Arhiva

Tržni centri kao medicinske ustanove

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Tržni centri kao medicinske ustanove
Izgleda da smo opet pobedili koronu. I to ne kao onaj prvi put kada nam se vratila čim su prošli izbori, pa onda još u dva-tri talasa, već apsolutno i suštinski, uz jedan minijaturni uslov – da do kraja maja vakcinišemo 50 odsto punoletnih građana, pa će se otvoriti klubovi i svi zatvoreni kafanski prostori za one kojima je do provoda, baš kao i prepuni autobusi za one koji bi da stignu do posla. Uz toliko najavljenih lepota, nije bitno gde je Ana Brnabić iskopala baš taj procenat imajući u vidu da ni polovina ukupne populacije ne obezbeđuje kolektivni imunitet (i deca se razbolevaju i prenose virus), ali je zvučao baš dobro. I pružio je mogućnosti svima kojima je dosta korone (a to su uglavnom svi) da se više ne zamlaćuju i opterećuju dugim, dosadnim i stručnim analizama o kovidu-19, već da se spreme za zasluženu žurku. Zašto bi građane interesovalo to što je nemački državni Institut Robert Koh uradio procenu po kojoj bi uz idealnu vakcinu (koja štiti 100 odsto a ne kao Sinofarmova 79 odsto) bilo neophodno da se vakciniše 66 odsto građana, kada mogu da poveruju premijerki i naprave relaksirani plan za letovanje. Ili, zašto bi se Zlatibor Lončar izlagao neprijatnosti da donese nepopularnu meru obavezne vakcine za zdravstvene radnike, kada može da izjavi kako je vakcinisano 65 odsto, što je dovoljno. Nema veze što je lekar i što zna da nije, kada ima mogućnost da se zaštiti od neprijatnosti kojom je sam sebe izložio načelnik Generalštaba Milan Mojsilović odlukom da je obavezna imunizacija neophodna za „očuvanje operativnih sposobnosti u uslovima pandemije“. I zašto bi Vučić „kršio Ustav“ i narušavao „ravnopravnost građana“ pa doneo nepopularnu odluku (bez obzira na to što bi zaštitila i ostale sektore koji moraju da očuvaju operativnu sposobnost), kada može da proglasi da je 3.000.000 revakcinisanih dovoljno, a da će do njih doći kada „ljudima koji su u zabludi otvori oči“. A Ustav će kršiti i dalje (čisto da ga mine želja) u drugim prilikama, jer nije isto diskriminisati građanina koji ne voli vakcinu i građanina koji nije zaljubljen u SNS. Nažalost, ako stvarno hoćemo da uživamo u staroj realnosti u julu mesecu, ova vlast će morati još malo da smanji kriterijume (recimo 40 odsto vakcinisanih), jer je i pored izobilja vakcina, imunizacija na izdisaju. Ne samo da smo u protekloj nedelji pali na neslavno 35. mesto po broju dnevno vakcinisanih, već uveliko topimo prednost sveukupne imunizacije koju smo stekli u februaru kada smo bili među prvima u Evropi. Trenutno smo po procentu ljudi koji su primili makar jednu dozu na 12. mestu, nakon što su nas ovog meseca pretekli Island, Finska, Nemačka, Kipar i Belgija, a do kraja nedelje će to učiniti i Španija. Imajući u vidu da nijedna od država koje su sporije od nas nije do sada vakcinisala veći procenat stanovništva od Srbije, ne postoje izgledi da ćemo ikoga ni na toj listi prestići - samo da ćemo dalje padati. O tome neumoljivo govori i statistika. Od svih evropskih država koje su uspele da vakcinišu više od 30 odsto građana, Srbiji je nakon početnih 10 odsto (obavezna imunizacija za najprioritetnije) za to bilo potrebno najviše vremena: Velikoj Britaniji je bilo dovoljno 35 dana, Mađarskoj 36, Italiji 49, a Srbiji 82. Pritom je brzina vakcinacije u Srbiji uglavnom bila ujednačena uz tri skoka: na samom početku (20-29. januar), između 10. i 14. februara kada je stigao kontingent od 500.000 doza i između 6. i 10. aprila nakon dvostruke kampanje – Vučićeve vakcinacije i otvaranja 50 punktova širom zemlje za one koji nemaju zakazano. Mesec dana kasnije, kada je postalo jasno da procenat zainteresovanih opada, Vlada je pokušala sa novom kampanjom i novčanom pomoći, ali ona nije bila uspešna kao prethodne – samo je privremeno povratila uobičajeni tempo imunizacije. Na pitanje zašto gubimo trku, socijalni psiholog i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Dragan Popadić, kaže: „Kada se razgovara o toj temi, stalno se odgovornost prebacuje na antivakserski lobi, što je po meni pogrešno jer se radi o malom procentu ljudi, ne većem od 10 odsto. U raspravi ih označavamo kao dežurne krivce, onda to proširimo na tezu da je tako svuda u svetu, stignemo do teorija zavera i ispustimo suštinu problema. Mnogo veći problem je što veoma veliki broj ljudi ne želi da se vakciniše jer još uvek ima onu sliku koja se formirala mesecima i koja i dalje opstaje, da se ne radi o ozbiljnoj bolesti. Oni se ne plaše da će ih neko čipovati već ne vide razlog zbog kog bi se izlagali čak i minimalnom riziku od vakcine da bi se zaštitili od bolesti od koje im ne preti realna opasnost. Ako se prisetimo kako je ta slika stvarana, setićemo se teze da će samo jedan od 10 znati da je inficiran jer ostali neće imati simptome, a i da će taj jedan imati možda samo blagu kijavicu. Još uvek se govori da je procenat smrtnosti manji od jedan odsto, a obično se plasira da umiru oni koji su iznad 80 godina ili imaju neke teške bolesti. Uz to je granica kolektivnog imuniteta tako postavljena da su mnogi zaključili da i nije potrebno da se vakcinišu – dovoljno je da sačekaju da to neko drugi uradi. Radi se o racionalnoj zabrinutosti jer je u pitanju nova vakcina i ljudi biraju koji im je strah manji – od nje ili od bolesti. Ako se oslanjaju samo na ovakve poruke i ne žele da se informišu iz drugih izvora, onda nemaju ni potrebu da žure sa vakcinom. Problem je što se toj grupi ljudi kod nas niko ne obraća.“ Još na početku pandemije mnoge zemlje su bile svesne da će kad-tad taj problem isplivati, tako da se krenulo sa ozbiljnim ispitivanjem javnog mnjenja o zainteresovanosti za vakcinu u vreme kada nije ni postojala i o planovima kako da se postotak poveća. Istraživanja koja je međunarodna organizacije Globsek radila u oktobru i martu pokazuju da su pojedine zemlje uspešno podigle svest o vakcinaciji, pa je Slovačka sa 36 odsto stigla do 70, Mađarska sa 44 na 72, a Češka sa 35 na 66. Srbija nije uzeta u razmatranje, ali na osnovu dostupnih analiza rađenih ovde (nije se merilo koliko je zainteresovano već koliko je protiv) vidimo da je u oktobru protiv vakcine bilo 48 posto građana, a da je u martu taj broj opao na 44 odsto. To znači da bi u najboljem slučaju moglo da se kaže kako je interesovanje za vakcinaciju poraslo za četiri odsto. I ne, nismo najgori, u Bugarskoj se nije pomerilo ni za procenat. Početkom aprila, u trenutku kada je u Srbiji bila dramatična epidemiološka situacija (u državama koje su vakcinaciju otpočele kada i Srbija, poput Izraela i Velike Britanije, već su se videli dobri rezultati), član KŠ za borbu protiv korona virusa Branislav Tiodorović je ocenio da Kriznom štabu „nedostaju komunikolog, psiholog, sociolog“ i da se to vidi unutar tima „u prenosu informacija i poruka koje se šalju“. Na pitanje da li bi situacija bila drugačija da smo od početka u KŠ imali takve stručnjake, profesorka Iris Žeželj sa odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i moderator nedavno održanog okruglog stola Komunikacija i vakcinacija (jedan od govornika je bio i dr Srđa Janković, član KŠ), kaže da je to teško tvrditi sada jer se radi o „naknadnoj pameti“, ali da ima utisak da je trebalo. „Iako smo u razgovoru sa Kriznim štabom saznali da postoji komunikaciona strategija, meni nije delovalo kao da je postojala u početku. Ne mislim da smo time izuzetak u vođenju krize i haotičnosti, to je više pravilo nego izuzetak, ali imam utisak da je pažljivije trebalo razmišljati o komunikaciji. Ali se ne slažem sa vašom tezom da je vakcinacija kod nas doživela krah, jer je normalno da se smanjuje broj vakcinisanih s obzirom na to da smo prvi krenuli. Više je fer porediti se sa samim sobom, mi imamo konstantu od 0,5 i za dva meseca ćemo preći polovinu vakcinisanih. Trebalo bi uložiti dodatni napor da bi se privukli ljudi koji nemaju poverenje, bilo u sistem bilo u vakcine, jer imamo bar 50 odsto građana koji bi se vakcinisali ali su nesigurni, boje se ili hoće neke benefite od vakcine i nije im dovoljna priča o javnom zdravlju. Lično nemam ništa protiv da jedna od mera bude 3.000 dinara jer je ona za javno dobro zajednice i ne mislim da bi trebalo sa moralnog uzvišenja da gledamo na ljude koji čekaju na vaučere. Takođe ne mislim da je dobro slati poruku o sunovratu vakcinacije jer i to može da destimuliše ljude“, kaže dr Žeželj. Naravno da materijalna stimulacija može da bude dobar podsticaj i nije vezana samo za ove prostore. Problem je samo koliko su nadležni da to sprovedu pažljivo osmislili strategiju. Recimo, sedam nemačkih naučnih i obrazovnih ustanova se udružilo još u martu 2020. da bi pratili informisanost građana o kovidu, njihovo ponašanje, odnos prema merama i poverenje u nadležne institucije. U februaru ove godine, nakon što su zabeležili pad zainteresovanosti za vakcinaciju, razmotrili su stimulaciju u vrednosti od 1.000 evra, ali se pokazalo da bi ona zainteresovanost podigla samo za šest odsto. Ne znamo da li je srpska vlada imala na raspolaganju neobjavljeno optimističnije domaće istraživanje ili su uobičajeno arogantno i ničim neutemeljeno smatrali da oni mogu više za mnogo manje para (ipak se ovih dana u crnoj hronici našla vest o ubistvu američkog državljanina zbog 2.500 dinara), najavili su, 5. maja, da će svi koji su se vakcinisali do 31. maja dobiti pomoć od 25 evra (a onda sutradan na to dodali i vaučer u sličnom iznosu, kao pomoć onima koji misle da je tržni centar zdravstvena ustanova). Rezultat je ipak bio skroman – dok se za deset dana pre najave pomoći vakcinisalo 1,71 odsto građana, u narednih deset dana se vakcinisalo 3,05. Dakle dobit od 1,34 odsto, koja čak i ako se održi pravolinijski do kraja meseca može da dobaci samo do 4 odsto. „Toj grupi kada se ponudi 3.000 dinara ili vaučer, jezičak na vagi lako prevagne, ali to nije trajno rešenje. Ono što bi njihov stav zbilja promenilo je kada bi do njih stigla i druga priča i druga slika o bolesti. Kada ne bi gledali političare bez maski, ali i kada se maska ne bi nudila kao apsolutna zaštita i mogućnost da se stavi i zaigra kolo. Ili kada ne bi gledali kako se krše sve zabrane a niko ne biva sankcionisan zbog toga. Takva poruka izgleda kao ona u vozu „ne naginji se kroz prozor“ – piše, ali niko nije svestan prave opasnosti. Oni koji su stvorili takvu sliku ne odustaju od nje jer im je potrebno da otvore kafiće i molove, ali kažu – vakcinišite se. A ljudi ne vide zašto bi se vakcinisali, ne deluje ozbiljno, sve se otvara i spremni su da prihvate rizik kao kada pretrčavaju ulicu dok je crveno svetlo“, kaže dr Popadić. A ako tu poruku ne pošaljemo i ne vakcinišemo dovoljan broj do tog 21. jula kada je najavljena odjavna špica za koronu? Ništa strašno, brojke se uvek mogu lažirati, KŠ se može raspustiti, medijima se može narediti da više ne pišu o tome i ko će primetiti da nije kraj sem onih koji to na svojoj koži lično osete. Sandra Petrušić