Dan pobede uz koračnice poraženih

Svečana akademija povodom Dana pobede imala je sve što treba - ugledne goste i domaćine, talentovan hor i filharmoniju, nadahnute glumce, potresan govor predsednika i ljotićevske koračnice. Sve je bilo kako i treba da bude, jer je Srbija već dvadeset ili trideset godina u revizionističkoj igri, u nekoj od vulgarnijih verzija „plesa sa sedam velova“, u kojoj ćemo na kraju trijumfalno zbaciti i poslednji, i pokazati se kao goli idioti. Čitalac se do sada podrobno obavestio o skandalu u beogradskom Narodnom pozorištu od 9. maja, ali bilo bi šteta ne podsetiti ga se. Dan pobede nad fašizmom obeležili smo tako što smo na glavnoj proslavi recitovali pet pesama koje obožavaju baštinici tradicija fašističkog LJotićevog Zbora - Mrtvi niste, Jedan za sve, svi za jednoga, Mi znamo borbu što nas čeka, Borba već se bliži kraju i Već kuca čas. Teško je, istina, iskopati autora tih tekstova, ali internetske prodavnice muzike samo su „klik“ ili dva daleko, i na njima je lako pronaći album pod imenom Pesme pobede: Srpski dobrovoljci 1941-1945. Oko albuma je omot sa znamenjem LJotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a na albumu svih pet pomenutih pesama. Radoznalac uz to može da poseti i Jutjub, i tamo da bira u nizu kičastih klipova sa tom muzičkom podlogom i kadrovima Dimitrija LJotića, Milana Nedića, komandanta SDK Koste Mušickog i „dobrovoljačkih“ vozova sa parolama „Smrt komuni“. Dobro smo, dakle, proslavili pobedu nad antifašizmom - što je pre nekoliko godina naoko nespretno, a zapravo pošteno rekao gradonačelnik Sarajeva Abdulah Skaka - ali je ostao jedan čudan detalj. U recitacijama na velikoj sceni Narodnog pozorišta nedostajali su neki stihovi. Pesmi Mrtvi niste falili su fragmenti u kojima se pominju bog, kralj i „učitelj“, kako su „zboraši“ zvali LJotića. Pesma Borba već se bliži kraju ostala je bez metafore „Crveni se plamen gasi“. U ostalim recitacijama brižljivo su prećutani i stihovi poput „Hajd’ u Zbor, budućnost tu je naša“, „U Zbor, u boj sva omladina stupa“ i njima slični. NIN je uspeo da zaviri u scenario svečane akademije, i u njemu takođe nema prećutanih stihova, a ni imena autora pomenutih pet pesama, dok su radovi Branka Miljkovića, Desanke Maksimović i Stevana Raičkovića uredno obeleženi. Zato se može verovati izvoru iz Radio-televizije Srbije, koji tvrdi da RTS, sve u svemu, pojma nije imao šta mu ide u direktnom prenosu. „Scenario nam je stigao iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Odobrila ga je i osoba iz Predsedništva. Non-stop su ga menjali. U prvoj verziji bio je i Kemal Monteno. Na sam dan proslave dobili smo finalni scenario, bez autorstva tih pet pesama, bez strofa po kojima bi se moglo prepoznati njihovo poreklo, bez stihova o kralju i otadžbini, itd. Na pitanje ko je autor, ljudi iz pozorišta, zaduženi za režiju, rekli su da su to pesme nepoznatog autora; najverovatnije ruske narodne pesme“, kaže izvor NIN-a. Sagovornik NIN-a podvlači da je uveren da je scenario „podmetnut svima, pa i državnom vrhu“. Ruku na srce, to deluje moguće. Ako je neko iz državnog vrha, državne sredine ili odakle već, hteo da ovakvim scenariom Dana pobede najzad počne i rehabilitaciju autentičnih srpskih fašista, posle svih kolaboratora koje smo već umili, izabrao je čudan način poturivši prečišćene fašističke tralalajke i znajući da će izbiti skandal. Sve zaista pre liči na internu podmetačinu nego na rehabilitaciju, ali to nije mnogo ni važno, jer bruka ne bi bila moguća da već dve ili tri decenije istoriju ne tretiramo kao granu naučne fantastike. Da nije tako, da antifašizam ozbiljno shvatamo, neko bi iz niza državnih institucija koje su se proslavom bavile - Ministarstvo rada, Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, Predsedništvo - taj scenario proučio i upalio crveni alarm, a neko bi se iz RTS ili Narodnog pozorišta osmelio da proveri naređenje i takođe upalio crveni alarm. I ko zna, možda bi se u programu našla i neka pesma iz NOB. „Stigli smo do tačke u kojoj partizane, kao jedini stvarni antifašistički pokret – a to je onaj koji je ubijao fašiste – izbegavamo da pominjemo čak i na Dan pobede. Nismo čuli niti jednu partizansku pesmu, iako su to ljudi koji su godinama ginuli za slobodu ove zemlje i na kraju je oružjem izvojevali. U odsustvu alternativnog materijala zato gledamo paradu kolaboracionista, počevši od de fakto poraženih četnika pa do de fakto fašista u vidu LJotićevog Zbora. Jedini stvarni oslobodioci koji ne prolaze kroz šikaniranje jesu Rusi, i to isključivo zbog servilnog odnosa prema današnjoj Rusiji, a ne iz zaslužene zahvalnosti crvenoarmejcima“, podseća sociolog Dario Hajrić. Hajrić dodaje da smo na „tom tužnom skupu“ gledali pokušaj da se autentični antifašizam zloupotrebi prepakivanjem u dnevnopolitičke okvire. Aleksandar Vučić je, recimo, detaljno govorio o revizijama istorije, ali hrvatskim. Naše su valjda u redu. „Kvisling Draža Mihailović figurira kao neshvaćeni domaći Če Gevara, koji je s Vermahtom `ratovao` nekako platonski, a LJotićevom Zboru je izgleda zapala uloga bečkog hora, i sve to s ciljem da bi se čitav Drugi svetski rat i celokupna antifašistička borba naroda Jugoslavije svela na manihejsku borbu tih divnih ljudi sa takođe de fakto fašističkom NDH. To što su `suprotne strane` uredno sarađivale, kako direktno tako i boreći se uz iste okupatore, a na kraju se našle i u istom zbegu pred oslobodiocima, očigledno ne smeta revizionistima od Blajburga do Beograda da prošlost prilagode današnjim propagandnim potrebama. Tu se ne može ništa – svako može da se okuša u žanru istorijske fikcije – ali ne treba izgubiti iz vida da za šminkanjem prošlosti uglavnom posežu oni kojima je u interesu da šminkaju i sadašnjost“, zaključuje Hajrić. Šminka je na mestu, ostalo je još zbaciti poslednji veo.