Arhiva

I pobuna je postala roba

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
I pobuna je postala roba
Na adresu izdavačke kuće Vejnrajt pres iz San Franciska stiže rukopis romana koji je potpisao izvesni Martin Koman. Pošto autora nema na naznačenoj adresi, jedan od urednika angažuje svog prijatelja i zaposlenika u firmi, Dantea Kovača, i detektiva po imenu Virdžil Bak Maligen, da pronađu pisca. Tako počinje roman Sava Stijepovića Prekrasne ruševine, objavljen u izdavačkoj kući Dereta, koji je NIN-ov žiri svrstao među sedam najboljih romanesknih dela štampanih prošle godine. Pitali ste se zašto nam se danas događa ono što nam se događa. Pred vama je bila zagonetka: odakle sad sav taj društveni sunovrat. A onda ste radnju svog romana smestili u sedamdesete. Zašto? Prosto. Zato jer sam smatrao kako je to idealno tlo i idealno vreme gde bih mogao da postavim svoje malo mahnito pozorište. Svoj zaumni teatar. Ne zaboravite jedno, srce tame uvek ludački pulsira i pumpa svoj mračni krvotok pod strašnim i velikim svetlom, pod nemilosrdnim suncem. No, dobro je, i skoro isceljujuće, kada književnost postavlja pitanja, ali istodobno, moraju uslediti i nekakvi odgovori. Ne može čovek jednako da se pita. Nije on kreten. Mora da u sebi, tumarajući, pronalazi i odgovore na ta pitanja, o sebi, o drugima, zajednici kojoj pripada. Čovek je socijalno biće. Kao što je to, recimo, i nekakav gušter. Ptica, riba, gmaz. To je suština stvari. Umetnost, ako je odista umetnost, ne može samo usmeravati, ona mora nuditi i odgovore. A sedamdesete, kao uostalom i sav taj rokenrol, idealne su kulise za moju povest o čoveku i njegovom padu. I novom uzdizanju. To je, pa gotovo, drevna stvar. I sve pesme koje se čuju u romanu imaju glas ali i ulogu horova, iz antičkih poetika. Vuku u jedan izvor, na neki prastari i nikada do kraja odsvirani bugi. Priču ste izmestili i u drugi, nama daleki prostor? Mislite na Ameriku? Nisu nama daleke te obale i ta kopna. Priču o Ruševinama mogao sam lepo smestiti u bilo koju epohu, u vreme pre piramida ili u vek zvezdanih ratova, svejedno. Ja sam tražio čoveka iznurenog, okovanog, prebijenog i razvaljenog, čoveka koji još uvek ima potrebu za slobodom, za temeljom svog postojanja, svog bića. Verujte, sloboda je osnova svih stvari. Ona je duhovni krvotok. Ali, zar cela povest ovog sveta ne leži upravo u tom osvajanju slobode, u potrazi za njom? Boriti se svom snagom i boriti se ludo za nju. Čak i bezglavo. Srcem. Samo srcem. Zajebi mozak i sve te trice! Kao što će to reći jedan od mojih budućih junaka iz narednog romana: History is Bunk! Istorija je koještarija! Ili što bi značilo: ona je totalna, ludačka havarija. I videćemo da li je taj moj junak u pravu. Pa čak i ako dozovemo u pamet samo naslov Borhesovog dela Univerzalna istorija beščašća, biće nam jasno kako nismo daleko od istine ako kažemo: bezumlje i beščašće, eto od čega je satkana ova naša pozornica ljudi, njihovih poslova i dana. Takvo se tlo, onda, urušava samo od sebe. Grede na podijumu pucaju sve do jedne. Prekrasne ruševine. Da li bismo tako mogli da nazovemo svet u kome živimo? Naravno. To je ideja cele pripovesti. I veoma tačno zapažanje. Igrate se autobiografskim elementima? Glavni junaci tragaju za zagonetnim piscem romana Mahagoni hol. To je naslov vaše knjige iz 2008. U jednom trenu, u Prekrasnim ruševinama pojavi se lik koji nosi vaše ime. Bez takve vrste igre nema radosti, nema ushita, ni iznenađenja. Naravno da se igram tim stvarima. Legitimno je i isto toliko zabavno. Na koncu, demona koji izranja iz svog sumpornog habitusa, koji napušta svoju paklenu verandu i izlazi na površinu zemlje, ja sam pokupio u svojim kolima i odvezao tamo gde je poželeo da ode. Sve nešto mislim, da, trebalo je da ga baš ja, kao epizodni, sasvim skrajnuti književni lik, isporučim na željenu adresu. Opet, traga se za mojim prvim romanom. Kod mene, likovi često skaču sa listova jedne knjige u drugu. Prepliću se i dalje žive svoje čudesne, izmaštane živote. Stvaram, hoću reći, jedan literarni univerzum. Ne mogu reći kako uživam u tome ili – taman posla – kako uživam u pisanju, ali, katkad, mogu biti zadovoljan onim što sam uradio. Komično je kada mi dođe da samog sebe potapšem po ramenu. No, ipak, u mojim romanima sve se uklapa jedno u drugo, sve štima. Nigde nema spoticanja ili zastajanja u kompoziciji, u ideji, u narativima. Sve teče. Makar ja tako doživljavam to da se nigde ne spotičem i ne padam. Jer, zaista mislim da u onome što nazivamo književnošću, ne postoje ograničenja. Tamo, sve je moguće i sve je poželjno. Ako je dobro napisano. To je jedini uslov. Već u drugoj rečenici kažete da su se čudne stvari dogodile na drumu za Palm Springs. Pošli ste od roud-žanra, a koristili i matricu detektivske storije? Da, ta druga rečenica je, vidite, veoma važna. Mnogo tih usputnih senzusa sam pozajmio u svom romanu kako iz pop kulture, tako i iz antičkih dela. To se vidi. To i treba da se vidi, jer ja nisam nikakav kompilator, kalkulator ili manipulator. Ono što radim jeste da pišem, nadam se, dobre „pustolovne“ romane i to je sve. Kada mi je zvučni dekor, recimo, Soft Mašin, kada je letnji dan i svi su prozori otvoreni, onda dohvataš sve ono što ti je pri ruci, kao meni što je sad tu, nadomak ruke, DŽek Keruak, Davičo, Rolan Bart, Dimitrije Kidon, Tacit ili Emerson i počneš veselo otkrivati nebrojene nizove mogućih asocijacija ili veza između najrazličitijih poetika i kultura. Vidiš kako svi ti duhovi stvaraju jedan veličanstveni mehanizam, jedan sjajni mozaik. Vidiš koliko ljudski duh može biti opojan, svetao i ukusan. Pustolovina ljudskog duha je najveća avantura za koju znam. Još uvek neistraženi kontinent. Trusna, osunčana, divlja i plemenita obala. Jedan junak zove se Dante Kovač. Drugom junaku, detektivu, ime je Virdžil Bak Maligen. Virdžil je neka vrsta vodiča po bespuću. Inspirisao vas je Pakao? Da, jedna od inspiracija jeste bila Božanstvena komedija Danteova. Kovačev saputnik je Vergilije, Virdžil Bak Maligen, a sam Maligen, opet je pozajmljen iz DŽojsovog Uliksa. I ne samo to: u mnogim se detaljima kriju aluzije na likovna, književna ili muzička dela, visoke aluzivne ravni, kakogod. U svakom slučaju, Kovač i Maligen, upravo kao i Dante i Vergilije, prolaze kroz devet krugova pakla, to jest devet američkih oblasti. Nova Judeja niče ispred njih. Dobro je, u celoj toj priči vezanoj za Ruševine, a možda na neki izopačen način i utešno, znati da su hiljadama godina pre Hrista nad zemljom plovili isti ovi beskrajni, radioaktivni oblaci. Dakle, kao što sam iz Komedije crpeo sa izvora, isto sam tako zahvatao i iz starozavetnih reka, pa i iz svog Sredozemlja. Narator će reći: „Ulasci u pustinje doista se čine lakim. Ali, o izlascima iz njih, o tome se priča, jedino se o tome govori.“ Pesak prerije povezali ste sa pustinjom Judeje. U romanu je jedno od najvažnijih pitanja – pitanje vere? Svakako da jeste pitanje vere. Vera pokreće ovaj svet, kao i sve svetove okolo. Bez nje nema čestitog dela. Povodom određenih stvari, ja doista moram zauzeti određeni stav. Stojim iza svoje planine i iza svog nasleđa. Ovo jeste roman o veri, o beskraju, ne o granicama vere i mislim da je svima nekako jasno o čemu govore Ruševine. Moguće da je to katkad jezik zmije, medveda ili čoveka, svejedno, razumećemo suštinu, a ona je uvek u urliku. Ovo je moj veseli urlik. Srce priče predstavljaju opisi hipi komune. Zašto ste svet hipija odabrali za glavnu pozornicu? Izvrsno je to. To je bio baš izazov. Prikazao sam tamnu stranu hipija, to mi je godilo. Imaš na stotine načina da se razmahneš na takvu temu. Zahtevno je, ali i veselo. I nije li, nekako, od tog vremena i iz tog bunta izniklo divlje seme novog licemernog liberalizma, a koji slobodno možemo danas krstiti i kao novi fašizam? Ekstremi su, vidite, ekstremi. Najednom se, u nekoj tački, ma koliko bili razdvojeni ili udaljeni, ti ekstremi sastanu i radosno prospu svoj elektricitet. I levo i desno uvek ukrste ruke. Prljave ruke, razume se. Sve se ideologije, na koncu, pretvore u surogat ništavnosti i mahnitanja. To ne prihvatam za izlaz iz bilo čega. Opet, velim, vera nije ideologija. Ona je iznad svake mitologije i revolucije. Bez nje, popadali bismo na ovo krvavo tlo sveta, kao zečevi, kao slepi glodari, što, moguće je, u neku ruku, i jesmo. Nažalost. Traćimo svoj vek i nikako da se naučimo pameti. Sećam se divne rečenice. Likovi kolima uleću u krivinu, sa utiskom da ih je „zapljusnuo snažan vruć talas popodnevne mladosti nad Amerikom“. Na radiju, u automobilu, slušaju propoved. Glas iz zvučnika se pita: „Šta se još može naći na starim smetlištima sveta?“ I onda se čuje sve. Glas sa radija, glas koji vam iz budućnosti govori. Ovo je nadnaravni, futuristički roman, iako smešten u sedamdesete. Ovo je nova vizura. Drugačije je. Sve što jezik dopušta nije mi strano. Jezik je veličanstven, upravo ovaj naš. Divan, čulni i glasni jezik. Koji voli još i da peva. I, recimo, sada, ako bih slavio svoj jezik, onda bi me društvo brzo proglasilo za nekog ko nije politički korektan, potom nerazuman, nesnošljiv... Sami sagledajte dokle to može da ide... Znate šta svakog čoveka najviše boli? Ona šupljina u njemu. To. Neko je prepozna, neko ne. Razmišljate o sistemu i pobuni. Osećate li potrebu da živite izvan sistema, u svom svetu, kako se kaže, ukoliko je to uopšte moguće? Teško da se može biti van sistema. Sistem je progutao sve. Pogledajte samo. S jedne strane, pružena su nam i data, naizgled, sva prava, a istina je da nikada nismo bili toliko obespravljeni i toliko poniženi. Pretvoreni smo u strvinare! Uperili smo poglede u nebodere! Moderne zigurate! Upraviteljstvujšča! Komitete. Maršalate, Generalštabove, razumete... u Dipartmente, u sve te parlamente i demokratije... u gluvi i nemi Paradoks! Laž obitava nad ovim planetom. Čak je i pobuna postala merkantilna stvar. Roba. I to ona roba koja se kupuje isključivo iz obesti i zabave. Odbacili smo sve svete i čestite stvari, zarad glupog poziranja i besomučnog foliranja. Mi, jednostavno, živimo imitaciju života. Kao da su nam iz tela i duše izvukli, isisali svu energiju. Skip Lenski, u Ruševinama, govori svom plemenu vrlo važne stvari, slikovito i transparentno. Dok nad Akeldamom, to jest Edginom, svetli pun mesec i vatre su zapaljene, nakon vatrene propovedi o gušenju i ukidanju slobode, Lenski iznosi krst i kaže: „Sa obrazom svojim hodi, sa gresima svojim pođi.“ Kao i ostale stvari u romanu, ni ova rečenica nije slučajno tu postavljena. On zna da je njegovo delovanje osuđeno na propast, ali ide do kraja. On ne uzmiče.