Imperijalna igra prestola

Godinu za nama obeležili su neraščišćeni sukobi, pitanje suverenizma i težnje pojedinih država da postanu imperije, a dosadašnjih imperija da osnaže uticaj. Na zapadu, a ni na istoku ništa novo, reklo bi se, iako je bilo događaja koji bi u godini pred nama mogli da ugroze geopolitičku stabilnost i budućnost čitavih regija. (Pret)poslednji čin Bregzita Nakon što je Boris DŽonson, preuzevši u julu premijersku funkciju od Tereze Mej, sredinom oktobra s čelnicima Evropske unije postigao dogovor o sporazumu o istupanju, britanski parlament je krajem oktobra odbacio vladin predlog rokovnika za debatu o postignutom sporazumu, jer je predviđao da donji dom ima tri dana za analizu propisa. Nedavni parlamentarni izbori su DŽonsonu obezbedili saziv koji je 20. decembra odobrio Zakon o Bregzitu. Poslanici su glasali 358 prema 234 u korist analize predloga zakona, što je prvi korak ka britanskom istupanju iz EU, koje će izvesno morati da se odigra do 31. januara. Bregzit je u međuvremenu postao sinonim besmisla. Recimo, DŽonson se u pregovorima s EU odrekao britanske kontrole nad sporazumom o slobodnoj trgovini s EU, iako su upravo zagovornici Bregzita govorili da se Britanija odveć lako odriče suvereniteta pred Briselom. Kako Britanija najveću spoljnotrgovinsku razmenu ima sa članicama EU, moguće je da će u 2021, nakon tzv. tranzicionog perioda istupanja, ući s obiljem izvoznih carinskih nameta. Velika Britanija će u narednoj godini verovatno osnažiti saradnju sa SAD, nakon što Uniji isplati 33 milijarde funti, koliko otprilike koštaju preostala finansijska zaduženja. Kao što je referendum u julu 2016. osnažio antiglobalizacioni sentiment i političke organizacije i pojedince sklone populizmu i pseudosuverenizmu, dovoljno da u međuvremenu postanu legitimna politička opcija u Evropi, za očekivati je da sam Bregzit dovede do eskalacije tih tendencija. Pinočeov duh u Boliviji Dok novi bolivijski ministar unutrašnjih poslova Arturo Muriljo najavljuje hapšenje sada već bivšeg predsednika Bolivije Eva Moralesa, nekadašnjeg sindikaliste i prvog predsednika ove države iz redova domorodačkih naroda, Morales iz meksičkog azila najavljuje povratak u otadžbinu do kraja 2020. godine. Optužbe da je terorista i vođa pobune u matici odbacuje kao desničarsku propagandu. Opravdano, čini se. Doduše, nije moralo da bude tako. Nakon što je Morales 2006. pobedio na predsedničkim izborima, jednu od najsiromašnijih latinoameričkih zemalja je stabilizovao pametnim državnim ulaganjem. Zato je tri godine kasnije ponovo odneo ubedljivu pobedu, malo nakon ustavnih reformi koje su uvele ograničenje od dva predsednička mandata za istu osobu. I 2014. godine je pobedio, opravdavši tu kandidaturu činjenicom da je prvi mandat počeo pre usvajanja ustavnih reformi. Moralesov hibris je oglušavanje o rezultate referenduma s početka 2016, na kojem se odlučivalo da li mu treba dozvoliti četvrti mandat za redom. Uprkos velikoj podršci u narodu, 51,3 odsto glasača je odgovorilo odrično. Morales se ipak kandidovao na izborima u oktobru 2019. i pobedio u prvom krugu. Nedugo potom, ulični protesti širom zemlje stali su na korak od građanskog rata. Morales je podneo ostavku i pobegao iz zemlje. S vlasti su ga svrgnuli politički i ideološki naslednici čileanskog krvoloka Avgusta Pinočea. NJihovi finansijski tokovi dokazano vode do Vašingtona, a prve odluke pokazuju da je reč o belačkim revanšistima zaodenutim u liberalnu retoriku. Pretili su novinarima, hapsili su, prebijali i ubijali Moralesove pristalice (najmanje 23 usmrćenih i 715 ranjenih), spaljivali su im kuće i primoravali na saradnju u parlamentu. Samozvana privremena predsednica Žanin Anjez je domorodačke religije nazvala „satanističkim“, a njene pristalice su na transparentima zazivale „Boliviju bez domorodaca“... Američki interesi neuspešno pokušavaju da obore venecuelanskog autokratu Nikolasa Madura, jednako popularnog, ali manje demokratski opredeljenog od Moralesa. „Tihi puč“ u Boliviji će u 2020. možda poslužiti kao obrazac za njegovo rušenje, ali i svrgavanje drugih nepodobnih režima u svetu. Erdoganova osveta Kurdima Ni tri dana nakon što je američka administracija početkom oktobra naložila povlačenje preostalih američkih trupa iz Sirije, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je vazdušnim udarima, a potom i kopnenom invazijom preuzeo kontrolu nad delovima Rožave, severnim i istočnim područjima Sirije koja su dominantno naseljena Kurdima. Prema podacima Sirijske opservatorije za ljudska prava, osmodnevne borbe su odnele živote 850 boraca, nastradalo je 147 civila, a najmanje 300.000 ljudi je ostalo bez domova. Trampova odluka o vraćanju trupa deo je priprema za predsedničke izbore u SAD 2020. godine. Na vlast je došao na talasu obećanja o „kraju beskrajnih ratova“, pa će mu dolazak onih vojnika koji nisu već vraćeni u kovčegu ili urni povećati šanse za pobedu. Erdoganova odluka da odmah potom napadne kurdsku teritoriju u Siriji je takođe očekivana. Rožavu su kontrolisali Kurdi okupljeni oko levičarske Demokratske partije jedinstva (PYD) čije se militarizovano krilo Narodne jedinice zaštite (YPG) u Ankari smatra za terorističku organizaciju. Osvajanje Rožave bi ujedno otvorilo prostor za naseljavanje Sirijaca izbeglih u Tursku, što je međunarodna zajednica protumačila kao nameru Ankare da izvrši nasilnu etničko-demografsku promenu. Time bi se istovremeno smanjio kontakt između sirijskih i turskih Kurda, koji, zajedno sa svojim sunarodnicima u Iraku i Iranu, decenijama sanjaju o zajedničkoj državi, ali na teritorijama drugih zemalja. Ipak, malo ko je očekivao da SAD olako izdaju Kurde, njihove najvernije i najpouzdanije saborce protiv Islamske države. Jer, nisu se borili samo za teritoriju, već i za državnost. Turska je kao četvrta najsnažnija vojska u NATO-u ovim napadima naljutila ostale članove Alijanse – naročito Francuze, čiji je predsednik Emanuel Makron osudio Erdoganovu spoljnu politiku, a stav Alijanse nazvao „moždano mrtvim“. U 2020. će se, osim sudbine saveza, pod lupom biti i rusko učešće na sirijskim razvalinama, budući da je Moskva posredovala u primirju između Kurda i Turske. Strahuje se da će prepuštanje sirijske teritorije nejakom Asadovom režimu dovesti i do stvaranja novog islamističkog kalifata nalik ID. Trampov Izrael Krajem 2017. godine, američki predsednik Donald Tamp je objavio da je Amerika odlučila da prizna Jerusalim za prestonicu Izraela. I godinu na isteku je obeležio narušavanjem krhkog diplomatskog procesa između Izraela i Palestinaca. Na početku sastanka s izraelskim premijerom Benjaminom Netanijahuom u martu, Tramp je potpisao dekret kojim su SAD priznale izraelski suverenitet nad Golanskom visoravni. Reč je o području koje je Izrael od Sirije osvojio u Šestodnevnom ratu 1967. godine. Ujedinjene nacije ga i dalje tretiraju kao okupiranu teritoriju. Tramp je potom u novembru obznanio i da će SAD priznati legalnost oko 140 jevrejskih naselja izgrađenih na palestinskim teritorijama, Zapadnoj obali i Istočnom Jerusalimu. U njima živi oko 600.000 ljudi. Time je poništio odluke administracije DŽimija Kartera iz 1978. prema kojima su naselja nelegalna. Evropska unija je i dalje na tim pozicijama. Odluke Trampove administracije od svih bliskoistočnih zemalja odgovaraju jedino Izraelu. Podozreva se da veliki uticaj na njihovo donošenje vrši Trampov zet, novinski izdavač i investitor DŽared Kušner, koji je, inače, porodično povezan i s Netanijahuom. Potonja pozivanja Palestinaca na nastavak mirovnih pregovora se tumače kao formalnost čije prihvatanje niko nije očekivao. S druge strane, izraelsko-palestinske tenzije u 2020. mogu da buknu bilo kad i izvesno će uključiti druge međunarodne aktere, poput Rusije, Kine i Turske. Hongkong – velike nevolje u maloj Kini Iskra koja je potpalila „velike nevolje u maloj Kini“, ili masovne sukobe kineske policije i antirežimskih demonstranata u Hongkongu, jeste zakon o ekstradiciji čiji se nacrt pojavio u martu. Prema njemu, kineski pravosudni aparat je imao pravo da traži izručenja iz Hongkonga u bilo koji drugi deo zemlje. Nacrt je u junu odbačen, u oktobru i definitivno povučen, ali prekasno – tokom poslednjih šest meseci, dvoje demonstranata je izgubilo život, najmanje 2.600 ljudi je povređeno, a više od 6.000 je uhapšeno. Očito je, dakle, da država ne šalje tenkove i policiju s gumenim mecima, a da demonstranti ne mućkaju Molotovljeve koktele zbog jednog spornog zakona. Razlozi sežu duboko u istoriju. Naime, kada je Kina 1842. iznajmila Hongkong Velikoj Britaniji na 99 godina, ni slutila nije da će ovaj grad tokom druge polovine dvadesetog veka postati jedan od svetskih kapitalističkih centara. Orvelovske 1984. godine, dve zemlje su se dogovorile da se Hongkong vrati pod okrilje Pekinga 1997. godine, pod uslovom da se Kina obaveže na pedesetogodišnji aranžman „jedna zemlja, dva sistema“, prema kojem će Hongkong uživati autonomiju u svemu osim u spoljnopolitičkim i odbrambenim pitanjima. Od tad je prošlo dvadeset dve godine, a demokratije i dalje manjka –kineski represivni aparat predlaže sporne zakone, ratuje sa sopstvenim građanima i preti im robijom od deset godina. Iako su pre mesec dana prodemokratski kandidati ubedljivo pobedili na lokalnim izborima i osvojili 90 odsto mandata, kraj nemira nije na vidiku. I zvanična Kina ih sigurno neće sama okončati, bez posledica po demonstrante. Naročito sada, kada kao ekonomska sila u usponu svetu mora da pokaže i političku čvrstinu, i to tamo gde se istorijski najmanje pitala – u Hongkongu.