Nasilje pod zaštitom

Ako bismo u jednoj slici hteli najtačnije da opišemo svu patologiju u kojoj živimo, da na oglednom primeru skeniramo unutrašnju armaturu vlasti, profil njenog tipičnog protagoniste, lice pravosuđa, pravde pa tako i slobode u Srbiji, onda bi kao paradigma moglo da posluži suđenje bivšem predsedniku Opštine Grocka, funkcioneru i članu glavnog odbora SNS, Dragoljubu Simonoviću. NJemu se sudi zbog sumnje da je nalogodavac podmetanja požara u kući novinara portala Žig info, Milana Jovanovića. U stvari, Dragoljub Simonović je pravi lakmus za lako dešifrovanje karaktera vlasti u Srbiji u kojoj istina uglavnom zavisi od odnosa moći, a ne od dokaza i argumenata. A bahatost postaje norma. Prošlo je tačno godinu dana od faktičkog pokušaja ubistva novinara iz Grocke i iz javne pažnje polako su iščilela istraživanja malog lokalnog portala o krađama, kriminalu, korupciji i zloupotrebama opštinskog rukovodstva. Potisnule su ih druge zloupotrebe malih i velikih moćnika, u zemlji u kojoj vlast crpi svoju snagu iz zaboravljanja. U drugi plan otišle su i pretnje, fizički napadi i prebijanje novinara i službenika Srbijagasa koji su otkrili korupciju u gasifikaciji Grocke. I novinar Jovanović je, nažalost, sve usamljeniji u borbi da dokaže odgovornost funkcionera SNS Dragoljuba Simonovića. Tridesetak novinara koji su se u danu nastavka suđenja okupili na Trgu republike i u znak podrške kolegi razvili transparente sa natpisom „Dogorelo je“, samo su tužna slika pustinje ravnodušnosti u moru nasilja koje se širi medijskim prostorom. Osumnjičeni Simonović pojavio se na suđenju obodren činjenicom da ga se partija nije odrekla. Naprotiv, naoružan već iskazanom podrškom i poznatim advokatima, pokušava da povrati staru slavu jer, kako kaže, „ne može neki šmoklja da bude predsednik opštine“. Ne haje on za ocenu da je jadna zemlja u kojoj se aplaudira osumnjičenom za teško krivično delo da bi se zadržala kora hleba ili neka privilegija. Kao što ne vidi ništa sporno ni u tome da politička stranka štiti jače od zakona. Naprotiv. Bio bi Dragoljub Simonović manji od makovog zrna pred sudom da zna da se pravda nalazi u sudu. Ili da ga je bar država uverila u to. Ovako, na poslednjem ročištu osiono je demonstrirao da nema te istine koja može da ugrozi njegovu nadmenost dok god mu moćna partija čuva leđa. I da nema tih dokaza i suda koji će ga zaustaviti u siledžijskom ponašanju. Ponižavao je Milana Jovanovića, nazivao ga „nepismenim“ , pa „osobom sa psihološkim problemima“ i „frustriranim dekicom bez ikakvog uticaja“. Dok, kako se pohvalio, o njegovoj časti i poštenju svedoči „to što za njega i SNS iz godine u godinu glasa sve više građana“. Dokaz tog „ugleda“ mogla je da bude i šokantna odluka Skupštine grada Beograda da ga u maju mesecu, neposredno nakon izlaska iz pritvora, počasti odlukom o promeni naziva Kasapovačke ulice u Grockoj u Ulicu braće Simonović. Čuvanje kadrova je manir ove vlasti. Izborni rezultat je, tako, postao sigurna zavetrina u koju može bez posledica da stane i jedan nalog za paljenje kuće Molotovljevim koktelom neposlušnom novinaru. Zato se Simonović ponašao kao da će optužbu stresti lako, kao mrvicu sa svog ulickanog odela. Izborni rezultat na koji se oslonio pojačao je njegovu bezobzirnost da, usred sudnice, zapreti tužiocu da može da mu se desi da više uopšte ne radi kao javni tužilac. I da sudija dopusti tu direktnu pretnju zameniku javnog tužioca. Samo su naivni mogli da poveruju da je Dragoljub Simonović završio političku karijeru kad je predsednik Vučić, na iznenađenje mnogih, na panelu „Sloboda medija u krizi“ u okviru Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, januara ove godine, rekao „znamo ko stoji iza toga, još ga nismo uhapsili, ali očekujem da ćemo finalizirati slučaj za nedelju ili deset dana“, a tri dana kasnije, na vanrednoj konferenciji za novinare obznanio da je uhapšen Dragoljub Simonović. Bio je to poen koji je Vučić sebi upisao u trenutku kad su Reporteri bez granica i organizacija Freedom house kritikovali srpske vlasti zbog napada na novinare i pritisaka na medije. Međutim, moguća kriminalna reputacija Simonovića nije bila smetnja da on ostane član Glavnog odbora SNS. A možda, kad prođe malo vremena, ponovo i poslanik, ili predsednik opštine. Pa što da on bude gori od Zorana Babića?