Obični ljudi

Protekla 2019. godina nije baš bila spektakularno dobra. Osim ako ne pitate vladajuće elite, prateće im medije i još pratećije fanove lika i dela Aleksandra Vučića. Mada je reč „fanovi“ možda malo preteška za hiljade ucenjenih ljudi čija je jedina opcija da uđu u taj autobus i odu tamo gde im se kaže da bi aplaudirali kada im se kaže. Ako pitate sve njih, 2019. svakako jeste bila spektakularna, najbolja u novijoj istoriji. Međutim, svima onima van tog samozadovoljnog, dekadentnog univerzuma, 2019. je bila godina borbe za preživljavanje i slobodu. Jedna od retkih stvari koja je u odlazećoj godini valjala, bila je upravo ta borba za slobodu. U prvi plan je iskočilo više boraca za slobodu, koji su obeležili godinu. Svi na svoj način i svi na nekim drugačijim frontovima, ali pokazali su da je borba ne samo moguća, već i neophodna. Marija Lukić, jedna obična žena iz malog grada Brusa, uhvatila se ukoštac sa jednim seksualnim napasnikom koji, osim što ima neograničen broj SMS-ova u svom mobilnom paketu, ima i neograničenu moć u toj varošici podno Kopaonika. NJeno suprotstavljanje Milutinu Jeličiću Jutki nije bilo samo suprotstavljanje njemu lično. To je bilo suprotstavljanje čitavom sistemu koji je dotični instalirao u Brusu tokom višedecenijske vladavine. To je, na kraju krajeva, bilo i suprotstavljanje aktuelnoj političkoj vrhuški ove države, koja je Jutki dala novi mandat za gradonačelnika ove opštine. S obzirom na to da je Jutka izvučen na čistinu toliko da se mogla videti sva prljavština i njega i tog njegovog sistema, predsednik Srbije Aleksandar Vučić se, mada ga je u par navrata neubedljivo branio, od njega ipak vrlo jasno distancirao. U sklopu kampanje Budućnost Srbije, Brus je bio jedino mesto Rasinskog okruga koje Vučić nije posetio. Ako ni po čemu drugom, onda je Vučić bar po tome sličan sa Josipom Brozom Titom, kojem se toliko divi. Marija Lukić je postala simbol borbe protiv nasilja nad ženama. Nešto severnije, u Valjevu, jedan takođe običan čovek mesecima se pripremao da povede svoju borbu za istinu. Uzbunjivač Aleksandar Obradović pažljivo je prikupljao dokaze o malverzacijama u fabrici namenske industrije Krušik. Kada je dokaze i dokumentaciju dostavio medijima i kada je priča došla do javnosti, Obradović je uhapšen. Paradoksalno, oni koji su pokušali da od javnosti sakriju šta se sve radi u Krušiku i ko je u sve to umešan, pokušali su i da sakriju informaciju da je uzbunjivač lišen slobode. Nije im uspelo. Ono malo hrabrih i nezavisnih medija bili su brana totalnoj samovolji vlasti. Tako su i oni odigrali ulogu u odbrani slobode, kako svoje, tako i Obradovićeve. Aleksandar Obradović postao je simbol borbe za istinu, a protiv korupcije i samovolje moćnika. Svoju napadnutu slobodu uspeo je da odbrani i Beogradski univerzitet. Atak bahatog političara, koji toliko žarko želi da pored njegovog imena stoji „dr“ da je spreman maltene na sve, pretio je da ugrozi kompletan visokoškolski sistem, kao i autonomiju Univerziteta. Pet godina je trajalo natezanje Univerziteta sa Sinišom Malim i kompletnim državnim aparatom koji je stao iza njega. Epopeja je okončana tako što je Univerzitet odlučio da se odupre i poništi doktorat ministra finansija. Bilo je - ili to, ili da se dozvoli da Siniša Mali poništi trud svih studenata koji pošteno uče i trude se da na akademski častan način steknu i znanje i titule, a to i nije baš neki izbor. Prava borba za slobodu je tek počela. I nisu nam potrebni nikakvi heroji. Potrebni su nam samo obični, hrabri ljudi.