Kocka je pogrešno bačena

Kocka je ozbiljna društvena pošast. „Igranje na sreću u novac ili neku drugu vrednost, čiji rezultat zavisi od slučaja“, kako kocku definiše Zakon o javnom redu i miru, odvaja razum od očeva, očeve od porodica, porodice od kuća. Kocka ima razne oblike, a najopasniji se može definisati ovako – pravilni poliedar omeđen sa šest kvadratnih površi spojenih tako da obrazuju telo sa dvanaest duži i osam temena. Jezivo zvuči – monstrum sa osam temena i ostalim – i jeziv jeste taj državni neprijatelj. Primera radi, čovek uglavnom želi da vidi neprijatelja pod svojim nogama. Ovaj je tada najgori. „Ne veruj mu ni kada leži licem u blatu“, tako glasi izreka o podlacima, a kocka je najopasnija upravo kada naoko bespomoćno leži, kao što smo videli u septembru na beogradskom Trgu republike. U Orvelovoj 1984 – ta knjiga, dakako, nema nikakve veze sa Srbijom, i svaka sličnost sasvim je slučajna – ceo se London sedmicama savesno sprema za Nedelju mržnje, i potom u ključnom trenutku otkriva da je neprijatelj na svim propagandnim plakatima, zastavama i transparentima odštampao pogrešne poruke. Tako je i Beograd posle nekih 520 dana radova na Trgu republike otkrio da su se podle kocke pogrešno posložile. Beograd nema gradonačelnika, ali srećom ima čoveka koga svi tako percipiraju, i taj je izašao na trg, zagrmeo: „Kocka je pogrešno bačena!“, i radnici nisu imali kud do da kocke počnu prevrtati dok ne nađu pravu kombinaciju. Ne smemo da zanemarimo to što je vlast ovim mudrim potezom ubila dve muve, jer je glavni grad privremeno dobio još jednu turističku atrakciju – najveću Rubikovu kocku planete. Scena je, doduše, dosta podsećala i na jamb koji čovek igra sa voljenom osobom. Znate već – ljubav cveta, a vašoj voljenoj osobi potrebne su tri šestice za ful, i ne uspeva da ih dobije, jer su kockice, rekosmo, podle, pa vi procvrkućete „Sjaoj, ne; baci ponovo“. I onda se partner(ka) nasmeje od uveta do uveta, i baca ih dok ne dobije te tri šestice. Iz duhovne srodnosti ovih prizora može se, jasno, zaključiti samo to da su Beograđani zaljubljeni u svoju gradsku vlast, bez obzira na to što im je život kocka. O tome da im je život kocka, mesecima dobro svedoči i potez Ulica DŽordža Vašingtona – Ulica 27. marta – Ulica kraljice Marije. Ono na šta uvek računamo, sreća u nesreći, jeste da je reč o nevažnoj gradskoj arteriji, koja povezuje svega dve-tri centralne gradske opštine. Kod Bajlonijeve pijace, preko Ulice DŽordža Vašingtona, građanina metalne ograde upozoravaju da ulazi u drugačiji svet, koji najbližeg srodnika ima u Zapadnom frontu iz 1916 – ničija zemlja u vidu kolovoza, ograde kao zamena za bodljikavu žicu, rovovi, šljunak, oštećene fasade i sveže blato na obe strane trotoara. Teren je spreman, potrebno je još razdeliti oružje u cilju dalje redukcije stanovništva, jer nasumično posejane rupe, mestimično vešto maskirane klizavim daskama, za sada ne daju željene rezultate. Kao ni žica koja slobodno visi sa ulične rasvete ispred stambene zgrade u DŽordža Vašingtona 30. Zbog svega ovoga, kolovoz je u tom delu Beograda trenutno kombinacija puta, parkirališta i pešačke zone, tri u jedan, sve integrisano, što možemo prodati i kao naš izuzetan doprinos urbanistici. U istoj ulici, ispred Osnovne škole „Vuk Karadžić“, možemo videti i izvrstan doprinos pedagogiji. Možda ste u detinjstvu primetili da je poledica nekako uvek najgora oko osnovnih škola, i to pripisali nemaru direktora. Reč je zapravo o suptilnoj pedagoškoj zamci – kada dete jednom pošteno ljosne, više neće bezglavo jurcati. Poledice trenutno nema, ali napola dovršeni trotoar umešno kombinovan sa klizavim šljunkom i nekolicinom nepokrivenih rupa nedaleko od ulaza u školsko dvorište, služe istoj svrsi nezavisno od vremenskih prilika. Deca su trenutno na raspustu, naravno, ali vlast svih građana ne može uskratiti pedagoški rad ni odraslima, te im ovom kreacijom poručuje da treba da hodaju odmereno, u skladnom valceru sa gradskim čelnicima. Valcer ne pominjemo slučajno, jer je u delu Ulice 27. marta, između Đušine i Dr Dragoslava Popovića, iskustvo sa krcatog plesnog podijuma veoma korisno u pokušajima da se čovek probije uskom stazom između taraba i ograda. Svi marš na ples, poručuju i plakati koji sa tih taraba najavljuju nekakav „sentral dens ivent“ u Luci Beograd. Ako imate mirnu ruku i tražite mirnu životnu luku, tu je i plakat koji frizerima obećava zaradu od 80.000 dinara nadalje, mada bi prikladnija bila reklama ortopedske klinike. Ako ste u ovom bacanju imali sreće, korak po korak, trotoar pa zemlja, zemlja pa trotoar, stigli ste i do raskrsnice ulica 27. marta, Kraljice Marije i Starine Novaka, gde vas točak koji je otpao sa kolica, da li pijačnih, da li bebećih, podseća na to da ste za danas dovoljno učinili u životu time što ste preživeli Beograd. U Ulici kraljice Marije mina je srazmerno manje, mada bi trebalo da vodite računa o delimično razvaljenom stepeništu koje vodi do bivšeg „Ineksa“. To je, verujemo, takođe nekakva poruka, jer je u toj zgradi sada deo gradske uprave. Kada već govorimo o porukama sa vrha – „Još jedna pobeda Beograda!“, trijumfovao je na Fejsbuku Goran Vesić 1. septembra, objavljujući da su te noći automobili i tramvaji ponovo potekli Karađorđevom ulicom. Kraj je decembra, i Beograd u nekim delovima te ulice još izgleda kao pobednik – u ratu koji je upravo završen na njegovoj teritoriji. Nema potrebe opisivati, pročitajte opet prethodne pasuse. No, ne može se reći da građani nisu na dobitku u ovim ratovima. Nakon svih muka, eto, na Trgu republike dobili su jedan dobar vašar. Ništa protiv vašara, istina je da ih imaju gradovi celog sveta, ali utisak neće biti potpun dok na scenu ne izađe glavna atrakcija – žongleri kockama iz vrha gradske vlasti.