Jedno carstvo i opasno drugarstvo

Neprijatelja je uvek bilo mnogo: gotovo da nije bilo dana, tokom poslednjih osam godina, da nismo slušali Aleksandra Vučića kako, onako hrabar, marljiv, pravedan i sam, vodi neravnopravni rat protiv „NJIH“, udruženih neprijatelja svih boja, ali sa istim ciljem - da mu dođu glave. Dugo su „ONI“ bili bez imena, neka vrsta zle, opasne hobotnice koja je sa svih strana opkolila našeg heroja i čvrsto ga steže, ali je on nadljudskom snagom pobeđuje. Onda su se, u ulozi tih groznih dušmana, pojavili „Đilas, Šolak i Obradović“ i nekoliko nezavisnih medija - ali još uvek ne i onaj koji deluje kao glavni i najopasniji neprijatelj. A sve ukazuje na to da je to sam Vučić, u paketu sa okruženjem koje je lično odabrao. Jer, upravo su oni Srbiju doveli u stanje u kome je sve teže zamisliti mirnu smenu vlasti onda kad, neminovno, za to dođe vreme. Društvo je zatrovano mržnjom i agresijom i gotovo da ne postoje kanali komunikacije između dva sve udaljenija pola. Napetost se oseća u vazduhu. Koliko god se i drugi učesnici na javnoj sceni trudili da pomognu u dovođenju zemlje do tačke ključanja, glavna odgovornost pripada najjačem. A nema nikakve sumnje da je to Vučić – sa svojim delovanjem, rukovođenim potrebom da kontroliše sve, da ponizi one koji mu se ne pokore, da, poput nevoljenog deteta, skrene svu pažnju na sebe i dokaže svima, pa i sebi, da je ne samo dobar, nego najbolji. I to baš u svemu – od crtanja mreže saobraćajne infrastrukture, preko donošenja pronatalitetske politike („najviše dece se rađa u zgradama sa manje spratova“) do obraćanja na specifičnoj verziji kineskog jezika. A mogao je, sa unutrašnjom i spoljnom podrškom koju je imao, da zaista reformiše Srbiju i omogući put u bolji život koji gledamo na kontrolisanim televizijama. Imao je, na početku vladavine, snagu za neophodne „bolne rezove“ o kojima se godinama govori – ali mu se na putu isprečio balast dotadašnjeg života, osvetoljubivost prema onima kojima je godinama gledao u leđa i koje ni danas ne fascinira njegova moć, nemerljiva glad njegove ekipe koja sve više liči na kartel, a sve manje na stranku. I navika da sakriva istinu koja ga je, reklo bi se, toliko obuzela da više nije u stanju da je kaže ni samom sebi. Ima, doduše, nekih nagoveštaja da je, makar u najdrastičnijim slučajevima, počeo da uviđa da su mu neki od najbližih „prijatelja“, zapravo, najveći neprijatelji, zato što su mu silno i nesebično pomogli da krene putem koji ne vodi u mirnu starost. Reč je, prvenstveno, o Nebojši Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova, potpredsedniku Vlade, članu Predsedništva SNS i predsedniku Beogradskog odbora stranke, za koga se dugo verovalo da je Vučićeva „desna ruka“ i najverovatniji naslednik na čelu partije. Javno – Vučić i dalje snažno podržava Stefanovića, uprkos ozbiljnim dokazima o umešanosti u aferu Krušik, koja je uveliko prešla državnu granicu i uprkos činjenicama koje govore o falsifikovanju (makar) doktorata, a možda, čak, i osnovnih studija. Primetno je, međutim, da u poslednje vreme izostaju njihova zajednička pojavljivanja na događajima na kojima je to godinama bilo uobičajeno. Uz javnu ocenu poslanika Vladimira Đukanovića da bi bilo dobro da se Stefanović povuče dok se ne dokaže da nije kriv, kako ne bi štetio stranci, deo javnosti to tumači kao najavu puštanja niz vodu ministra povezanog sa aferama koje je sve teže sakriti od naprednjačkog biračkog tela, uprkos propagandnom balonu kojim je okruženo. Upravo tu dolazimo do još jednog ogromnog Vučićevog neprijatelja: koliko god dokazi o aferama njegovih saradnika bili ozbiljni i koliko god to nanosilo štetu njemu lično, „zahvaljivanje na uslugama“ povezanim ljudima nije nimalo jednostavan posao. I to ne samo zbog informacija koje otkriveni štetočina poseduje i mogao bi ih upotrebiti, već i zbog poruke ostalima, čija vernost i podrška zavise upravo od osećaja zaštićenosti koji daje pripadnost stranci. Da nije toga, možda ne bismo gledali ni onako snažnu odbranu „doktorata“ Siniše Malog, aktuelnog ministra finansija – i to uprkos lakoj dostupnosti dokaza o velikom broju plagiranih strana u disertaciji koju je, posle mnogo muka, Univerzitet jednostavno morao da poništi. Potreba da se odbrani neodbranjivo bila je tolika da je gotovo cela vladajuća piramida, od vrha do dna, upregnuta u rat protiv jedne od najvažnijih nacionalnih institucija – državnog univerziteta. Pa šta košta da košta, Srbija će platiti. I nije to ni jedini, a možda ni glavni razlog zbog koga je Siniša Mali, suštinski, ozbiljan neprijatelj predsednika Srbije: kada se, jednog dana, Vučićev visoki rejting surva, a današnji glavni poltroni počnu da prednjače u nabrajanju njegovih grehova i opisivanju štete koju je naneo zemlji i građanima, za dobar deo tereta na sopstvenim leđima sadašnji najmoćniji čovek u Srbiji moći će da zahvali upravo Malom. Pričaće se, tada, o legendarnim stanovima u Bugarskoj (njih čak 24), o poruci žiteljima Obrenovca da ne izlaze iz kuća u vreme tragične poplave 2014, o noćnom rušenju imovine građana u Savamali zbog potreba Beograda na vodi, projekta spornog po brojnim osnovama... A gde je Mali, tu je i Goran Vesić. Koliko god bilo rašireno uverenje da su nekadašnji gradonačelnik Beograda i njegov zamenik bili u lošim odnosima, kad je reč o teretu koji su obojica natovarila na Vučićeva leđa, moglo bi se o njima govoriti kao o ljudima koji su skladno radili na istom poslu. Za to se pobrinuo sam Vučić, izjavom o „kompletnom idiotu“ iz vrha vlasti odgovornom za rušenje u Hercegovačkoj, koja nikad nije rezultirala personifikacijom i adekvatnim kaznenim tretmanom tog „idiota“. Nije se tu mnogo šta promenilo nakon prekomande Malog u Vladu: iako formalno ne na glavnoj funkciji u Beogradu, Vesić je nastavio da građanima otežava život po modelu kojim je već bio navukao toliko besa da je na gradskim izborima 2018. bilo nedopustivo čak i da mu se ime pojavi na listi. To što nisu baš u prvom planu, poput pomenutih Stefanovića, Malog i Vesića, nikako ne znači da i drugi saradnici ne daju zdušno svoj doprinos zatrpavanju Vučića teretom iz koga, jednog dana, neće moći da se iskopa. Recimo, Aleksandar Vulin koji, možda, ne bi zasluživao da bude ozbiljno shvaćen, da nisu ozbiljno teške afere u koje je umešan (tetka iz Kanade, recimo) i ozbiljno važni poslovi koji su mu povereni (vojska, trenutno). I da, kad onako raspaljuje mržnju prema susedima u regionu, nije doživljen kao medij za emitovanje onoga što Vučić zaista misli. Ili, na primer, Zoran Lončar, sa svim dokazima o povezanosti sa „zemunskim klanom“, koji godinama iskaču uprkos brižljivom zatrpavanju. A to bi bilo više nego dovoljno za plasman na listi onih koji su ozbiljno opteretili Vučićev negativni konto, sve i da nije onog udarničkog rada na uništavanju državnog zdravstvenog sistema. Pa onda kolega mu iz afere „helikopter“, Bratislav Gašić, odgovoran za pretvaranje državne bezbednosne agencije u partijsko oružje i sve što iz toga proizlazi, o čemu ćemo, sva je prilika, i kad se vlast promeni, moći samo da nagađamo. Što bi se – nagađanje – pre moglo pretvoriti u preterivanje, nego u umanjivanje. Čak i ako, kad oseti da se naprednjačka era završava, pretrči u neku novu partiju, i Maja Gojković, predsednica Skupštine Srbije, biće među onima koji su imali ogroman doprinos u rušenju Vučića sa visine koja mu je toliko potrebna: svojom bezobalnom bahatošću, svojim radosnim gaženjem po instituciji parlamenta i dostojanstvu predstavnika građana, nekadašnja koleginica iz stranke Vojislava Šešelja plasirala se u sam vrh liste Vučićevih ozbiljnih neprijatelja. Za visoko mesto u tom društvu izborio se i Zoran Babić, nesmenjeni direktor Koridora Srbije, koga će, s obzirom na manipulacije u istrazi i njegovu potpunu nezainteresovanost za žrtve, verovatno doživotno pratiti sumnje vezane za ulogu u udesu u kome je, na naplatnoj rampi Doljevac, poginula Stanika Gligorijević. Sve ozbiljnije na listi napreduje i Ana Brnabić, nekadašnja „nestranačka“ premijerka, danas ponosna članica stranke i jedna od šampionki discipline socijalnog biciklizma, u kojoj se ispoljava bezgranično poltronstvo prema onom gore i odgovarajuća osornost prema onima dole. Dobro su se plasirali i razni lokalni šerifi: od Dragoljuba Simonovića, predsednika opštine Grocka, osumnjičenog da je naručio spaljivanje kuće u kojoj su spavali novinar Milan Jovanović. Preko Milutina Jeličića Jutke, tužnog primerka ljudske vrste iz Brusa zbog čijih seksualnih frustracija su stradale brojne žene, sve dok se hrabra Marija Lukić nije javno suprotstavila. Pa sve do Radoša Milovanovića, direktora NB Namenske iz Lučana, koji ne bira sredstva da maltretira roditelje poginulog radnika koji ga terete da je odgovoran za tragična zbivanja u fabrici. Sve to „knjižiće“ se na Vučićev račun, pa još i više: biće tu i onaj potpuni moralni slom, demonstriran kroz manifestacije organizovane podrške Simonoviću, Jeličiću i Milovanoviću i iznad svega – kroz napad radnika Namenske na roditelje poginulog kolege, od koga je dobar deo Srbije ostao u šoku. Svašta će se još tu naći - sve one plate poslanika Aleksandra Martinovića, dobijene na račun nekih običnih smrtnika, kao nagrada za obračun sa kritičarima vlasti. I sve one odluke o radnim mestima, firmama i ukupnim sudbinama ljudi sprovedene po volji naprednjačkih moćnika, od Branka Malovića do Darka Glišića, uključujući razne manje poznate uzurpatore moći proistekle iz odanosti njemu – Aleksandru. Čak i ako nisu istinite priče o unutrašnjim sukobima, u kojima je na jednoj strani uvek Vučićev brat Andrej, a na drugoj neko od sa strankom povezanih tajkuna, na osnovu kojih se grade teorije o raspadu koji samo što nije postao javan, nema mira za našeg junaka. Svi pomenuti primerci naprednjačke nomenklature, dodatno pomognuti sitnijim reprezentima stranačke „pešadije“ sklone zloupotrebi snage članske karte, svojim predanim radom, sve i da opozicija snom mrtvijem spava, kad-tad dovešće do pada. U ovom trenutku, deluje da je ambis preduboko iskopan da bi pad bio lak i bezopasan. Samo od sebe, to se promeniti neće.