, jer je Korbin sa njim izašao tek 22. novembra, kada je kampanja desničarskih tabloida o njegovoj navodnoj neodlučnosti po pitanju Bregzita već ozbiljno uzdrmala rejting stranke. Ostaje pitanje: kakav stav je stranka trebalo da zauzme kako bi pomirila oba pola svojih tradicionalnih glasača na izborima koje su konzervativci uporno potencirali kao „izbore za Bregzit“, a da pritom ne otuđi London u slušaju podrške Bregzitu, ni sever Engleske u slučaju podrške ostanku u EU? Druga dimenzija neuspeha laburista se svodi na unutarstranačke odnose, te faktor zvani DŽeremi Korbin šire u državi. Korbin je vođa stranke podržan od tradicionalnog članstva, sindikata i studenata, a stalno napadan od poslanika, većine funkcionera i bogatijih članova sopstvene stranke, koji se kao posledica nasleđa Blerovih „Novih laburista“ više ne osećaju pripadnicima radničke klase. Stalni napadi takozvanih blerovaca na račun svog, za njihov ukus previše socijalističkog vođe, nisu prestajali od prvog dana kada je 2015. preuzeo stranku od Eda Milibanda, a kulminirali ostavkom njegovog zamenika Toma Votsona početkom novembra. Lepeza žalbi svih ovih ljudi, ali i mnogih simpatizera laburista među javnim ličnostima na račun Korbina išla je od toga da „nema harizmu da bude premijer“, preko besmislenih optužbi za antisemitizam, a uglavnom su se završavale kritikom njegovog odbijanja da se zauzme za novi referendum i ostanak zemlje u EU. Ipak, najzanimljivije je primetiti kako se matrica napada na Korbina iz njegove sopstvene stranke i od simpatizera laburista među javnim ličnostima, zapravo malo razlikuje od napada koji dolaze zdesna. Naravno, ton tih napada je različit. Tako su tabloidi Dejli mejl ili San, iz nedelje u nedelju punili glavu svom auditorijumu naslovnicama o izdajniku, komunisti, teroristi i mrzitelju Jevreja. Te jednostavne parole, koliko god bile smešne, tokom godina su se usadile u podsvest njihovih čitalaca, po pravilu pripadnika siromašnijih ešelona britanskog društva, a koji su posledično često i najmanje obrazovani i paradoksalno – za čiju se dobrobit upravo Korbin najviše bori već punih četrdeset godina. U jednoj od reportaža na Bi-Bi-Siju o izbornoj kampanji u osiromašenim mestima severne Engleske, novinar razgovara sa dve devojke u ranim dvadesetim. Obe kažu da će glasati, ali još uvek ne znaju za koga jer ih politika ne zanima. Na pitanje novinara kako se onda informišu o političkim temama, obe odgovaraju: „Preko naslova koje nam servira Fejsbuk.“ Ali u čemu je razlika između klik-bejt naslova o Korbinu izdajniku iz desničarskog narativa i recimo ovih redova književnice i novinarke Poli Tojnbi, koja se izjašnjava kao socijaldemokrata i piše za Gardijan koji naginje levici: „Bez agilnosti, harizme i ličnog kredibiliteta, Korbin je vodio laburiste u ambis… Čovek bez ikakvih kvaliteta potrebnih za lidera, bez mentalnih sposobnosti, strategije, smisla za humor i harizme.“ Tekst Tojnbijeve se zatim nastavlja insinuacijom da je Korbin kriv za Bregzit i standardnom optužbom za antisemitizam. Kako već britanska tradicija nalaže, laburisti su tokom kampanje, 21. novembra predstavili svoj izborni program. U tekstu su dominirale tačke koje se tiču blagog povećanja poreza za najbogatije, nacionalizacije železnice, ukidanja omraženog sistema objedinjene socijalne pomoći, te uvođenja radne nedelje od 32 sata. Ovaj predizborni manifest je zapravo bio očekivana evolucija programa sa kojim su već izašli na prošle izbore 2017, i postigli uspeh. Kolumnista i pisac DŽordž Monbio je par dana pred izbore tvitovao: „Verujem da bi većina ljudi, kada bi samo pročitala manifest laburista, pomislila – ovo je zemlja u kojoj želim da živim. Problem je u tome što ga većina ljudi nije pročitala, a umesto toga im je ponuđena izvitoperena verzija, praćena medijskim klevetama i lažima.“ U ovih nekoliko redova je izneta srž problema koji prate Korbina od samog početka njegove političke karijere pre više od 40 godina. Zbog čega je Korbin ovoliko omražen među elitama sa obe strane političkog spektra? Odgovor je u političkoj tradiciji Velike Britanije, koja više od tri veka izbegava i gnuša se velikih, burnih, revolucionarnih promena. Korbin predstavlja sve ono što britanske elite, i leve i desne, preziru – izazov tradiciji, poziv na promene, pretnju poretku koji je nekada davno uspostavljen i koji se jednostavno ne dovodi u pitanje. On je izazov preziru koji bogati oseća prema siromašnima. Da se razumemo, ta britanska tradicija sporih, postepenih odluka, političkih evolucija i izbegavanja dramatičnih, revolucionarnih promena je uglavnom radila u korist države kroz noviju istoriju. Ali Britanija danas je država koja mora da se promeni i to brzo, ukoliko ne želi da nestane. Nije problem samo u opstanku unije sa Škotskom, ili duhu nasilja koji ponovo lebdi nad Severnom Irskom; sama Engleska se već decenijama suočava sa velikim problemom neujednačenog regionalnog razvoja. Čini se da tradicionalni odgovori ne daju rešenje. Korbin je nudio nešto novo, drugačiji pristup vođenju politike i povratak vrlini koju su političari širom sveta zagubili još u doba rimske republike – iskrenosti i brizi za najugroženije. Pobeda Laburista na izborima 12. decembra je mogla voditi katarzi britanske politike i čišćenju velikih stranaka od elitista, karijerista, oportunista i lažova. Umesto toga, sada će se levica u brizi za sopstvenu budućnost pročistiti od idealista i sanjara i vratiti bliže centru, te standardnom mejnstim narativu sa primesama neoliberalnih ideja. DŽeremi Korbin nije uspeo jer je prosečan Englez, bez obzira na sve životne probleme, ipak ostao veran svom tradicionalnom instinktu u politici – tradiciji. Posle ovog neuspeha, Korbinovo vreme je isteklo i on odlazi sa scene… Ali moglo bi se dogoditi da ga istorija upamti kao propuštenu šansu da Britanija ostane velika.