Veliki problem velikih

Krajem godine svode se bilansi, bez obzira na to što je to samo datum koji ne označava stvarni novi početak. Ako gornja konstatacija možda ne važi za pojedince, ona svakako važi za države i međunarodne odnose. Koji nasleđeni fenomeni će opterećivati svet iduće godine? Na prvom mestu, ističe se duboka promena u postavljanju SAD prema ostatku sveta. Do dolaska Trampa na mesto predsednika 2017. godine, pozicija SAD u međunarodnim odnosima bila je prilično jasna i predvidiva. To je bila konzervativna supersila u smislu da je uglavnom delovala u okviru međunarodnih institucija koje su nastale uz njeno značajno učešće posle Drugog svetskog rata i koje su podupirale NATO, STO, MMF... Ovaj tip delovanja je smatran duboko ukorenjenim jer je sprovođen od administracija obe stranke u kontinuitetu. Potezi Trampove administracije doprineli su tome da relativnu konstantnost politike SAD sedam decenija posle Drugog svetskog rata više niko neće uzimati zdravo za gotovo. Ovo naročito važi za evropske i druge saveznike, od kojih su neki pali pod udar američkih carina, sa obrazloženjem interesa nacionalne bezbednosti SAD. Ovaj potez nije bio samo apsurdan, već i uvredljiv. Ako i dođe do promene administracije posle izbora u novoj godini, neće biti povratka na staro. Činjenica da je dugoročno zacrtane obrasce delovanja moguće promeniti sa promenom predsednika, znači da je dugoročno naneta šteta kredibilitetu SAD. U očima ostalih učesnika u međunarodnoj politici, SAD su postale faktor nestabilnosti. Odnosi SAD i Kine predstavljaju drugi izvor nestabilnosti. Već duže vreme se govori o potencijalnom novom hladnom ratu između SAD i Kine kao sile u nastupanju. Ukoliko je ovaj sukob na vidiku, a po mnogim indikatorima jeste, Trampovo odbacivanje Transpacifičkog partnerstva (TPP), regionalnog trgovinskog sporazuma koji je obuhvatao dvanaest zemalja koje čine 40 odsto svetskog BDP-a i koji je povezivao Severnu i neke zemlje Južne Amerike sa zemljama Azije (bez Kine i Indije) svakako je bio katastrofalan potez iznuđen unutrašnjopolitičkim razlozima u SAD. Još gora činjenica po SAD je da je trgovinski rat sa Kinom na putu da se završi fijaskom za američku stranu, bez efekata na ukupni američki trgovinski deficit. SAD su otvorile trgovinske sporove i sa EU i njenim glavnim izvoznicima (Nemačka i Francuska), uz pretnju sankcijama zbog Severnog toka koji bi trebalo da snabdeva Nemačku gasom iz Rusije. U kontekstu gubljenja poverenja u NATO, koje je prvi isprovocirao Tramp, a čemu je nedavno doprineo i predsednik Francuske Makron, može se slobodno konstatovati da su odnosi između vodećih zemalja EU i SAD na najnižoj tački od završetka Drugog svetskog rata. Zalečenje transatlantskog partnerstva moraće da bude zasnovano na nov način i na novom osnovu. No, nezavisno od poremećenih odnosa sa SAD, EU ima sopstvene probleme. Izlazak Britanije iz EU koji je sada sasvim izvestan, u prvi mah je doveo do većeg vrednovanja EU od strane građana njenih članica, što se jasno manifestovano na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament. Desničarske antievropske stranke prošle su lošije od očekivanog i bile su prinuđene da uklone predloge o napuštanje EU iz svojih platformi. To, međutim, ne znači da su problemi sa kojima se suočava EU prevaziđeni. Naprotiv, kriza evrozone nije trajno prevaziđena, bez obzira na spore institucionalne korake u tom pravcu. Postepeno razgrađivanje vladavine prava, medijskih sloboda i ljudskih prava u nekim od novoprimljenih istočnoevropskih članica EU, otvorilo je brojna pitanja o elementarnom poštovanju evropskih vrednosti u okviru same EU. To bitno slabi jedan od stubova njenog kredibiliteta i stvara skepsu prema proširenju kod građana zemalja osnivača (Francuska, Holandija). Otuda i Makronovi jednostrani predlozi o potrebi reformisanja kako same EU, tako i procesa pridruživanja zemalja koje imaju aspiracije ka članstvu. Unutrašnja kriza EU kao i spoljni izazovi (migranti, potencijalna nestabilnost na Mediteranu, ekonomski uspon Kine, sankcije Rusiji zbog zamrznutog konflikta u Ukrajini, nepoverenje u SAD) trebalo bi da učine da EU konačno počne da vidi sebe kao geopolitičku celinu koja bi s jedne strane morala da obezbedi poštovanje osnovnih demokratskih vrednosti, a s druge strane ojača zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku i ubrza integraciju zemalja Zapadnog Balkana (kao deo ove geopolitičke celine), pridržavajući se strogih kriterijuma za članstvo. Posmatrajući EU danas, izgledi da se počne sa realizacijom ovih strateških opredeljenja u cilju jačanja njene globalne pozicije su zanemarljivi. Kada je u pitanju Ruska Federacija, postalo je prilično jasno da se ona afirmisala na međunarodnom planu prvenstveno kroz vojnu intervenciju u Siriji, demonstrirajući ne samo vojnu moć (što u tom sukobu nije bilo teško) već da stoji uz svoje saveznike (klijente). Zbližavanje sa Turskom uz korišćenje svojih prirodnih resursa kroz projekt Turskog toka i kroz vojnu i političku saradnju u vezi s ratom u Siriji učinilo je da se relativizuje značaj njenog članstva u NATO. Istovremeno, sve tešnje povezivanje sa Kinom, opet poduprto energetskim resursima, predstavlja dodatnu kontratežu SAD koje su se povukle iz sporazuma o raketama srednjeg dometa uvodeći novu potencijalnu trku u naoružanju. No, drugačije viđenje ove afirmacije moći jeste da je Rusija i dalje zarobljena u sovjetski model privrede kojim dominiraju vojna industrija i prirodni resursi. U tom smislu, njena inferiorna ekonomija je čini resursnim prilepkom u međunarodnoj razmeni bilo da se radi o Evropi ili Kini. Štaviše, veliki vojni izdaci, stagnacija ili pad standarda stanovništva, uz nepopularne reforme, izgleda da postepeno slabe podršku političkoj eliti na čelu sa Putinom. Stagnacija i relativno ekonomsko zaostajanje Rusije će se nastaviti u nekoliko narednih godina, jer njena elita ne pokazuje nikakvu želju za suštinskim reformama koje bi transformisale privredu. Na kraju, Rusija ima interes za saradnju sa E,U što joj daje podsticaj za nalaženje kompromisnog rešenja krize u Ukrajini u cilju otklanjanja ekonomskih sankcija EU. No, taj kompromis neće biti napravljen na štetu interesa Rusije, čime će se sa dnevnog reda skinuti potencijalno članstvo Ukrajine u NATO (trajno) i EU (na veoma dugi rok). Od velikih svetskih aktera ostaje još Kina koja trenutno izgleda kao jedini dobitnik na međunarodnom planu u protekloj godini. Pre svega, Kina se pozicionirala kao zemlja koja je prigrlila međunarodna pravila igre i podržava (makar verbalno) slobodnu trgovinu, strana ulaganja i druge ekonomske aspekte globalizacije. Podrška Kine Pariskom protokolu u vezi s klimatskim promenama je od posebnog značaja imajući u vidu njeno veliko učešće u opštem narušavanju životne sredine. Ovom podrškom Kina se promovisala u odgovornog aktera na planetarnom nivou. Štaviše, inicijativa pod popularnim nazivom „Novi put svile“ uticala je na to da je blagonaklono vide zemlje koje učestvuju u tom projektu. Uspešnim podizanjem tehnološkog nivoa privrede i iskazanom željom da se takmiči u primeni poslednjih tehnoloških dostignuća i samostalno ih razvija, Kina je sebe predstavila kao zemlju koja je potencijalno u stanju da parira SAD na planu inovacija koje će transformisati svetsku privredu. Ovo je ujedno i razlog za novi potencijalni hladni rat između SAD i Kine. Prema čuvenoj Tukididovoj zamci, sile u nastajanju stvaraju strah od ugrožavanja pozicija do tada dominantnih sila, što vodi u neizbežan sukob. Obrise tog sukoba videli smo u već opisanom trgovinskom ratu između SAD i Kine. Sledeći nivo u tom sukobu verovatno će biti na planu tehnologije i pokušaju da se uticaj Kine u globalnim razmerama na tom planu obuzda. U svetu koji je mnogo više povezan nego u doba rivalstva SAD i SSSR postavlja se pitanje da li je ovakva tehnološka fragmentacija globalizacije moguća i kakve bi bile njene posledice. Nezavisno od ove opasnosti, Kina ima druge dugoročne probleme koji se neće manifestovati na kratak rok, ali koji je potencijalno vode u stagnaciju ili nestabilnost. U ove probleme spadaju starenje stanovništva i dugoročna depopulacija, moguće ekološke katastrofe širom njene teritorije, rastuća očekivanja sve veće nove srednje klase, te okruženje koje sumnja u njene dobre namere, da pomenem samo neke. Ovom prilikom sam se zadržao na velikim geopolitičkim celinama čije akcije i interakcije na političkom, ekonomskom i vojnom planu uglavnom dominiraju svetskim zbivanjima. Ovo će se sigurno nastaviti u neposrednoj budućnosti. No, od svih velikih zajedno, postoji jedan veći akter koga je čovečanstvo dovelo u poziciju dominacije nad sudbinom civilizacije. Pre nekoliko godina sam upravo za novogodišnji broj NIN-a pisao o opasnosti od klimatskih promena. Izbegavanje katastrofe je moguće, ali je neophodna hitna koordinisana zajednička akcija i velikih i malih aktera, kao i ulaganja u nove tehnologije koje bi nam omogućile spas od kraha sveta kakvog poznajemo. U poređenju sa klimatskim promenama, blede svi veliki problemi velikih.