Sertifikovana kopija voljenog vođe

Bar donekle u pravu bio je Aleksandar Vučić kada je Milenka Jovanova, aktuelnog potpredsednika SNS-a i poslanika u Skupštini Srbije, uporedio sa sobom iz mladih dana. Ali, sličnost o kojoj je govorio Vučić u maju 2016. nije u tome što Jovanov, kako je rekao, „ima izvanrednu energiju“ i „borac je bez straha i mane“. Mnogo upadljiviji razlozi za poređenje nalaze se u tome što je i kopija, poput originala, stranački preletač i čovek koji je spreman da političke protivnike napadne svim sredstvima – čak i onda kada je za utvrđivanje neistinitosti izrečene tvrdnje dovoljna najjednostavnija moguća provera na internetu. Ili makar samo mrva pamćenja i gram mozga. Nekadašnji predsednik Pokrajinskog odbora DSS, sa bogatim spiskom dužnosti koje je u toj partiji obavljao od 2001. do 23. maja 2015, u preletače se upisao 12. avgusta 2015, sa obrazloženjem da motiv za ulazak u vladajuću partiju nisu izbori, već „želja da se zaustavi propadanje Vojvodine“. Za onih 14 godina, koliko se politički kalio u DSS-u, najupečatljivije se istakao u maju 2014, kada je najavio formiranje stranačkih „jezičkih patrola“ sa zadatkom da utvrde u koliko naseljenih mesta, posebno na severu Bačke, građani mađarske nacionalnosti ne govore srpskim jezikom. „Proverićemo da li i koliko u Srbiji Mađari govore srpski jezik, da nam se ne bi dešavalo da u pojedinim mestima građani koji govore srpski ne mogu da se sporazumeju sa lokalnim stanovništvom. Da li u Mađarskoj postoji ijedno naselje u kome stanovnici ne znaju mađarski – ne postoji“, objašnjavao je Jovanov, sve uz stav da bi u Srbiji svaki građanin morao da zna srpski jezik. U aktuelnoj, preletačkoj varijanti, Jovanov pripada stranci koja je u koaliciji sa Savezom vojvođanskih Mađara, ali nema indicija da je članstvo te stranke podvrgao testu srpskog jezika. A i kako bi, ako je njegov uzor uspeo tako spektakularno da se premetne od žestokog radikala do naprednog proevropljanina? Ugleda se naš junak na moćnog Vučića i na druge načine – recimo kad i sam igra ulogu mudrog starca, prilično, doduše, smešnu za nekog rođenog 1980. godine („mi smo već polako u poziciji nekih političkih dinosaurusa koji će lagano na zasluženi odmor i u rashod, ali kako ćete vi mlađi sa time da se izborite, ne znam“, 24. decembar 2020). Da nije toliko opasno, smešnim bi se često moglo karakterisati i ono što izgovara u cilju obračuna sa svima koji imaju kritički odnos prema aktuelnoj vlasti i posledicama njenog delovanja. Recimo, onaj niz reči za koji se odlučio u martu 2017: „Najveća kriminalna banda u Srbiji danas je u okruženju Vuka Jeremića, a braćom Burgije, Paucima i drugim kriminalcima, kao i celokupnim narko-tržištem u Srbiji upravlja njegova žena Nataša Jeremić“. Perspektivni Kikinđanin je iz pokrajinskog u republički parlament prekomandovan nakon prošlogodišnjih izbora koje je opozicija uglavnom bojkotovala, ali ogroman broj poslanika pripremanih u naprednjačkoj političkoj školi za njega ne predstavlja konkurenciju u kojoj je teško istaći se. Naprotiv. Možda delom zato što je i sam prošao kroz brojne obuke političkih veština (u organizaciji američkog Nacionalnog demokratskog instituta, Beogradske otvorene škole, Fondacije Konrad Adenauer, Beogradskog fonda za političku izuzetnost...), ali verovatno više zahvaljujući ličnim osobinama koje je Vučić na vreme prepoznao. Naravno da i Jovanov, kao i drugi naprednjački „jastrebovi“ ne propušta da izvede obavezni program posvećen Draganu Đilasu („ukrao 619 miliona iz džepova građana“). Ali, on odlazi i dalje i upušta se u prilično spektakularne konstrukcije u kojima povezuje Đilasa, kao nepatvoreno oličenje zla, medije („tajkunske“, podrazumeva se) i „deo srpskog pravosuđa koje je, nažalost, saučesnik u maltretiranju političkih protivnika Dragana Đilasa“. Nije teško primetiti da je sudija Miodrag Majić meta široke akcije satanizovanja koja upravo doživljava jedan od „pikova“, ali biće da je samo autentični talenat zaslužan za „bravure“ kojim se u toj kampanji ističe upravo Jovanov. Pa makar se taj talenat u nekim drugim vremenima zvao – nedostatak stila. Ili možda stida? Intervju sudije Majića NIN-u, recimo, zaslužio je posebnu njegovu pažnju i mnogo karikiranja – bilo da je reč o opremi teksta („Vidite, imate ovu sliku ovako sa ovim rukama i blagim pogledom ka gore levo, a imate i ovu fotografiju posebno sa prekrštenim rukama, a pogled se negde u daljini gubi dok brine kako će funkcionisati država Srbija“) ili o njegovoj sadržini („Žali se i na narod, jer narod želi čvrstu ruku pa mu ništa ne smeta u ovoj zemlji. Žali se na mlade ljude koji su prihvatili poltronstvo, a ne kao on nekakvu borbu ili šta već. Dakle, kriv je narod, krive su mu kolege...“). A sve to je bilo samo zagrevanje pred važnu poruku gledaocima/biračima koji tog nekog Majića teško da su imali prilike da čuju: „Naravno, sudija Majić je skandalizovan samom idejom da njega neko pozove u Skupštinu da on odgovara. Evo, ja mu sada poručujem, da niti ćemo ga zvati, niti želimo da ga vidimo. Mi se njega, iskreno rečeno, gadimo, jer ja ne mogu da nađem drugi izraz za čoveka koji je sudio onako kako je on sudio i obrazlagao presude onako kako ih je on obrazlagao“. To pojednostavljeno uputstvo o tome kakav odnos valja imati prema nepodobnom sudiji trebalo bi da učvrsti gradivo sa ranije sednice, na kojoj je Jovanov, po principu „ko je rekao ja sam rekao“, citirao samog sebe - sa još ranije sednice: „Dakle, ja sam rekao ovako – ja ne mogu da prihvatim da je sudska vlast nezavisna ako je nezavisna od Vlade Srbije, ali je zato zavisna od stranih vlada. Ne mogu da prihvatim da je nezavisan sudija koji svakodnevno na medijima napada vladu ili Vučića, a zato kao kuče stoji ispred stranih ambasada i maše repićem kada ga puste na prijem za tri kanapea i dva koktela, kraj citata“. Tu stiže trenutak za likovanje zbog navodnog hvatanja medija u laži: „Kako su to tajkunske televizije Đilasa i Šolaka prepoznali sudiju Majića ja živ nisam da saznam? Da li su ga prepoznali u mahanju repićem ili u čekanju ispred stranih ambasada ili znaju da navali na kanapee i koktele čim uđe na prijem? Ja ne znam, ali ja čoveka spomenuo nisam u tom kontekstu“. Kad bi se neko potrudio da potraži originalni govor ambicioznog poslanika, video bi da se u nastavku citiranog dela kao „jedan od njih“ pominje upravo sudija Majić. I da, potom, Jovanov govori i o anketi u kojoj se kao idealan kandidat za predsednika Srbije pominje isti taj Majić. A možda ga baš to kandiduje za naprednjačkog „toplog zeca“? Ali, teško da će onaj deo javnosti kome se Jovanov obraća proveravati reči poslanika koga je „sertifikovao“ lično Vučić. A i zašto bi, kada slika sveta koju, po zadatom receptu, neumorno lansira i Jovanov, deluje kompletno, a njena privlačnost pada kao melem na rane izazvane realnošću: napredak je tu, ogroman je i mnogi ga osećaju, pa ću valjda i ja, a za sve to je zaslužan Vučić. Za probleme koji me muče kriva je „bivša vlast“ i zato se njen povratak mora sprečiti. A u toj borbi protiv Vučićevih neprijatelja, od koje, kako je objašnjeno s vrha, zavisi nastavak prosperiteta našeg birača, Jovanova ništa ne može zaustaviti: „Svakoga dana svako od nas dobija more pretnji i evo, meni juče neki idiot šalje, kaže – ti nećeš pobeći. Prijatelju, evo sada da ti se obratim, ja neću bežati nigde, a ti probaj da dođeš do mene, pokušaj da uradiš to što si naumio, samo te molim da pokušaš da uspeš iz prve, jer ako ne uspeš iz prve, ja ti u koži ne bih bio i nadam se da smo se razumeli“. Jesmo, razumeli smo se, iako nismo pitani. A malo smo se i uplašili – od onoga što se, bez srama i obzira, može izgovoriti u srpskom „najvišem domu“.