Kvaka 11 bis

Dosta zapadnog novca i truda otišlo je proteklih godina u dokazivanje da Haški tribunal nije puko sredstvo političkog pritiska kojim se Zapad služi kako bi disciplinovao neposlušne balkanske vođe, nego vrhunska međunarodno-pravna ustanova. No, kako vreme curi a rok gašenja Tribunala se približava, politički pritisak postao je sredstvo izbora u dokazivanju da sa Hagom treba sarađivati kao sa vrhunskom pravnom ustanovom.

Tako je krajem novembra američki ambasador za ratne zločine Pjer Rišar Prosper povukao sa pregovaračkog stola svoju staru ponudu Beogradu (ako izručite Ratka Mladića, svim ostalim optuženicima možete da sudite kod kuće), ne krijući da je to disciplinska kazna za neposlušnog srpskog premijera koji ne veruje Hagu nego domaćim sudovima. Prosperova ponuda Beogradu datira još iz vremena Zorana Đinđića (neki su izneli mišljenje da je ta ponuda ubrzala odluku atentatora da ubiju Đinđića), a u njenoj pozadini nije bio politički pritisak, već pravnička logika Bušove administracije koja se i u drugim krajevima sveta (Irak, Sijera Leone) zalagala za domaća suđenja.

Haška tužiteljka Karla del Ponte i sama se, u borbi da optužene zatvori u Ševeningen, politički veoma izveštila. Neki misle da u poslednje vreme pokazuje više političkog nego pravnog umeća (na glavnom haškom suđenju, u procesu protiv Slobodana Miloševića, Tužilaštvo po sopstvenom priznanju nije našlo “pištolj koji se puši” kojim bi dokazalo svoju centralnu optužbu o unapred smišljenom genocidu) i da ima izvanredan politički instinkt, mada je pod plaštom anonimnosti u zapadnim medijima katkad porede sa “slonom u staklarskoj radnji”. Del Ponte je pribegla rafiniranijem, odnosno bolje kamufliranom metodu pritiska, iako je rezonovala slično Prosperu (ako Koštunica želi domaća suđenja, onda ćemo mu tu šargarepu udaljiti od nosa dok ne isporuči okrivljene). Pred Savetom bezbednosti je diplomatski kazala da tek “hapšenje optuženih pokazuje meru spremnosti jedne države da vodi domaća suđenja za ratne zločine” i da je legitimno sumnjati “da država poput Srbije, koja nije spremna da hapsi optužene, neće biti u stanju da vodi domaća suđenja”.

No, Del Ponte ima i zavidnu sposobnost da ulazi u korisna kratkoročna savezništva na ovdašnjem domaćem terenu, pa se tako mnogo pre sednice Saveta bezbednosti od 23. novembra pobrinula da u domaću javnost “procuri” kako postoji opasnost da se srpskim optuženicima nižeg ranga ne sudi ni u Beogradu ni u Hagu, već u Zagrebu ili Sarajevu. Tu opasnost prvi je u Beogradu obelodanio predsednik Boris Tadić, reklo bi se na nagovor svog haškog savetnika Jovana Simića, koji je potom o celoj stvari govorio maltene kao da je gotova i odlučena. Posle se u to uključio i Vojislav Šešelj posredstvom Aleksandra Vučića (“imamo informacije”), koji je na spisak gradova kojim će pripasti da sude srpskim optuženicima, pored Zagreba i Sarajeva, dopisao i Prištinu!

A sve će se to desiti ako Koštunica ne počne sa “hapšenjima”. Gospođa Del Ponte je kategorična u stavu da su neophodna “hapšenja”, a Jovan Simić ide i korak dalje pa zaključuje (u emisiji “Kažiprst” B92) da će se optuženima, “ako ih uhapsimo”, suditi u Beogradu, a da će im se, “ako se dobrovoljno predaju”, suditi u Zagrebu i Sarajevu. To je ujedno i prvi put da je neko izveo računicu da je, sa stanovišta optuženih i države, hapšenje poželjnije od dobrovoljne predaje. Optuženi koji se dobrovoljno predaju, imaju teoretski bolje šanse da se vrate kući do početka suđenja, što se obično uzima kao ozbiljna prednost u odnosu na ostale.

Del Ponte se, osim u retkim izuzecima kao što je slučaj Biljane Plavšić, po pravilu opire povratku optuženih kući, a najčešće poriče i da su se optuženi sami predali, bez obzira na garancije iz Beograda. I Jovan Simić osporava dobrovoljne predaje (“ja sam dobio informaciju direktno iz Tužilaštva da je Beara bio u Užicu”), a na osnovu “raznih informacija, razgovora i zdrave pameti”, tvrdi da će Karla del Ponte predložiti sudu da slučaj Šljivančanina i Radića ustupi Zagrebu.

Stvari sa ustupanjem suđenja drugim zemljama i domaćim sudovima, međutim, nisu tako jednostavne. Kao prvo, takve odluke ne donosi Karla del Ponte, iako ona može predložiti Sudskom veću, koje o tome odlučuje, da želi da ustupi neku optužnicu nekom domaćem pravosuđu u regionu. Teoretski je moguće da ona predloži da se optuženi za zločin koji je počinjen u Hrvatskoj, pošalju na sud u Zagrebu, ali u članu 11bis Pravila o postupku piše da Sudsko veće može da ustupi optužnicu vlastima države u kojoj je zločin počinjen, ili države u kojoj je okrivljeni uhapšen. Takođe piše da to može biti i država “koja ima nadležnost i koja je voljna i odgovarajuće pripremljena” da sudi. U Tužilaštvu Haškog tribunala novinarima je zasad potvrđeno jedino to da Tužilaštvo razmatra mogućnost da ustupi Šljivančaninov slučaj Zagrebu, ali to još nije učinjeno. Tužiteljka je u NJujorku rekla da je njeno mišljenje da, u interesu žrtava, optužnice treba prepuštati onim zemljama u kojima su zločini počinjeni, ali je zato u obraćanju Savetu bezbednosti predsednik Haškog tribunala Teodor Meron o ustupanju optužnica govorio drugačije od gospođe Del Ponte: “Naravno da sudska veća ne mogu ustupati slučajeve pravosuđima u kojim okrivljeni ne bi mogao dobiti pravično suđenje.” I kao što se može videti iz diskusije do koje je na sednici Saveta bezbednosti došlo 23.novembra, Meron je, na opasku francuskog predstavnika da se suđenja ne smeju ustupati zemljama u kojima može doći do izražaja bilo kakva etnička ili verska predrasuda prema optuženom, rekao: “Želim da uverim Vladu Francuske da rukovodstvo Tribunala u punoj meri deli to uverenje. Mi imamo Pravila postupka koja iziskuju da ustupanje predmeta da zavisi u punoj meri od pravičnosti i poštovanja zakona.”

Koštunica je za Tužilaštvo relativno lak protivnik (Koštuničina netrpeljivost prema Tribunalu oduvek iritira međunarodne centre moći), a to isto se može reći i za rukovodstvo Republike Srpske. Stiče se utisak da je ovih dana Tribunal vešto dobio još jednu bitku, opet političku, a ne sudsku. Naša javnost je prvo (opet preko savetnika predsednika Srbije) obaveštena da Tužilaštvo nikad nije dobilo ceo dosije Ratka Mladića od vlasti u Beogradu. Bila je to ekskluziva (“Nisam u životu video taj dosije, ali znam da fale dve, tri godine. Najgore od svega je što postoji u Hagu taj dosije. Oni mogu da uvedu fotokopiju, ali to je više inat”, objasnio je savetnik Radiju B92). Nije prošlo ni desetak dana, a sarajevska štampa je objavila deo dosijea Mladića, koji se odnosi na nekoliko poslednjih godina, i u kom se vidi da je Mladić iz Vojske Jugoslavije penzionisan 2001.godine, a iz VRS navodno tek 2002. To je dobrodošlo Pediju Ešdaunu da zaključi da Republika Srpska već sedam godina ne poštuje Dejtonski sporazum (koji Ešdaun, uzgred budi rečeno, želi uskoro da demontira u bitnim delovima, u čemu mu najnovija saznanja mogu samo pomoći). Naravno, ako Tužilaštvo ima kopiju dosijea, a nema original, to je velika smetnja da se taj dosije u celini uvrsti u postupak, a još veća smetnja da posluži kao dokazni materijal jer fotokopije za tako šta nisu dovoljne. No, takve pravničke finese nisu uopšte bitne pred sudom javnog mnjenja, kome su i fotokopije anonimno dostavljenih dokumenata dovoljno dobre za presuđivanje.

Problem je sa ovakvim pobedama pred sudom javnog mnjenja, naravno, u tome predstavljaju dnevnopolitički zgoditak, ali pothranjuju cinizam koji javnost u državama bivše Jugoslavije ionako već gaji prema Tribunalu.