Mandatar sa novosadskim poreklom

Četiri ciklusa parlamentarnih izbora za manje od dve godine, a Izrael i dalje nema vladu. Istini za volju, promene jesu na pomolu, i to istorijske – Benjamin Netanijahu nakon 15 godina na vlasti, od čega 12 uzastopno, neće više sedeti u premijerskoj fotelji. Kao mandatar i lider najzastupljenije partije u Knesetu – njegov konzervativni Likud („Konsolidacija“) koji ima trideset odsto i dvadeset poslaničkih mesta – nije uspeo da formira vladajuću koaliciju, pa je predsednik Izraela Ruven Rivlin poverenje ukazao lideru opozicije Jairu Lapidu, čija je partija centra Ješ Atid („Ima budućnosti“) druga po zastupljenosti u parlamentu sa 17 poslanika. Dakle, konsolidacija nije uspela, a na drugima je da se vidi kakva će budućnost tačno biti. No, ako je Netanijahuova pobeda na izborima Pirova, poraz može da bude uvod u krizu mnogo širu od političke. DŽaba mu minuli rad i snažna porodična loza. Kao sin uglednog cioniste i profesora istorije Benziona Netanijahua, školovao se na prestižnom američkom MIT-u, a u osvit punoletstva se vratio u Izrael gde je pet godina kasnije postao vođa Sajeretmatkal, glavne jedinice specijalnih Izraelskih odbrambenih snaga. Posebno se istakao u raciji bejrutskog aerodroma 1968. i Jomkipurskom ratu 1973. godine. Osamdesete je proveo kao specijalni izaslanik u Vašingtonu i stalni predstavnik Izraela u Ujedinjenim nacijama, a 1988. je prvi put postao poslanik u Knesetu. Odatle je trasirao učešće u vlasti. Osam godina kasnije, u 46. godini, postaje najmlađi premijer u istoriji Izraela, gde je zaseo do danas, osim u periodu 1999-2009, kada je obavljao ministarske funkcije, prvo kao šef diplomatije, a onda kao šef državnih finansija. Ritualno je 2005. podneo ostavku na mesto u vladi zbog povlačenja izraelskih trupa iz pojasa Gaze, nakon čega je ponovo isplivao na čelo Likuda, pa i države. Od „kralja Bibija“, kako su ga zvale pristalice, koji se naizmenično postavljao pomirljivo pa ratoborno spram palestinskih Arapa – recimo, 2009. je pristao na mogućnost stvaranja palestinske države, da bi od 2012. prilično lako izdavao naredbe za vazdušne i druge napade na okupirane teritorije – postao je prvi izraelski premijer koji je krivično gonjen zbog korupcije dok je na čelu vlade. Uz politički odlazak velikog saveznika Donalda Trampa, upravo su mu mahinacije – tri slučaja prevare, zloupotrebe poverenja i trgovine uticajem, spram medija, biznismena i važnih deoničara jedne telekomunikacione kompanije – ponajpre došle glave, po svoj prilici. Jer, skup opozicionih partija u Knesetu neguje samo jedan zajednički sadržalac: mržnju prema donedavnom premijeru, koja, razume se, predstavlja artikulaciju građanskog nezadovoljstva u političkom imaginarijumu. I sigurno su se potrudili da Netanijahuu otežaju posao sastavljanja nove vlade, budući da je postojala bojazan da će, u slučaju novog mandata, progurati zakon kojim bi sebi dao imunitet dok je na funkciji. Opozicija bi popuštanjem niz vodu pustila i dobre izborne rezultate, i poverenje glasača, od kojih su mnogi mesecima marširali ulicama, i sopstvenu političku budućnost. Netanijahua je moguće skinuti s vlasti, ali ipak samo jednom. Lider te i takve opozicije Jair Lapid sazdan je od drugačijeg materijala. Možda je našim čitaocima najzanimljiviji podatak da je njegov otac, Jozef Tomislav Lampel, rodom iz Novog Sada. Kao i Netanijahu, Lapid im snažnu porodičnu zaleđinu, pošto je Tomislav bio ugledni novinar, političar i ministar pravde Izraela u periodu 2003-2004. godine. Tu sličnosti uglavnom prestaju. Novi mandatar nije školovan na nekom od stoletnih univerziteta. Štaviše, nije ni srednju školu završio! Popularnost nije stekao vitlajući puškom – zbog astme je čak oslobođen učešća u Libanskom ratu 1982. godine – već kao pisac, televizijski voditelj i ministar finansija u periodu 2013-2014. godine. Jerusalim post ga je na početku ministarskog vakta zbog astronomskog rasta popularnosti nazvao „najuticajnijim Jevrejinom“, a počastio ga je i ugledni Tajm, uvrstivši ga na listu sto najuticajnijih ljudi na svetu. Međutim, u prvih godinu dana obavljanja javne funkcije, Lapid je prema nekim anketama bio izgubio tri četvrtine podrške, a njegova stranka je s iznenađujućih 19 spala na deset poslaničkih mesta u Knesetu. Netanijahu nema mnogo manevarskog prostora. Zato i pravi gafove, poput onog kada je tužioce zadužene za njegov slučaj nazvao „pučistima protiv države“ i vršiteljima „nelegitimne moći“. Pravi i jeftine ustupke s katastrofalnim posledicama. Tako je, uprkos neizdatoj dozvoli za okupljanje zbog epidemiološkog stanja, lično dao blagoslov vernicima da krenu na hodočašće u okviru verske procesije Lag B’omer na galilejskoj planini Meron. Oko 100.000 prisutnih je u komešanju nastalom zbog neosnovanih govorkanja o podmetnutoj bombi napravilo stampedo u kojem je 42 ljudi poginulo, a 150 povređeno. Umesto imidža blagonaklonog vladara, preko noći je poprimio obrise neodgovornog političara, koji je događaj mogao da opiše jedino kao „tešku katastrofu“. Ni Lapid nema mnogo opcija, ali je unekoć u boljem položaju. Tokom preostale tri nedelje, za očuvanje političke reputacije će mu biti dovoljno da nastavi da poziva na formiranje vlade nacionalnog jedinstva, iako će po svoj prilici biti selektivan u pregovorima. Prema nekim sondažama javnog mnjenja, oko 43 odsto Izraelaca želi da vladu formiraju desničari iz partije Jamina i njegova partija – dakle, da budućnost bude tvrdo konzervativna. Netanijahu je prethodno ponudio lideru Jamine Naftaliju Benetu da se oproba u premijerskoj poziciji, što je ovaj odbio. Nevolja je što će za krpljenje neophodne većine biti potrebna saradnja sa poslanicima najmanje jedne arapske partije, što nije najprijatnija situacija za bilo kojeg mandatara izraelske vlade, pa ni za Lapida. Zasad su sve oči uprte u Mensura Abasa, lidera arapske partije Ram, koja je početkom godine napustila Ujedinjenu arapsku listu u kojoj su i dalje četiri partije. Abas se kockao i – pobedio, budući da je njegova stranka osvojila četiri mesta, a predizborna koalicija iz koje je izašao svega šest. To ga čini stabilnim pregovaračem s kojim dogovor ne bi trebalo da bude naročito teško postići. Inače, oko petine stanovništva Izraela je arapskog porekla ili nacionalnosti, a njihovi predstavnici čine oko osam odsto saziva Kneseta. Podzastupljenost se može objasniti time što pojedini Arapi glasaju za levičarski Merec („Energičnost“), ali ova partija sa šest poslanika u parlamentu nije razmatrana za formiranje vladajuće koalicije, uglavnom zbog ideoloških nepodudarnosti s partijama glavnog toka. Međutim, ostaje pitanje šta je tačno glavni tok u izraelskoj politici – osim što levica to izvesno nije. Netanijahu je uspešnu vakcinacionu ofanzivu, gde je do danas „pelcovano“ 54 odsto građana Izraela, dopunjavao narativima o čvrstoj nacionalnoj odbrani i mekoj regionalnoj moći. Nije mu se isplatilo. Lapid nudi takoreći isti program, samo bez korupcije. Doduše, uz tri važna realpolitička amandmana. Tamo gde se Netanijahu bratimio s američkim republikancima, njegov suparnik potencira saradnju i s demokratama. Tamo gde je „kralj Bibi“ podilazio hiljadama radikalno ortodoksnih Jevreja koji su izuzeti iz civilne i vojne obuke i života, Lapid insistira da je Izrael država jednakih prava i obaveza za sve. Naposletku, tamo gde su prethodne vlade prema Palestincima sprovodile nešto što je poprilično ličilo na aparthejd, Lapid predlaže neku vrstu stalnog regionalnog samita s ciljem smanjivanja tenzija i posledičnog formiranja palestinske države. Doduše, ne po cenu podeljenosti Jerusalima i uklanjanja jevrejskih kolonija s okupiranih teritorija. Odnos s Arapima je uporedio s nesrećnim brakom – ne tražimo brak po svaku cenu, rekao je, ali ne želimo ni razvod na štetu Izraela. Ako Lapid ne uspe da oformi vladu, Izraelu se smeše peti izbori u veoma kratkom roku, kao i produbljivanje političke krize čiji bi kraj u slučaju novog glasanja postao ravan starozavetnom čudu.