Ko to tamo laže

Da li je nemačka obaveštajna služba BND znala da se pripremaju martovski pogromi na Kosovu ili nije? Da li je njen šef August Haning priznao da je BND prisluškivao telefonske razgovore islamiste Samedina DŽezairija iz Prizrena početkom marta, u kojima je ovaj pripremao organizovano etničko čišćenje Srba - ili nije? Da li je novinar Franc-Jozef Huč, koji je zajedno sa ekipom nemačke televizije ZDF i holandske radio-televizije VPRO istraživao i otkrio ovaj slučaj, to radio u službi “srpskog revanšizma”, ili nije? Da li je dokaz tome intervju koji je dao NIN-u?

Razni i oprečni odgovori na ova i druga pitanja stvorili su proteklih dana konfuziju u nemačkoj javnosti, mada je aferu oko uloge BND-a na Kosovu zasenio jedan drugi skandal vezan za nemačku vojsku koji je - sasvim slučajno - izbio samo dan nakon što je prikazana emisija ZDF-a. Ispostavilo se, naime, da su u jednoj kasarni u vestfalijskom mestu Kesfeld pretpostavljeni zlostavljali regrute. Pa je malo posle toga otkriveno da se isto to desilo u vestfalijskom Alenu, pa onda u donjosaksonskom Ninburgu, pa u bavarskom Kemptenu... Nije isključeno, rekao je ministar odbrane Peter Štruk, da ima još takvih slučajeva za koje će se tek saznati.

Štruk je bio toliko obuzet ovim skandalom, koji prema opštoj proceni podriva moral i disciplinu trupe kao i poverenje vojnika i građana u ovu državnu instituciju, da nije imao vremena da se oglasi povodom kosovske afere, iako se ona i te kako tiče i nemačke vojske. Martovski događaji su imali za posledicu

19 mrtvih i 1 000 povređenih lica, 4 000 proteranih Srba, preko 800 oštećenih i spaljenih srpskih kuća, 35 spaljenih i oštećenih crkava i manastira, etnički čist jug Kosova... A međunarodne snage borave u južnoj srpskoj pokrajni da bi upravo to sprečile.

Nemački ministar odbrane je, inače, ove godine u dva navrata bio izložen oštroj javnoj kritici zato što se pokazalo da je nemački kontingent KFOR-a bio na bedan način nesposoban da savlada martovsko nasilje na Kosovu koje je “iznenadilo” nemačke vojnike stacionirane u Prizrenu. Činjenica da je BND prema navodima ZDF-a, znao da se priprema pogrom, a o tome nije obavestio pripadnike Bundesvera na Kosovu, nešto je o čemu bi i ministar odbrane trebalo da ima stav. Ali ga nije imao, bar ne javno. Umesto toga je, kao u nekoj zameni teza, objašnjavao kako surove vojne misije u inostranstvu menjaju svest vojnika i ostavljaju negativne tragove u njihovoj psihi. Po povratku se oni od žrtava pretvaraju u dželate i maltretiraju regrute. To je, kako je Štruk rekao, “ozbiljan događaj kada se neko vrati iz službovanja u inostranstvu i odjednom počinje da se igra Avganistana i Kabula u Kesfeldu”. O Kosovu ni reč.

Po nekoj medijskoj logici, po kojoj je važnije za nemačku javnost da sazna kako svoji maltretiraju svoje nego kako prolaze drugi pod njihovom zaštitom, ovaj skandal je, dakle, potisnuo aferu oko BND-a u drugi plan. Ionako je nemačka vlada odmah izjavila da tu nema afere, jer su BND i Bundesver imali “uzajamno usaglašenu sliku stanja” o martovskim događajima na Kosovu, što podrazumeva da obaveštajna služba nije uskratila i ne uskraćuje KFOR za bilo kakve informacije.

Iako optužbe ZDF-a na račun BND-a nisu dobile istu pažnju kao skandal zlostavljanja regruta, u novinskim agencijama i redakcijama vladala je grozničava potraga za odgovorima na otvorene dileme. Tako je ugledni nedeljnik “Di cajt” dan pre nego što će izaći sa novim izdanjem, pustio ekskluzivnu vest da je šef BND-a August Haning u razgovoru za ovaj list priznao da su nemački obaveštajci zajedno sa Bundesverom priskluškivali jednu “poruku” islamiste Samedina DŽezairija albanskim zaverenicima početkom marta. Ta poruka je analizirana u takozvanom Genic centru (German National Intelligence Cell), u kome sarađuju obaveštajci i vojnici, a koji ima zadatak da štiti nemačke trupe (force protection) od pretećih opasnosti. Bilo je malo navlačenja oko tumačenja poruke, dok nije jedan BND-ovac zaključio da ona nije relevantna. To je, piše “Di cajt”, Haning rekao nemačkom listu. Onda je šef BND-a tražio dokumentaciju te poruke u svojoj kući i nije mogao da je nađe do zaključenja lista, tako da se autor “Di cajta” pitao kako je moguće da Haning donosi ocenu o nečemu što nikada nije video.

Samo nekoliko sati nakon ove agencijske vesti, BND je pustio u opticaj demanti svog šefa u kome ovaj tvrdi da nije “Di cajtu” ništa priznao, na šta se redakcija nedeljnika odmah pobunila i još jednom odgovorno potvrdila da je sve bilo onako kako je napisano, a da je Haning sve citate i telefonski autorizovao. Posle toga se BND-ov šef nije više javno oglasio, a odbio je - za sada - i zahtev NIN-a za intervju.

Kao tačan pokazao se i navod “Di cajta” da je čak nekoliko redakcija u posedu BND-ovih transkripta razgovora DŽezairija sa saučesnicima. Tako je dnevni list “Di velt” obelodanio i ime jednog od DŽezairijevih sagovornika - Nazima Bušija, zvanog Adaši, bivšeg komandanta 144. brigade OVK, i imao insajderske informacije koje višestruko potvdrđuju izveštaje ZDF-a, a opovrgavaju demantije BND-a.

Za razliku od “Di cajta”, “Di velt” je kao dnevni list imao priliku i da se odmah pozabavi rezultatima Parlamentarne kontrolne komisije Bundestaga, koja je tajno zasedala u sredu 24. novembra do večernjih sati i saslušavala predstavnike obaveštajne službe i nemačke vlade. Zvaničan zaključak ove komisje bio je da nema primedbi na rad BND-a. Što opet treba da znači da je obaveštajna služba uredno ispunila svoje zakonske obaveze i izvestila nemački KFOR o postojanju prisluškivanih razgovora ili “poruka”.

“Di velt”, međutim, otkriva da su obaveštajci komisiji davali pogrešne izjave. Priznali su, na primer, da je DŽezairi bio doušnik BND-a, vrbovan od strane neimenovanog nemačkog majora još prošle godine, ali da je taj kontakt “ugašen” 16. februara. Međutim, prema informacijama lista, to se desilo tek 4. marta, upravo onako kako su ZDF i još nekoliko - i NIN-ovih - izvora tvrdili. Dalje - BND je predočio komisiji transkript razgovora zapisan 19. februara, a prema podacima “Di velta”, taj transkript nosi datum od 29. februara. Nemački list ukazuje i na činjenicu da pored toga postoji najmanje još jedan transkript od 2. marta (kao što je ZDF izveštavao), a BND to negira. Opet, obaveštajci tvrde da su DŽezairija kao doušnika koristili samo u vezi s organizovanim kriminalom u regionu, a i NIN je u prošlom broju izneo dokaze da su nemačke obaveštajne službe i KFOR još pre dve godine znali da je albanski ekstremista DŽezairi sa nadimkom “Hodža” povezan sa Al kaidom i islamistima na Kosovu.

Parlamentarna kontrolna komisija, dakle, stala je iza BND-a, i to jednoglasno, iako su izjave obaveštajaca i navodi medija u nekim tačkama - oprečne. Naravno, konfuziju stvara i činjenica da obaveštajne službe, po prirodi stvari, rade svoj posao tajno i sakrivaju podatke od javnosti, a novinari imaju suprotan zadatak - da stvaraju transparentnost. Opet, obaveštajne službe su prema zakonu obavezne da istinito informišu narodne zastupnike, ukoliko ovi to od njih zatraže, a drugi (nemački) zakoni štite novinarske izvore. U nekim slučajima, dakle, novinari ne moraju da budu transparentni, a obaveštajci moraju, iako oklevaju. U nedostatku istih parametara za upoređivanje, teško je utvrditi neku istinu.

U slučaju BND-a i DŽezairija, doduše, može se primeniti kumulativna metoda - ako toliko raznih izvora kažu jedno te isto, onda je velika verovatnoća da je to tačno i da su navodi novinara bliži istini nego oni obaveštajaca.

A za prihvatanje nekih tvrdnji dovoljan je i zdrav razum. Tako “Di cajt” ubedljivo dokazuje kako je Balkan postao leglo svetskih obaveštajaca, a da saradnja i koordinacija između njih - ne funkcioniše. Naravno, postoje suprotstavljeni politički interesi koji ne dozvoljavaju apsolutnu transparentnost, ali nje nema ni kada su zajednički i vitalni interesi u pitanju. Prema izjavama nekoliko članova Odbora za odbranu Bundestaga, BND nema ni kadrovske ni tehničke uslove da bez pomoći drugih službi kontroliše situaciju u regionu, a jedan visoki predstavnik BND-a je priznao da njegovi saradnici na terenu nisu uspeli da infiltriraju radikalne grupe, pa i da nemaju dovoljno opreme za prisluškivanje. Ovakve poglede iza kulisa portparol za bezbednosna pitanja poslaničke grupe konzervativaca u Bundestagu Kristijan Šmit komentariše rečima: “Što više saznajemo o strukturama komunikacije obaveštajnih službi na Kosovu, utoliko više ostajemo bez reči.” Da bi razjasnili tu situaciju, Šmit i nekoliko njegovih kolega uputili su se u posetu glavnom štabu NATO-a u Briselu. Teško da će se otud vratiti prosvećeniji.

U međuvremenu se i novinari ZDF-a spremaju za nastavak afere i najavljuju nove dokaze. I to iako je jedna struja nemačkih medija pokrenula prljavu kampanju protiv njih, pre svega protiv Franca-Jozefa Huča, u kojoj prednjače “Frankfurter algemajne cajtung” i berlinski “Tagesšpigl”. Tako frankfurtski list omalovažava nalaze nemačke televizije, kao “tanak izveštaj ZDF-a koji služi srpskim renvanšistima” i napada Huča, između ostalog, i zbog intervjua datog NIN-u. “Tagesšpigl” ide, međutim, mnogo dalje u denuncijaciji Huča nazivajući ga “neserioznim novinarom” i pitajući: “Da li je nemačka televizija dopustila da ga jedan slobodni saradnik ili čak srpske nacionalističke grupacije instrumentalizuju?”. I nastavlja: “Sumnjivost otkrića ZDF-a je vezana i za autora Franca-Jozefa Huča.(...) On je sredinom oktobra bio svedok odbrane bivšeg jugoslovenskog predsednika Miloševića na suđenju u Haškom tribunalu. Tamo je bio, kao često u njegovim izjavama, dvosmislen i neodređen, ali je ipak odmah posle toga u intervjuu sa srpskom novinarkom Mirom Beham posvedočio da je NATO intervencija na Kosovu bila generalna proba za rat u Iraku.”

Ko srpskim novinarima daje intervjue, apriori je sumnjiv, iako su neki srpski novinari, u stvari, nemački. Ali, srećom, albanskim kolegama se može verovati, misli autorka “Tagesšpigla” i citira glavnog urednika lista “Koha ditore”, Agrona Bajramija, sa ekskluzivnom izjavom: “Gospodin DŽezairi je u našoj redakciji bio sasvim nepoznat dok se nije pojavio izveštaj ZDF-a. Za vreme rata smo imali dva OVK-komandanta sa nadimkom Hodža. Jedan je poginuo u Makedoniji, a drugi je danas član parlamenta. O trećem nikada nismo čuli.”

Franc-Jozef Huč je, u međuvremenu, tužio ne samo “Tagesšpigl” zbog netačnih navoda i kleveta nego i tiražni nedeljnik “Fokus”, koji je neposredno posle izveštaja ZDF-a javio da je Huč kao bivši major nemačke vojske “izdao službene tajne”. Prvi rezultat tužbi je da je “Fokus” morao da objavi Hučov demanti.

Tako se Nemci zabavljaju kosovskom aferom koja u srpskoj javnosti uopšte ne postoji.