Arhiva

Kuća bez temelja, a i prokišnjava

Rasim LJajić | 20. septembar 2023 | 01:00
Ako je fudbal ogledalo jednog društva, onda je priča o ovoj najpopularnijoj igri istovremeno priča o našim karakterima, zabludama, samozavaravanju, inatu, manama i vrlinama. Nigde kao u fudbalu se ne vidi taj raskorak između onoga kako vidimo sebe i stvarnog stanja i rezultata koje postižemo, između strasti koju pokazujemo za ovom „jednostavnom igrom“ i ostvarenih (ne)uspeha. U nedostatku rezultata u sadašnjem vremenu, vrlo često motivaciju tražimo u podvizima i incidentnim trijumfima iz prošlosti, koji bi trebalo da nas predstave boljim nego što inače jesmo. Malkom Forbs je često ponavljao da je „neuspeh u stvari uspeh ako iz njega nešto naučimo“, a mi smo, nažalost, skloni da za naše poraze okrivljujemo svakog ko nam se nađe na putu, osim nas samih i naših unutrašnjih slabosti. Fudbalska reprezentacija Srbije u 21. veku nije učestvovala ni na jednom evropskom prvenstvu u fudbalu, plasirala se na tri svetska prvenstva -jednom kao SCG, a dva puta kao Srbija - ali nije prolazila grupnu fazu. Na tim takmičenjima imali smo do sada samo jednog sudiju iz Srbije, Milorada Mažića. Pre njega, Zorana Petrovića, daleke 1986. u Meksiku i 1990. u Italiji. U ovom trenutku, u tzv. ligama „petice“, imamo samo jednog trenera - Sinišu Mihajlovića u Bolonji. U nedavno odigranim polufinalnim i finalnim utakmicama Lige šampiona i Lige Evrope nije bilo fudbalera iz Srbije, izuzev Nemanje Matića, koji je bio na klupi Mančester junajteda. Slika postaje još poraznija ako se zna da se na prste jedne ruke mogu nabrojati naši fudbaleri koji su vodeći igrači u svojim klubovima, u najjačim evropskim ligama. Bilo bi krajnje pojednostavljeno i nadasve pogrešno za ovakvo stanje optužiti samo Fudbalski savez Srbije. Kao što se vidi, ono nije od juče, te se ne može vezivati za bilo kog pojedinca ili konkretno ime. Fudbalski neuspesi su pre posledica nedostatka sistema, plana i vizije, ali i naše tradicionalne sklonosti za improvizacijama. FSS se po okoštaloj unutrašnjoj strukturi, načinu delovanja, nespremnosti za reforme i modernizaciju nije promenio još iz perioda SFRJ, služeći uglavnom za prihvat bivših fudbalera ili sportskih radnika koji su završili mandate u svojim klubovima. Nisu se birali sposobni, već poznati, nisu se birali najbolji, već najodaniji, nisu se birali reformisti, već lojalisti. Naravno da je bivšim igračima i fudbalskim velikanima mesto u fudbalskoj organizaciji, baš kao i sportskim radnicima sa značajnim iskustvom, čak bi trebalo da imaju i prednost, samo je pitanje kriterijuma na osnovu kojih se biraju i jasnog plana koji bi trebalo da predstave i načina da se on realizuje. Ovde se sve svelo na puko trange-frange glasanje: ti meni glas, ja tebi mesto u kući fudbala. I naravno da je takav pristup doveo do toga da ta kuća prokišnjava na sve strane, a nove garniture, koje su dolazile, samo su zatvarale rupe, sprečavajući da se ona skroz ne uruši. Druga greška koju su pravile različite rukovodeće garniture Saveza tiče se prioriteta koji su postavljali, vezujući svoj opstanak u njemu sa uspehom reprezentativne selekcije na najvažnijim takmičenjima, čime su uglavnom zanemarivale sve druge aspekte delovanja - regularnost takmičenja, rad sa mlađim selekcijama, infrastruktura, sudijska organizacija, sistem takmičenja, trenerska struka. Bez svega toga nema ni uspešne reprezentacije, ni jakih klubova, jer se kuća pravi od temelja. Treće, možda i najvažnije, percepcija fudbala i fudbalske organizacije u našoj javnosti je poražavajuća. Nedavno istraživanje pokazalo je da čak 76 odsto ispitanika smatra da je većina naših utakmica namešteno, da sudije kroje rezultate ocenjuje 81 odsto anketiranih, 71 odsto njih da kladionice negativno utiču na regularnost takmičenja. A 59 odsto ispitanika se izjasnilo da više ne idu na stadione zbog straha za bezbednost od strane navijača-huligana. Sve ovo govori zašto pristojni, sposobni i ostvareni ljudi beže od fudbala, a bez njih, fudbal i njegova krovna organizacija nemaju nikakvu šansu da naprave ozbiljniji pomak, pa ni rezultat. To je prva i osnovna stvar od koje počinju suštinske reforme fudbala, za koji je DŽejms Milner rekao da je „bolji od života, jer u životu nema dva poluvremena“. Svakako da je reforme nemoguće sprovesti bez pomoći države, koja mora donositi neophodne zakone, obezbeđivati sredstva za sportsku infrastrukturu i sankcionisati sve one na tribinama, u ložama, oko stadiona i na stadionu, koji na bilo koji način narušavaju regularnost takmičenja ili afirmišu nasilje na sportskim terenima. Srbija ima sve preduslove da dobije najjaču ligu u regionu. Ako to ne ostvari, nije ni do koga drugoga, već do nas samih.