Arhiva

Preraspodelom dohotka do dugovečne vladavine

LJubomir Madžar | 20. septembar 2023 | 01:00
Svakom društvu potrebna je organizovana država, i to ne bilo kakva nego što efikasnija, a za to su joj potrebna široka ovlašćenja i velika moć. Upravo se na toj tački javlja teškoća koja bi mogla da se okarakteriše kao janusovsko lice države. Moć i delotvornost neophodne za valjanu državu oduvek su predstavljale ogromno iskušenje za teške zloupotrebe, pa se večiti problem društveno poželjne državne organizacije svodio i svodi na to kako stvoriti državu koja će biti dovoljno jaka da učinkovito obavlja funkcije za koje je samo ona osposobljena a da u isti mah ne ogrezne u zloupotrebi svojih velikih moći i tako postane centralna komponenta i glavno izvorište socijalne patologije. Među najveće probleme koje država izaziva moćnim i opsežnim intervencijama u mnogim sferama društvenog života jeste njena naglašena sklonost ka redistribuciji dohotka i bogatstva, a samim tim i ka izazivanju brojnih, često pogubnih oblika eksploatacije. Kad se eksploatacija definiše ispravno, a to znači logički konzistentno, gotovo da postaje nemoguća bez destruktivnih učinaka države u sferi raspodele. Kako ona podrazumeva da jedna skupina aktera svoje finansijske i druge dobitke ostvaruje na račun drugih grupa ili društva u celini, nanoseći im pritom štetu i obarajući ih naniže od inače dostupnih nivoa blagostanja, ne može biti ni reči o nekakvoj eksploataciji na tržištu ili posredstvom njega. Razlog je u tome što su tržišne transakcije dobrovoljne i ostvaruju se uz saglasnost volja između razumno obaveštenih subjekata tako da nijedan, pri zdravoj pameti, neće svojom voljom ući u poslovnu vezu koja će pogoršati njegov ekonomski položaj. Dobrovoljnost i obaveštenost ključne su sastavnice u ovom rezonovanju. O eksploataciji se otud može logički zasnovano govoriti samo kad je reč o politici, vlasti i državi koje se temelje na legitimizovanoj prinudi i gde je prevarna propaganda jednako uobičajen oblik kolektivne, opštesistemske obmane. Valja podsetiti i na ekonomsko-teorijsko određenje monopolske eksploatacije čiji je uzročnik i mera razlika između monopolskih cena i hipotetički izvedenih cena na savršeno konkurentnom tržištu; ta definicija, međutim, ne zadovoljava striktnu klauzulu ostvarivanja parcijalnih ciljeva i realizacije partikularnih interesa po cenu apsolutnog smanjivanja i direktnog zakidanja blagostanja i dohotka drugih aktera u posmatranom sistemu. Uz dobrovoljnost i obaveštenost može, dakle, da bude konvencionalno definisane monopolske „eksploatacije“, ali eksploatacije u ovde specifikovanom striktnom smislu ne može da bude. Rigorozno opredeljena eksploatacija logički je derivat prinude i obmane. Vlast istrajno i sistematski obezbeđuje izbornu podršku, te time dugovečnost i bezmalo nesmenjivost tako što, koristeći legitimizovanu prinudu, dohodak prebacuje sa onih društvenih segmenata gde je mnogo dohotka a malo glasova na deo društva sa mnogo glasova i malo dohotka. Ona to uspešno i nekažnjeno čini kad je nepodeljena i monolitna i kad, po tom osnovu a i inače, ne postoje društvena ustrojstva za njeno kontrolisanje i ograničavanje. Reč je o onoj patološki poremećenoj društvenoj situaciji u kojoj vlast kontroliše biračko telo umesto da kroz prikladne institucionalne aranžmane glasači kontrolišu vlast. Politički manipulisana preraspodela dohotka osnovni je i nezamenljiv instrumentarijum kontrole „izabranih“ nad onima koji ih tobože biraju. Procesi preraspodele brojni su, raznovrsni i institucionalno izdiferencirani, ali su svi u istoj funkciji – u kupovini izborne podrške novcem koji potiče iz istog tog izbornog tela, a njemu po duhu zakona i smislu moralnog poslanja zapravo i pripada. To je eksploatacija u striktnom smislu reči: dohodak se preliva sa mesta gde je legitimno stečen na mesta gde može najdelotvornije biti upotrebljen za pridobijanje izborne podrške. Legitimnost se ovde definiše kao ono suštinsko svojstvo tržišnih ishoda koje jedino podrazumeva nedvojbenu demokratičnost mehanizama ponude i, osobito, tražnje. U oba slučaja demokratičnost se ispoljava kao plod interakcija velikog broja različitih aktera od kojih nijedan te ishode nije u stanju da kontroliše. Samo u odsustvu dobrovoljnosti i razumne obaveštenosti – a na tržištu je taj defekt principijelno isključen – moguće je da grupe aktera ostvaruju krupne dobitke na račun ostatka društva, pri čemu su baš zbog tog odsustva društvene štete znatno veće od partikularnih koristi. Oštećeni su oni od kojih se uzima dohodak, a budući da ovakva, kao i svaka druga, eksploatacija obara ekonomsku efikasnost i usporava rast, u dugoročnijoj perspektivi oštećeno je celo društvo. U nekim nipošto egzotičnim varijantama oštećeni su u krajnjoj liniji i sami eksploatatori. Srbija je u tom pogledu paradigmatičan primer. Razlozi su evidentni. Vlast je nepodeljena, monolitna i društveno nekontrolisana. Zahvaljujući baštini socijalizma država poseduje, a posebno je u položaju i da kontroliše, veliki deo proizvodnih kapaciteta. Tokovi novca i bogatstva dovoljno su neprozračni da se nekažnjeno, pa čak i bez veće političke štete, mogu (pre)usmeravati prema prioritetima vlasti, a ne shodno društvenim potrebama i opredeljenjima. Snažno je naglašeno da u definiciji eksploatacije suštinsku komponentu, pored prinude kao oblika neslobode, tvori i neobaveštenost, u ovom slučaju proizvedena kao obmana. U procesima redistributivne eksploatacije prevara igra bezmalo isto toliko važnu ulogu koliko i prinuda, a ispostavlja se da je s njom funkcionalno povezana. Zahvaljujući apsolutnoj i neupitnoj dominaciji nad medijima velikog dometa i širokog zahvata, vlast uspeva narod da ubedi u najfantastičnije fantazmagorije. Kad se kaže narod, na misli se baš na ceo narod nego na njegov daleko preovlađujući ispotprosečno obrazovani, neupućeni i analitički neosposobljeni deo. Neshvatljivo je i bukvalno neobjašnjivo kako tako veliki broj ljudi može iskreno da poveruje u tako krupne neistine. Jedna od takvih neistina je novoprodukovana fama o Srbiji kao razvojno najuspešnijoj zemlji na zapadnom Balkanu, u jugoistočnoj Evropi, a odnedavno i u celoj Evropi. U stvari, Srbija i Hrvatska su u krugovima tih zemalja, posebno onih koje su bliske po razvojnom nivou i institucionalnim svojstvima, među najmanje uspešnim. Kad se stope rasta računaju za jedino reprezentativne duže intervale, postaje očigledno da su na samom dnu odgovarajućih razvojnih lestvica. Druga velika obmana je gromko izvikano izvanredno finansijsko stanje i tobožnje obilje sredstava u budžetu. Zašto se uz takvo obilje novca Beograd neretko nađe u samom svetskom vrhu gradova prema zagađenosti vazduha, otpadne vode neprerađene slivaju u Dunav i ostale reke, a sirotinja tavori sa penzijama ili socijalnom pomoći od 15.000 dinara i manje? Na veliko čudo obaveštenih, vlast tim obmanama uspeva da pridobije biračko telo i od njega dobija jaku podršku za svoje distinktivno i kontinuirano eksploatatorsko delovanje. Obmana je zaloga i osnova prinude. Ona je i cement čvrstog savezništva upravljačke elite i prostog, očevidno neobaveštenog a po prirodi stvari brojnog puka. Obmana je time i garancija nečega što liči na ovekovečenje destruktivne vlasti. Zastrašujuće je mali broj onih koji razumeju izopačenu prirodu ovih redistributivnih mehanizama, pa se duboka logika vladavine u ovoj zemlji velikim delom i u krajnjoj liniji svodi na posredovanu i manipulisanu diktaturu brojnih neupućenih nad malobrojnim upućenima. Jedna od upadljivih, inače dobro poznatih osobenosti sebične, beskrupulozne i antipatriotske vlasti jeste njena orijentacija na slabosti a ne na dobre strane glasačke mase i naroda u celini. Srbija je daleko od nekog Ataturka koji bi se smelo obračunao sa njenim slabostima, a ipak u svojoj prosvetarskoj misiji stekao i sačuvao masovnu političku podršku. Među najkrupnije i najpogubnije manjkavosti našeg stanovništva spada žestoka averzija prema poslovno uspešnim ljudima. Oni što se u gradskom saobraćaju švercuju zbog 80 dinara – sa jetkim ogorčenjem postavljaju pitanja o tome kako je neki viđeniji preduzetnik stekao svoj prvi milion. Odbojnost prema natprosečno uspešnim privatnicima toliko je jaka da se na platformi „borbe protiv tajkunizacije“ može steći golema glasačka podrška. Dobro su poznate epizode u novijoj političkoj istoriji ove zemlje koje su uticajnim strankama silno uvećale podršku i podarile vlast zahvaljujući policijskom i sudskom progonu najuspešnijih preduzetnika. Glasači u ovoj zemlji kao da nisu primetili da je socijalizam propao i nepovratno iščezao, te da će im posao i dohodak moći da pruže samo uspešni privatnici. A vlast koja tu krupnu manu beskrupulozno eksploatiše i na njoj temelji kontinuitet svog vladanja neopozivo je raskinula sa bilo kakvim patriotizmom i oprostila se čak i sa najmanje zahtevnom formom istinskog moralnog poslanja. Ona je protagonista izobličenja koje bi moglo da se nazove političkom eksploatacijom: svoje partikularne političke ciljeve ostvaruje po cenu golemih finansijskih šteta i fizičkih trpljenja uglednih poslovnih ljudi, ali i po cenu još većih šteta za stanovništvo u celini. Ove globalne štete ona izaziva tako što neprijateljskim stavom prema preduzetničkom sloju i poslovnom svetu privredu osuđuje na daleko sporiji rast od onoga koji je tehnološki izvodljiv i ekonomski dostupan. Eksploatacija se ne javlja u svetu slobodnih tržišnih transakcija koje su dobrovoljne i povezuju razumno obaveštene i racionalno usmerene aktere. Kao i mnoge druge sastavnice socijalne patologije, bitne sastavnice eksploatacije locirane su daleko od tržišta – u politici, vlasti i državi. A to znači u svetu u kome su prinuda i obmana samopodrazumevajući modus operandi.