Premošćavanje livade prvi put u istoriji

Jednog dana se Goranu Vesiću, uskoro počasnom članu vidovnjaka, javilo da su građani sabotirali veličanstvenu ideju naprednjaka da šklopociju od mosta koja tandrče naprednjačkoj i emiratskoj eliti u Beogradu na vodi, dobace do manje bitnih građana na potezu između Novog Beograda i Ade Ciganlije. Uveren ili u unutrašnje glasove koje čuje ili u to da razgovara sa građanima spremnim da svaku laž bespogovorno progutaju, 9. oktobra je izjavio da su ideju o premeštanju mosta stavili na sajt, ali „da su građani izglasali jedno bolje rešenje, a to je da ovaj most ide u park Ušće“. Svestan da je u ovoj zemlji ipak ostalo nekoliko ljudi koji znaju da takva anketa nikada nije održana i da teško da postoji iko mimo Vesića kome bi sama od sebe pala na pamet ideja da most frkne na livadu i Beograđanima oduzme jedan od retkih preostalih parkova, reagovao je glavni gradski arhitekta Marko Stojčić. Ne, nije bilo takve ankete, ne on ne zna kako se tako nešto javilo Vesiću, ali da bi blam bio manji upriličiće takvu anketu i iznedriti rezultate koje je Vesić već video. To bar nije teško – imaju najveću botovsku armiju u istoriji čovečanstva, a kod anonimnih anketa i sa daleko manje je moguće lažirati rezultat. Pa, lažiran je rezultat. Kao prvo, uopšte nije ponuđena varijanta da Stari savski most ostane tu gde je (njegovo premeštanje će izazvati ozbiljne probleme u saobraćaju, a krajnje je besmisleno ako se zna da će novi most biti podignut samo 12 metara dalje od postojećeg), što je većinu građana opredelilo da uopšte ni ne pristupi anketi. Konačan broj onih koji su se „odazvali“ je oko 6.300 ljudi, što ne daje legitimitet čak i da ni jedan jedini bot nije glasao. Upravo su se organizatori ankete podsmevali izjašnjavanju građana koje je sproveo Marko Bastać na opštini Stari grad (mogli su da glasaju samo žitelji te opštine) na kom je 11.960 građana reklo „ne“ radovima u tom delu grada, od najveće pešačke zone do žičare zvane „gondola“. I finiš ankete je bio više nego čudan: predlog o preseljenju mosta je vodio do poslednjeg dana glasanja, onda su se sasvim spontano pojavili oni kojima je najnormalnije da most povezuje dva dela iste livade, da bi na kraju sistem pao (ili bar nestao iz vidnog polja onih koji su želeli da prouče Vesićevu šaradu). Sa zadrškom od 24 časa, u jednom od tabloida a ne na sajtu Grada, Stojčić je objavio ono što je dva meseca ranije Vesić sanjao – pobedio je most na suvom. S obzirom na saobraćajni kolaps u kom se Beograd nalazi od onog dana kada su se naprednjaci prihvatili rekonstrukcije, kao logično pitanje se nametnulo – a da li je neko možda unapred uradio studiju opravdanosti uklanjanja mosta? Odgovor nije stigao, ali možemo da ga zamislimo: naravno da ne, mi smo narodna vlast a narod je taj koji je poželeo da pliva preko Save da bi se tokom izleta na Ušću saplitao o most. I o fantastične sadržaje koje su nam Vesić i Stojčić sinhrono obećali: od nelegalnih objekata koje će pogurati ispod njega (nije to Savamala pa da ruše) do njegovog veličanstva kafane u kojoj će građani moći da se „osveže“ i da ih po ugledu na atrakciju lažnih Elvisa Prislija u Las Vegasu u njoj kao konobari služe, recimo, lažni Ace Lukasi. Uostalom, ko je još video da se kafana gradi na bilo kom drugom delu osim na železničkom mostu ili ispod njega? A na kritike da 17 odsto saobraćaja prolazi Savskim mostom i da će ukoliko se on zatvori, a alternativa ne bude spremna (čak i gradske vlasti priznaju da neće i da će nekoliko meseci saobraćaj biti u prekidu) nastati kolaps, Stojčić lakonski odgovara da se radi samo o 10 odsto saobraćaja. Kad su već svi zaglavljeni, ko još sitničari zbog svakog desetog građanina koji neće stići na svoje odredište? Naravno da je glavni razlog za to dosad najbesmisleniji i za zdrav razum najuvredljiviji plan koji su naprednjaci smislili, Beograd na vodi, i želja da se njegovim stanovnicima obezbedi fensi i tih most, koji ćemo svi mi zajednički platiti, samo da nam nova elita bude srećna. Ali, nikako se ne može zanemariti ni to šta gradska vlast uvek uspeva da u svakom projektu dobro zbrine i sebe. Najavljujući opcije za preseljenje mosta na potez između Novog Beograda i Ade Ciganlije, sa kompletnom rekonstrukcijom i izgradnjom betonskih stubova i izgradnjom nedostajuće čelične konstrukcije, radovi su procenjeni na 14 miliona evra, dok je to što će most frknuti u park, uz nejasno obećanje da će biti podignut i neki pešačko-biciklistički most u nastavku Ulice omladinskih brigada do Ade Ciganlije, procenjeno na 15 miliona evra. Dakle, verzija za koju je Vesić proročki znao da će pobediti je, naravno, skuplja. Međutim, desna ruka gradonačelnika je izričita – kod njega je sve pošteno, a Đilas je taj koji se ugrađuje i u pešačku zonu koja se vidi sa Meseca i sve mostove koji su građeni i koji će ikada biti građeni. Da bi objasnio kako je to moguće, iskoristio je izložbu „Izgubljene godine“, koju je upriličilo nešto što se zove „Stub“ i što vodi neko ko se zove Lav Pajkić, organizovanu „da bi se građani podsetili na sve afere prošle vlasti“. Ushićeno šetajući između eksponata, Vesić je istakao da je ta vlast bila „pljačkaška i antinarodna“, za razliku od aktuelne koja radi „u korist Srbije i svih njenih građana“ koji su od rođenja maštali o mesiji koji će im nasukati most i na njemu otvoriti kafanu. „Ovde možete da vidite primer jednog mosta vijadukta u Francuskoj, koji je 10 puta veći od ovog Mosta na Adi a košta isto. Inače, zanimljivo je da smo pre osam dana dali upotrebnu dozvolu za Most na Adi jer nam je trebalo osam godina da ispravimo sve one greške i brljotine koje nam je ostavio Đilas. Most je osam godina radio bez upotrebne dozvole i pritom nije bio siguran za bezbednost građana“, izjavio je tom prilikom Vesić. Nije bio siguran za građane?! Dakle sedam godina od kada su na vlasti, naprednjaci „koji rade u interesu građana“, svesno puštaju građane da se kreću mostom koji nije siguran iako imaju podatke o njegovoj nebezbednosti? U normalnim državama bi se to tretiralo kao krivično delo, a u našoj kao žal što taj most nije pao dok se sve što naprednjaci uz upotrebne dozvole postave raspadne čim neko zakorači na to. Ali i kao dobar propratni tekst uz još jednu Vesićevu laž – uporednu analizu troškova pomenutog vijadukta i Đilasovog mosta. Tačno je da je francuski vijadukt dva i po puta duži, ali je i za trećinu uži od mosta na Adi, što ga nikako ne može svrstati u 10 puta veću građevinu. Pritom je izgradnja mosta u Francuskoj koštala 394.000.000 evra, a mosta na Adi 161.200.000, što nije isto sem kada Vesić računa. Jedino što je isto, oba mosta i dalje stoje, za razliku od Vesićevih kocaka. Upravo zbog tog Vesićevog graditeljskog talenta možda i ima svrhe to što će most biti izmešten na suvo – ako podigne fontanu na Ušću (obećao je 54), čim se ona izlije, most će biti od pomoći. Nažalost, i pored te pogodnosti preti nam još jedno skrnavljenje istorijskog blaga, čega je postao svestan i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Na zahtev PSG-a da im pomogne u inicijativi da se Stari savski most uknjiži kao kulturno dobro, odgovorili su da nisu nadležni, ali da podržavaju njihovu inicijativu i spremni su da im pomognu. A buđenje jedne institucije je vest koja daje tračak nade da ćemo bar neke tragove srpskog istorijskog identiteta sačuvati i nakon naprednjaka.