Arhiva

Pukotine u „zidovima mira“

Marko Milovanović arhitekta i univerzitetski predavač | 20. septembar 2023 | 01:00
Pukotine u „zidovima mira“
Za NIN iz Londona Edvard i Stiven su drugovi, zaljubljenici u slobodno penjanje, sport kojim svakog vikenda osvajaju stene po jugu Engleske. Upoznali su se u Londonu, iako su odrasli u istom mestu nedaleko od Belfasta u Severnoj Irskoj. Obojica su arhitekte, a povezao ih je i zajednički akcenat, jak, izlomljen engleski, šarmantan, koji neretko samo oni u potpunosti razumeju. Sva je prilika, Ed i Stiven se u svom rodnom mestu u okrugu Daun nikada ne bi ni sreli. Stiven je trenirao gelski fudbal, a Ed je igrao ragbi. Jasno je, „sa udaljenosti od nekoliko milja“, da je Ed Peper protestantskog porekla, a da je Stiven Megin iz katoličke porodice. Jasno je, međutim, njima koji su odrasli u duhu istorijske podeljenosti na unioniste, protestante lojalne kruni i katolike, irske nacionaliste. Razlike u imenima prepoznaju i stariji Britanci koji su živeli kroz severnoirske sukobe, ali ne i mlađe generacije koje suštinski ne znaju istoriju konflikta. „Čak ni deca moje rođake iz Severne Irske, u školi u Londonu gde sada žive, na časovima istorije ne uče o nevoljama. U engleskim školama se ne govori o britanskom kolonizovanju Irske kroz vekove“, kaže Stiven. Iako je situacija znatno bolja od traumatičnih slika koje povremeno završavaju u medijima, odrastanje i život u Severnoj Irskoj i danas su, u velikoj meri, određeni nacionalno-etničkom pripadnošću. U pojedinim kvartovima većih gradova poput Belfasta ili Derija Londonderija, kako imena i prezimena, tako i ulice, škole, prodavnice i pabovi imaju jasnu etničku pripadnost. Belfast svojom arhitekturom, urbanizmom i „mirovnom infrastrukturom“ i dalje podseća na vreme konflikta. Pored „zidova mira“ koji dele grad i građane, betonske barikade, slepe ulice i osmatračnice takođe su deo gradskog pejzaža na koji su se svi navikli. U tekstu za Gardijan iz 2015. godine, novinar Piter Gejgn kritikujući sporost kojom se „zidovi mira“ uklanjaju kao i loš primer koji daju konfliktnim sredinama u ostalim krajevima sveta, prisetio se i svog odlaska u Kosovsku Mitrovicu. U razgovoru sa grupom Srba koji su se upravo vratili iz posete Belfastu, gde su išli da uče o mirovnim procesima, jedan od njih mu je rekao da najbolje što ih je put u prestonicu Severne Irske naučio jeste da su im u Kosovskoj Mitrovici „potrebni veći zidovi“. Severnoirci bez sumnje streme miru, normalnom životu i ekonomskom napretku, ali je dugogodišnji rat niskog intenziteta, kako se nevolje često karakterišu, iznedrio jake, ekstremne struje sa obe strane konflikta. Mirovni sporazum na Veliki petak iz 1998. godine predstavljao je okončanje otvorenih, vojnih sukoba koji su trajali od kasnih šezdesetih, ali svađe, čarke, ulične tuče, paljenje imovine pa i poneki izgubljeni život u okršajima ekstremnih grupa i dalje čine svakodnevicu u Severnoj Irskoj. Ovaj konflikt je utemeljen u komplikovanoj istoriji odnosa dva ostrva, počevši sa britanskom kolonizacijom ruralnih delova severa Irske sa početka sedamnaestog veka, koja je sto godina kasnije dovela do Zakona o uniji iz 1800. kojim je Ujedinjenom Kraljevstvu pripojena cela Irska. Pokret za irsku nezavisnost, međutim, opstao je kroz novouspostavljene političke strukture i jačao sve do početka dvadesetog veka. Sporadični konflikti i oružani sukobi kulminirali su Irskim ratom za nezavisnost od 1919. do 1921, kojim je uspostavljena Republika Irska, ali i iscrtana granica sa Severnom Irskom u kojoj su većinu stanovništva činili protestanti, lojalni kruni. Prošle nedelje, tiho je proslavljeno sto godina postojanja Severne Irske. Britanska kraljica Elizabeta i premijer Boris DŽonson su u odvojenim porukama, izuzetno biranim rečima pozdravili mir i napredak. U članku pod nazivom „Uznemirenim unionistima nije do slavlja“ Gardijan objašnjava da jubilej zatiče protestante u najdelikatnijem momentu u stogodišnjoj istoriji njihove države. „Na korak smo do toga da prvi put katolici postanu većina, demografska promena vidljiva je u školama i na univerzitetima gde katolika već ima više. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da bi uskoro Šin Fejn (Irska nacionalistička stranka, nekadašnji politički ogranak paravojne Irske republikanske armije) mogao da vodi vlade severno i južno od granice. Referendum o irskom ujedinjenju deluje kao pitanje vremena, a ne izgleda“, zaključuje Gardijan. U godinama pre referenduma o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije, traumatična svakodnevica stanovnika Belfasta bila je prilično nevidljiva ostatku kraljevstva. Nacionalni mediji su se sporadično bavili individualnim incidentima ako su dovoljno ozbiljni, ali javnog diskursa o situaciji u Severnoj Irskoj praktično da nije bilo, pa čak ni kroz iščuđavanje onome što se dešava u okviru granica jedne razvijene, progresivne demokratije. Tek, kroz popularnu kulturu, opstaje i svest o nevoljama, ali pre svega kroz oslikavanje „terorističkih“ aktivnosti Irske republikanske armije, bez prikaza druge strane konflikta. U filmu Čelična lejdi Margaret Tačer, koju igra Meril Strip, za dlaku izbegava bombaški napad na konferenciji Konzervativne partije u Brajtonu 1984. godine. Krajem prošle godine, milioni fanova Netfliksove serije Kruna širom sveta nemo su gledali scenu kada mali pecaroški čamac sa omiljenim ujakom princa Čarlsa, Lordom Mauntbatenom i njegovim četrnaestogodišnjim unukom, neočekivano eksplodira. Ipak, Bregzit je ono što je suštinski vratilo Severnu Irsku u politički tesnac i medijsku žižu proteklih godina. Kako se razvesti od EU, kada je mir u Irskoj upravo zasnovan na ekonomskom jedinstvu Unije, slobodnom kretanju ljudi i robe i odsustvu „tvrde“ granice između severa i republike? Tokom pregovora o izlasku iz Evropske unije, koje je tri godine vodila Tereza Mej, pitanje mira u Irskoj bilo je centralno. NJen „meki Bregzit“ bio je rezultat paradoksalne političke zagonetke: želimo potpunu ekonomsku nezavisnost za celo Ujedinjeno Kraljevstvo, ali bez carine i granice sa Republikom Irskom, odnosno Evropskom unijom, a i bez granice u Irskom moru (carine između Velike Britanije i Severne Irske). Kao bitan politički činilac tada se profilisala severnoirska Demokratska unionistička partija (DUP), koja je sa svojim poslanicima u Vestminsteru obezbeđivala većinu konzervativnoj vladi. Iako ne želeći granice ni na moru ni na kopnu, DUP je sa svojom probritanskom politikom bila bliža desničarskoj struji konzervativaca, koji su zajedno blokirali meki Bregzit Tereze Mej izdejstvovavši tako njenu ostavku i dolazak Borisa DŽonsona na mesto premijera. Međutim, kada je ubrzo potom na prevremenim parlamentarnim izborima DŽonson ostvario komotnu većinu za konzervativce i samim tim za „tvrdi“ Bregzit, DUP je izgubila uticaj u Vestminsteru, a Severna Irska je, po utisku mnogih, skrajnuta, prestavši da bude kamen spoticanja u parlamentu. Edvard i Stiven se slažu da je takav sled događaja pokazao da Severna Irska zapravo ne interesuje nikoga i da je kamenčić u cipeli, kako Londona tako i Dablina i Brisela. Kompleksno pitanje severnoirskog identiteta, van EU koja ih je doskoro ujedinjavala, a gde su katolici veći Irci od Iraca i protestanti veći Britanci od Britanaca, može se rešiti samo ojačavanjem severnoirskog identiteta, kaže Stiven. Koncept severnoirštva zapravo je suština mirovnog sporazuma iz Belfasta iz 1998. godine. Ed objašnjava da je otelotvorenje te ideje bilo neočekivano, čak i komično prijateljstvo ratnih neprijatelja Martina Mekginisa, komandanta Irske republikanske armije i Ijana Pejslija, političara koji je u Evropskom parlamentu papu nazivao antihristom. Mekginis i Pejsli dogovorili su se da budu Severnoirci i tako su započeli prijateljstvo koje je bilo simbol mira. Nedavno istraživanje Bi-Bi-Sija pokazalo je da 51 odsto građana Irske severno i južno od kopnene granice očekuju da će se Severna Irska odvojiti od Ujedinjenog Kraljevstva u narednih 25 godina. U istom istraživanju, 86 odsto ispitanika strahuje da odvajanje neće proći bez nasilnih sukoba. Na prošlonedeljnim lokalnim izborima širom Velike Britanije konzervativci su se dobrim rezultatima profilisali kao engleska nacionalna partija, komentariše novinar Bi-Bi-Sija Endrju Mar. Istovremeno na izborima za Holirud, škotski parlament, ubedljivo je pobedila Škotska nacionalna partija koja se zalaže za održavanje još jednog referenduma o škotskoj nezavisnosti, zbog toga što su Škoti protiv svoje volje izvedeni iz Evropske unije. Boris DŽonson za sada odbacuje mogućnost da dozvoli izjašnjavanje na tu temu, što bi ustavom bilo neophodno. Za to vreme u Severnoj Irskoj, nedavna ostavka predsednice Demokratske unionističke partije Arlen Foster otvorila je vrata za radikalniju desničarsku struju u okviru te stranke, koja je još uvek najjača partija u Severnoj Irskoj. Kada se sve ovo sabere, ujedinjenost Kraljevstva na duge staze je prilično neizvesna. Izvesno je, doduše, da će Stiven i Edvard nastaviti da žive u Londonu i da se penju po stenama južne Engleske. Da ga podseća na rodni kraj, Edvard je za trideseti rođendan od devojke dobio fotografiju Donovana Vajlija, irskog dokumentarnog fotografa poznatog po slikama nestajuće „mirovne infrastrukture“. „Na zidu imam sliku zatvora Mejz tokom njegovog rušenja. Oduvek sam želeo jednu Vajlijevu fotografiju iz serije osmatračnica, ali su one previše skupe“, kaže Ed. „To je vrlo zanimljivo, zato što slika zatvora Mejz nije nešto što bi Ed, pod navodnicima, trebalo da drži na zidu. Da li to pokazuje da smo mi napredovali, ili da je kultura napredovala, ne znam, ali u svakom slučaju govori o tome gde smo mi sada, da Ed u svom stanu u Londonu na zidu drži fotografiju zatvora Mejz“, kaže Stiven. Ed pojašnjava da je Mejz tokom nevolja služio kao politički zatvor za „teroriste“. „Odnosno, za političke zatvorenike“, ispravlja ga Stiven i dodaje: „Zavisno iz kog ugla posmatraš.“ Gledajući u sliku na zidu, Ed reflektuje i da se mora biti oprezan sa sećanjima na osmatračnice, bodljikavu žicu i zvuk helikoptera i da ih ne bi trebalo fetišizovati: „Za mene kao dete, to je bila scenografija, često puna uzbuđenja, ali na kraju to je samo sećanje na odrastanje i toga na sreću više nema.“ „Ipak, na kraju, jedna stvar kojom se svi ponosimo u Severnoj Irskoj su priroda i pejzaži koji oduzimaju dah“, kaže Stiven. „Kada bi video sliku prirode Severne Irske i Irske, je l’ misliš da bi mogao da vidiš razliku?“ Ed ga pita i zamišljeno kaže: „Ja nekako mislim da uvek znam kada je priroda severnoirska. Nekako uvek osetim kada se pređe granica.“ „Da ti možda nemaš nekakav alarm koji svira himnu, koji ti kaže da si došao kući?“, na to će Stiven. „Oseća se toplina kraljičinog zagrljaja!“ kroz smeh mu odgovara Ed.