Misterija, bahatost ili bezakonje?

U nedelji fascinacije izvinjenjem predsednika Češke srpskom narodu za bombardovanje 1999. neko bi možda pomislio da naprednjacima nije do pranja sopstvene biografije (ipak je njihov predsednik bio ministar u režimu čija je politika i dovela do bombardovanja), već da iskazuju poštovanje prema kritičkom sagledavanju prošlosti i spremnosti da se preuzme odgovornost. Zato se vredi podsetiti spomenika Stefanu Nemanji od 23 metra, u kome zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić vidi „vaskrs Srbije“ koja se ne stidi svoje istorije i koja se „više nikom ne izvinjava“. I, izgleda, koja nikome ne polaže račune. Dobro, možda ne baš nikome, ali svojim građanima svakako ne. Iako je ugovor o izradi tog spomenika i njegovog dopremanja do Savskog trga potpisan još 2018, nakon što je Aleksandar Rukavišnjikov pobedio na konkursu, javnost je i dalje uskraćena za podatak koliko nas je taj posao koštao. Pre nego što je sklopljen, pripremne troškove nije obavijala misterija - možda nismo baš znali kolike su honorare dobili članovi žirija, ali jesmo da su tri prvoplasirana učesnika konkursa nagrađena sa ukupno 10 miliona dinara, kao i da su dva pozvana umetnika kojima je nagrada izmakla obeštećena sa po 5.000 evra. Takođe, moglo se doći i do podatka da je Udruženje arhitekata Srbije za stručnu pomoć u organizovanju konkursa dobilo milion i po dinara. Za taj novac se očekivalo i da u roku od 45 dana po proglašenju pobednika organizuju izložbu pristiglih radova i javnu diskusiju o rezultatima. No konkurs se završio, neslavno kako se i moglo očekivati sa žirijem u kome predstavnici struke čine manjinu, a do izložbe i javne diskusije nikada nije došlo. Naravno, ako ne računamo to što je vlast uredno upućivala uvrede svima koji su se drznuli da prigovore bilo šta. U poznatoj atmosferi stalne proizvodnje spektakla i neprestanih novih afera, tema spomenika je nakratko ispala iz žiže, dok nije počeo da pristiže u delovima, a Lidlova „visok kvalitet, niska cena“ reklama na Savskom trgu nas podsetila da je nikada nismo čuli. I tu kreće potraga. Prvo smo u dokumentaciji Istorijskog arhiva Beograda pronašli da su u 2018. godini za spomen-obeležje Stefanu Nemanji potrošili 14.288.701 dinar. No kako je preko te institucije organizovana i isplata honorara članovima komisije za izbor rešenja i isplata nagrada, bilo je jasno da ako je nešto para preostalo posle svih pratećih troškova, one ne bi mogle da pokriju i cenu izrade i transporta tolikog spomenika iz Rusije. Zato je sledeća adresa bio Portal javnih nabavki. I zaista, pokazaće se da spomenik jeste kupljen putem javne nabavke, i to jedne veoma egzotične u kojoj skoro pa ništa nije javno. Naime, u dokumentaciji se navodi da je ugovorena cena izrade spomenika i isporuke do Savskog trga, u skladu sa rešenjem pov. br: 80-88/2018 od 20.7.2018. godine, proglašena za tajni podatak, sa stepenom tajnosti poverljivo i rokom čuvanja do 2023. godine. Delom u neverici da je tako nešto uopšte moguće, uputili smo konkretan zahtev za informaciju od javnog značaja Gradskoj upravi u kome smo tražili iznos potpisanog ugovora sa Rukavišnjikovom u dotičnoj „javnoj“ nabavci. I dobili jednako konkretan odgovor, doduše na nepostavljeno pitanje: „Obaveštavamo Vas da budžetom grada Beograda za 2020. godinu nisu opredeljena sredstva za podizanje spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu“. Bila je potrebna žalba povereniku za informacije od javnog značaja da bismo dobili dvostrano pravdanje Grada kako iako gradski Sekretarijat za kulturu jeste naručilac dotične javne nabavke, oni su – bez ikakve namere da uskrate informacije – prosto morali da poštuju Zakon o tajnosti podataka. A taj zakon propisuje da se stepen tajnosti poverljivo određuje isključivo radi sprečavanja nastanka štete po interese Republike Srbije. Kada tome dodamo da Zakon o budžetskom sistemu predviđa da su i Vlada i Gradska uprava odgovorni za objavljivanje informacija u vezi sa upravljanjem finansijama i da one ne treba da se uskraćuju „osim ako bi njihovo objavljivanje nanelo značajnu štetu nacionalnoj bezbednosti, odbrani ili međunarodnim odnosima Republike Srbije“, postaje krajnje nezamislivo kako su navedeni preduslovi za uskraćivanje javnosti informacije o podizanju jednog javnog spomenika, finansiranog javnim sredstvima, mogli biti ostvareni. Tamo gde posustaje naša imaginacija, Vesićeva ostaje na visini zadatka. Gostujući na RTS-u u januaru objasnio je da je cena tajna zato što je zahtev vajara bio takav. „Kada budemo dobili (njegovo) odobrenje, a ja ne vidim razlog da ga ne dobijemo kada su radovi završeni, cena će biti objavljena. Nije to nikakva misterija“. A kako novinarka nije bila sasvim ubeđena takvim odgovorom, pa je upitala da li je takav zahtev moguć po zakonu, Vesić je i tu nedoumicu razrešio: „Naravno da može po zakonu, inače ne bismo to uradili. Zar zaista mislite da bi Vlada Srbije uradila nešto što je suprotno zakonu?“ Pa može li? „Privredni subjekt kao poverljivi podatak ne sme da označi ... cenu i elemente cene“ - piše u Zakonu o javnim nabavkama, u delu u kome se određuju prava učesnika da sačuvaju poverljivost određenih podataka u postupku javne nabavke. Štaviše, zakon je izričit i da dotične odredbe ne isključuju obavezu primene propisa kojima se uređuje pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Koliko je ta odluka o proglašenju tajnosti nesporno zakonita, naslućuje se i iz činjenice da nije ni dostavljena povereniku. U rešenju kojim je poverenik (nakon još nekoliko dopisa na relaciji NIN – Grad - poverenik, u kojima smo na kraju predložili da se naloži opoziv tajnosti) 5. maja naložio Gradu da nam u roku od pet dana dostavi traženu informaciju, navodi se da Grad nije priložio nikakav dokaz da je cena zaista proglašena tajnom u skladu sa propisima. Takođe, nije dokazao ni koje bi to teške pravne i druge posledice nastupile omogućavanjem pristupa navedenoj informaciji, što u ovom slučaju zakon očekuje od njih. „Navedeni stav poverenika se zasniva na odredbi čl. 8. st. 1. zakona, koja predviđa da se prava iz ovog zakona mogu izuzetno podvrći ograničenjima propisanim zakonom samo ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na Ustavu ili zakonu, za šta u konkretnom slučaju, po oceni poverenika, ne postoje razlozi... Tražene informacije su značajne za procenu zakonitosti sprovedene javne nabavke i utrošak javnog novca, a ovim se ne dira u prava koja autor, odnosno imalac prava intelektualne svojine, ima u skladu sa zakonom“, zaključuje se u rešenju poverenika, uz konstataciju da tema već duže vreme izaziva veliko interesovanje javnosti i medija. Do odlaska ovog broja u štampu prošlo je više od pet dana od kada smo primili kopiju rešenja, ali odgovor Gradske uprave je izostao. Iako se nadamo da je samo zapeo u pošti, možda ćemo novinarskim procenama ukupnih troškova podizanja spomenika (kolege sa N1 su saznale da je u ruskoj carinskoj dokumentaciji vrednost spomenika deklarisana na devet miliona evra) morati da dodamo još 390 dinara, koliko iznosi taksa na pokretanje tužbe protiv rešenja pred Upravnim sudom.