Ruka Save Nemanjića

Za početak, pitam se: kakva bi se tek frka digla da je Peter Handke napisao roman u kome Sava Nemanjić nije bio spaljen na Vračaru, već da i dan danji mirno počiva u malo poznatom manastiru Ždrebovniku, nadomak Danilovgrada? Takav roman napisao je Vlada Arsić pa se, zasad, sve svodi na buru u čaši vode u Srpskom telegrafu dok ostali tabloidi mudro ćute, a i Patrijaršija. Nego, sačekajmo šta će biti kada se Arsićev roman pojavi iz štampe u januaru. Zasad se, gle, oglasio Dragoslav Bokan rekavši da „nije slučajno što se mošti Svetog Save otkrivaju u ovom trenutku srpske istorije“, a priču podupire i Matija Bećković koji ide korak dalje, pa kaže: „Da su Savine mošti spaljene, bilo bi spaljeno sve.“ (?!) Ali, vladika Filaret znatno je oprezniji. On kaže: „Pitajte Patrijaršiju gde se nalaze mošti Svetog Save!“ Dok je vladika Amfilohije, navodno, još 9. novembra 2013. godine, „u čudu i neverici video, na slepoočnici lobanje u Ždrebaoniku, ime Svetog Save arhiepiskopa srpskog“. Amfilohije je, čak, „tražio i lupu i umolio mlađe monahe da se uvere šta na lobanji piše“. I, kao kruna svega, navodno je i patrijarh Pavle, u više navrata, rekao da su „u Ždrebaoniku, zaista, mošti Svetog Save, ali da nije vreme da se to objavljuje“. Ali, taj isti patrijarh Pavle me je uzeo u zaštitu kada sam 1996. godine objavio roman Žitije Savino od Bogumila monaha u kome je opisano surovo Nemanjino i Savino proganjanje staroveraca i bogumila. Tada su me anatemisale vladike Amfilohije, Atanasije i Irinej Bulović, a patrijarh Pavle ih je, začas, ovim rečima, stišao: „Ne dirajte dete, iz dobre je popovske porodice, a oko progona staroveraca i bogumila je potpuno u pravu!“ Hoću reći, patrijarh Pavle me spasao od SPC i sprečio da postanem „srpski Ruždi“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve to kaže: „Kome, treba rasprava o tome da li je Sava spaljen na Vračaru ili mu je mumija u Ždrebaoniku?! Svetosavski arhetip je, već odavno, potrošen! Ako se pak ne može bez arhetipova, evo ti dečače nudiš Srbima arhetip boga Vida. Taj arhetip, po meni, može danas da digne srpsku duhovnu vertikalu! A, bajdvej, po ruskim izvorima Raška je, u vreme Nemanje i Save, ’imala 600.000 duša’. Od tog broja, dvesta hiljada je pobijeno, dvesta hiljada je proterano u Bosnu, a ono što je ostalo bilo je, na silu, pokršteno!“ Moja Greta iz Zemuna nabavila mi je istorijsku raspravu Sveti Sava nije spaljen, koju je napisao Mirko Dragović još 1930. godine u Požarevcu. On, između ostalog, pokazuje da je „spaljivanje“ Save trajalo 111 godina, jer postoji 11 datuma Savinog spaljivanja; od 1586. do 1697. godine?! Ali sve i da telo Savino nije spaljeno na Vračaru, zašto se od 1930. godine o tome ćutalo? A Dragovićeva istorijska rasprava pojavljuje se posle Šestojanuarske diktature 1929. godine, a iza koje sledi i ubistvo kralja Aleksandra. Nije li Srbija danas u sličnom ćorsokaku, te nam je za tu priliku potrebno bar nespaljeno telo Save Nemanjića, pa makar i „bez jedne ruke“, a pritom „ne zna se da li leve ili desne“. Nego, mene je uhvatila druga panika! Ostao sam bez Nikolinog vina! I, sjurim se sa Stojanom Drčelićem u Klek kod Zrenjanina. Ali, tamo sa Nikolom nismo raspravljali o Savi Nemanjiću, već o Handkeu. I tu se setim da mi je Handke, na Miloševićevoj sahrani, poklonio pesmu posvećenu pokojniku, ispisanu crvenim flomasterom i na – srpskom! Tu moja Crna i ovom prilikom mora da pametuje: „Ako je nobelovac Knut Hamsun bio zakleti nacista, zašto Handke ne bi smeo da bude, bar, miloševićevac?!