Metafora stradanja i otpora

Pančevačkim Central parkom, u petak predveče, prolamali su se ženski glasovi, pomalo nerazgovetni zbog jakih udara vetra. Trag zvuka iz zvučnika vodio je do drugog od dva suprotstavljena punkta izložbe Ženski zatvor – Hotel Sloboda, čiji je cilj preispitivanje pojmova zatočeništva i puta do oslobađanja. Ovom postavkom ponuđen je širok raspon gledišta različitih generacija autorki, izazvanih i mestom izlaganja, po principu sajt-specifik pristupa prostorima sa referentnim društvenim značenjem. „U selekciji su isključivo žene s obzirom na to da one imaju češći osećaj da su u zatvoru, zašto i teže slobodi, premda ponekad i same sebi zatvor nameću“, obrazlažu kustoskinje Ivana Ivković i Tanja Juričan, ujedno i umetnice. Performerku Sanju Latinović, čijim je nastupom otvorena izložba, inspirisao je scenario po kom je - ili nije – kustoski tandem dobio dozvolu da prezentuje radove. „Ženski zatvor“, a zapravo nekadašnji Magistrat sa podrumskim ćelijama, danas deo zgrade Narodnog muzeja Pančeva, dat im je na dvonedeljno „upravljanje“, dok im pristup Hotelu Sloboda, a simbolu sumnjive privatizacije, nije dozvoljen. Stoga je osvojena fasada tog zdanja audio-instalacijama, pa je ona sva brujala od stejtmenta vezanih za temu projekta. Latinovićeva je na ulaz hotela položila veliki buket crvenih ruža, „kao na neki spomenik“. Na lenti, nalik onim na posmrtnim vencima, pisalo je „Sloboda me je bolela“, što je i naziv rada, i metafora stradanja u borbi za najuzvišenije stanje čoveka. Trnje, prethodno pažljivo pokidano sa ruža, umetnica je zabadala u dlan u pokušaju da oseti i dočara patnju bez koje nije prošla nijedna borba, što je ostalo na snimku koji će se emitovati nadalje. Samim performativnim činom ona je, kako kaže, „odala počast svim borcima“ i njihovoj žrtvi. Slučajnost da se baš u tom trenutku iz jednog od zvučnika čula pesma vernika sa Lastova, na praznik Velikog petka sa opšteprihvaćenim svojstvom stradanja, dao je svečani ton performansu Latinovićeve. I napravio paralelu sa audio-radom Mariete Vulić, gošće iz Hrvatske, što je osvestila moć ujedinjene energije ustremljene ka novom životu, oličenju slobode za religiozne. Na to su se nadovezivali zvučni zapisi drugih autorki, kakofonično odzvanjajući centrom Pančeva. Pažljivom slušaocu nije promaklo ni šuštanje ženskog mokrenja, u našoj kulturi vezanog za sedeći – inferiorni položaj, prema zapažanju Sonje Radaković. Ona je time pozvala auditorijum da ne razmišlja o anatomiji ženskog tela, već o anatomiji državnog aparata koji podržava samo kontrolisane vidove artističkog delovanja, dok one što iskaču iz kanona doživljava kao rizične po sopstveni autoritet. Osvajanje napuštenih prostora, kao jedan od postulata ARTikulacije, u punom smislu je dostignut otvaranjem vratnica kazamata u Muzeju, pozicioniranog nasuprot Hotelu Sloboda. Utisak je ovde još mučniji, pojačan umetničkim intervencijama. Šok je ipak doziran, pa strogost nadzemnog hodnika koji vodi ka zatvoru razbija video-rad Dubravke Đurić. On podseća na vežbu izgovora reči „poezija“ čija je funkcija lekovita u odnosu na sve vrste stradalništva, dok rastavljena na glasove i slogove insistira na zapitanosti. Već stepenište ka podzemlju provocira intenzivniju jezu kojoj doprinosi dvokanalna video-instalacija Dragane Žarevac, kao svedočanstvo njene saradnje sa umetnikom Oktajem Indžeom, političkim zatvorenikom tokom vojne hunte u Turskoj. „Indže je molio svoju porodicu da ga ne posećuje tokom izdržavanja kazne, jer je svaku posetu pratio ritual ’toplog zeca’, kada bi svi ostali zatvorenici prebijali tog ’privilegovanog’, postrojeni u dva naspramna reda“, kaže Žarevac. I posetilac se slično oseća, „izudaran“ glasovima sa naspramno postavljenih ekrana. Idući niže u utrobu aneksa Narodnog muzeja, atmosfera postaje sve teskobnija, ne samo zbog memljivih zidova i na njima ispisanih poruka ovde zatvaranih od 19. veka. Mučne su i objave umetnica, i samih zlostavljanih različitim pritiscima kojima se ipak otimaju. Tako se Marina Marković (kao, uostalom i nekolicina drugih autorki) opire imperativu rađanja, kao društveno najprihvatljivijoj ženskoj ulozi. „Šta imaš od te karijere... Treba da rodiš, da dojiš...“, poručuju predstavnice tri generacije patrijarhata, reprodukovane preko mikrofona jednog od mobilnih telefona na podu prve ćelije. Na ekranu se dotle vidi ultrazvučni snimak prazne materice. Na drugom telefonu prati se čin tetoviranja Markovićeve, pa se na njenom stomaku, gde je i zborna tačka stida prenošenog sa kolena na koleno, polako pomalja rečenica „Nije tvoje da biraš“, kao svojevrsna mantra sa značanjem opomene, saveta, prekora, pretnje i naredbe. Iste reči na raznim jezicima opominju sa reklamnog panela što iskričavo obasjava zatvorske rešetke na prozoru. Rad Tanje Juričan bavi se suprotstavljanjem narativa „ubiće te majka“ i „umreće ti majka“, prvim preuzetim iz svakodnevnog govora, a drugim iz rečnika „potisnutog“ koji se odnosi na svedočanstva o najčešćim prisilnim mislima pri određenim tipovima neuroza. Oba izraza nose teret potencijalnih trauma i agresije, a usled konstrukta krivice i realnosti kazne, kako se stvara svojevrstan perpetum mobile represivnog odgoja. Izlaz koji se nudi je u pranju savesti, čemu služe ručno rađeni sapuni sa istim ispisanim sloganima. Ni Dragana Radivojević nije odolela snazi reči, te jednom od objekata obrađuje promenu u ženski oblik glagolskih prideva sa bremenom stigmatizacije – obrukan-a, odstranjen-a, odgurnut-a... U istoj prostoriji širi se požar preko lica spavača, reprezenta „uspavanog čovečanstva koje sanja promenu“, prema iskazu autorke video-rada Anice Vučetić. Uloga užarene mase je u pročišćavanju memorije prostora gde su bili lišeni slobode skitnice, pijanci, sitni kriminalci, a zatim i Jevreji, komunisti, skojevci... Hipnotisani prizorom, posetioci izložbe proživljavaju njihove sudbine. Na sličan način se doživljava i predstava Strašnog suda, kojim Ivkovićeva istražuje identitet kroz dogmu religije. U pitanju je snimak njenog performansa In him we trust, gde su 42 muškarca preuzela role iz standardizovane ikonografije klasičnih kompozicija posvećenih metafori zadobijanja večnog života ili večnih muka. U atmosferi tamnice, posmatraču je prirodno da se zamisli nad svojim postupcima, ili pak da odbaci ideju o podeli na grešne i pravedne. Sva ta nelagoda sa slabim svetlom na kraju tunela, dovodi defakto do buđenja: publika je trgnuta iz zone komfora. Prosto je prinuđena da razmišlja o drugome, zbog čega je ova izložba i aktivistička. Projekat ARTikulacije, čiji je izložba deo, služi i decentralizaciji, izmicanju iz Beograda, gde se sve što je navodno važno dešava. Već u Pančevu život je primereniji čoveku, on ima vremena da zastane, promisli, spozna svoju istinu i preuzme odgovornost za izabranu putanju, kako prednost malih gradova opisuju kustoskinje. Pored pomenutih autorki, u izložbi koja traje do 21. maja, učestvuju i Deska Deska, Tina Keserović, Samanta Luis Mihele, Aleksandra Novaković, Anastasija Pavić, Milica Rakić, Jelena Pavlović, Radmila Petrović, Selma Selman, Ivana Smiljanić i Tamara Spalajković. Projekat ARTikulacije započet je 2018. redefinisanjem evangelističke crkve u Pančevu i bez sumnje će biti nastavljen naredne godine.