Kolekcionari nezvaničnog Dilana

Kolekcionarstvo snimljene muzike koja nije zvanično izdata, do kraja šezdesetih godina praktično nije postojalo i predstavljalo je vrlo skup hobi jer je podrazumevalo kupovinu ili razmenu muzike koja je snimljena na magnetofonskim trakama. Najpoznatiji su bili snimci koncerata Marije Kalas ili Enrika Karuza, ali ukupan broj snimaka koji je bio u opticaju nije prelazio desetak. Ključna promena je nastala kada se u septembru 1969. godine u prodavnicama ploča na Zapadnoj obali pojavio prvi muzički „butleg“ pod nazivom Great White Wonder Boba Dilana, čiju promociju su najviše podržale male nezavisne radio-stanice, koje su učinile da prodaja ove LP ploče nadmaši većinu tada aktuelnih oficijelnih izdanja i, mada niko nema pouzdane podatke koliko je tih ploča prodato, cifra je sigurno daleko nadmašila 100.000, a po nekima se vrti oko 250.000 primeraka, bez obzira na to što jedva da je neki vrlo mali broj stigao u Evropu. Zbog čega je Dilan tada bio toliko zanimljiv? Posle dve vrlo uspešne ploče (Highway 61 Revisited i Blonde On Blonde) imao je svega nekoliko koncerata sa grupom The Hawks, i to sa promenljivim uspehom jer folk-čistunci nisu mogli da mu oproste novi „elektrifikovani“ zvuk. Početkom 1966. u Australiji i Evropi je imao 28 vrlo uspešnih nastupa sa grupom The Hawks. Devet koncerata snimala je diskografska kuća Kolumbija, ali se o tim snimcima nije ništa znalo do devedesetih godina. Po povratku u Ameriku desila se (ili možda nikad nije) nesreća sa motociklom koja ga je smestila u bolnicu. Po izlasku, u leto 1967. godine Dilan je sa grupom iznajmio kuću u mestu Vudstok kod NJujorka i mesecima svirao i snimao novi materijal na Revoks magnetofon orguljaša Garta Hadsona, pa su ti snimci imali zajednički naziv Basement tapes - Trake iz podruma. Od stotinak snimljenih pesama, od kojih su otprilike polovina bile njegove originalne pesme, Dilan je odabrao 14 i poslao ih u Englesku svom agentu, koji se starao o njegovim autorskim pravima, da ih ponudi onima koji bi bili u stanju da snime svoje verzije, koje bi mogle da budu prihvaćene od slušalaca. Ta traka je predstavljala osnovu prvog „butlega“ Great White Wonder i brojnih posle toga, a ostatak traka iz podruma je kompletiran tek nedavno. Zajedno sa manje zanimljivim snimcima iz folk klubova početkom šezdesetih, to je bio začetak kolekcionarske dilanomanije, koja se širila preko LP ploča koje su se presovale u skoro svim razvijenim zemljama Evrope. Italija je bila pravi rasadnik, naročito pošto su tamo našli rupu u zakonu kako bi „butleg“ snimci mogli da se izdaju na kvazilegalnim nosačima zvuka i prodaju u normalnim prodavnicama ploča. Bez obzira na to što se u sledećih nekoliko godina pojavio ogroman broj „butlega“ praktično svakog popularnog izvođača, za novopečene kolekcionare Dilan je bio bez premca, uz Rolingstonse i grupu The Who. Iako je obezbeđenje na koncertima bilo pooštreno i nije bilo moguće unositi portabl magnetofone i snimati koncerte iz publike, na sledećoj Dilanovoj turneji u januaru i februaru 1974. godine procurilo je nekoliko ne baš sjajnih snimaka i jedan izvanredan koji je izdat pod nazivom Love Songs For America, koji je preko noći postao vrlo tražen, bez obzira na relativno visoku cenu. Kada su se pojavili prvi vinilni butlezi, oni su u Americi koštali između četiri i pet dolara, bili su dostupni svakome, dok su sada već dostigli desetak dolara i kolekcionari su našli rešenje u presnimavanju „butlega“ na audio kasete za razmenu i to je sve do sredine devedesetih bio najčešći vid kolekcionarstva. Bez obzira na to što je prodaja Dilanovih oficijelnih izdanja od kraja sedamdesetih skoro punih dvadeset godina bila relativno slaba i jedino je turneja 1984. godine imala komercijalni uspeh, interesovanje kolekcionara je stabilno raslo da bi devedesetih dostiglo vrhunac kada se pretpostavljalo da oko 100.000 ljudi na svetu aktivno sakuplja sve što ima veze sa Dilanom. Neka „butleg“ izdanja su imala astronomske cene od stotinak dolara, ali su i dalje bila vrlo tražena. Kasnije su proizvođači CD „butlega“ u Evropi bili skoro potpuno istrebljeni od strane raznih službi za zaštitu autorskih prava, bez obzira na to što pravi „butlezi“ nisu kopije nekog oficijelnog izdanja koje podleže pravima, pa ne mogu ni da se izjednače sa piratskim diskovima, koji su uvek bili najobičniji falsifikati, najčešće lošeg kvaliteta. Razvoj interneta je potpuno uništio butlegere, pošto su svi snimci mogli besplatno da se nađu na desetinama sajtova koji su specijalizovani za Dilana i svako ko je zainteresovan može da daunlouduje ono što ga zanima. Butlegeri su još uvek aktivni u Japanu i Singapuru, dok se u Rusiji i Kini proizvode uglavnom falsifikati već postojećih audio-izdanja, što prave kolekcionare ne zanima. Dilan se vratio na velika vrata 1997. godine albumom Time Out Of Mind i od tada interesovanje za njegov rad ne jenjava, tako da je svaki njegov koncert snimljen od strane nekog kolekcionara i odmah pušten u promet. Među kolekcionarima vlada uverenje da je potrebno imati više od 1.000 koncerata da bi se imao detaljan uvid u sve što je do sada radio, a to nije izdato u oficijelnim izdanjima.