Kolubarska bitka

Da je Zorana Mihajlović u lošim odnosima sa direktorima najvećih državnih preduzeća iz svog resora nije nikakva novost, ali je ipak protest i zahtev za njenu smenu radnika rudarskog basena Kolubara prošle nedelje mnoge iznenadio. Osim aluzija pojedinih medija da je i pad Slobodana Miloševića usledio nakon štrajka rudara Kolubare, javnost se zapitala šta je povod za taj protest? Šta se krije iza najnovijeg odmeravanja snaga resorne ministarke, ovoga puta, sa direktorom EPS-a, u čije ime su, očigledno, okupljeni radnici izražavali svoje nezadovoljstvo? I da li je zapravo taj protest odgovorio na pitanje šta je buduća srpska energetska politika ako već striktnog odgovora nema u planskim dokumentima i strategijama? Povod za protest radnika Kolubare mogao bi se tražiti u pismu koje je Zorana Mihajlović 20. maja poslala na adresu v. d. direktora EPS-a Milorada Grčića, u kome od njega traži obustavljanje daljih radova na izgradnji termoelektrane Kolubara B. Naime, u pismu koje je nadležno ministarstvo dostavilo nevladinoj organizaciji Regulatorni institut za obnovljive izvore i životnu sredinu (RERI) na njihov zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, piše da je Srbija preuzela različite obaveze usklađivanja svog zakonodavstva i svoje energetske politike sa onom u EU, te da zbog toga mora da radi na razvijanju projekata baziranih na potrošnji gasa i većem korišćenju obnovljivih izvora energije za proizvodnju struje. „Stoga u procesu energetske tranzicije koji nam predstoji i u kojem je potrebno definisati proces prelaska sa uglja na korišćenje prihvatljivijih goriva, nije moguće dalje razvijanje projekta izgradnje proizvodnih kapaciteta iz niskokvalitetnog lignita.“ Mihajlovićeva podseća Grčića da mu je više puta usmeno i pismeno sugerisano da se uzdrže od daljih radova na ovoj termoelektrani, ali i da je i sam prisustvovao sastanku sa predsednikom Srbije decembra 2020. na kojem su „razmatrani svi projekti, ali nije dogovoren nastavak izgradnje Kolubare B“. To što se energetska strategija, kao i sve drugo, kroji na sastanku sa Aleksandrom Vučićem, takođe ne bi trebalo da bude nikakva novost, ali ipak pomalo začuđuje činjenica da dogovore sa predsednikom direktor EPS-a ne poštuje, kao i to što se osmelio da izvede nekoliko hiljada radnika Kolubare na protest sa zahtevom da se smeni resorna ministarka. Zašto ministarka ako već tvrdi da EPS kasni sa projektima, odnosno da „se termokapacitet u Kostolcu gradi već deceniju, što nema nigde u svetu, a ESP-ov vetropark još od 2016“, ne smeni Milorada Grčića, koji ionako na direktorskoj fotelji sedi nezakonito, već se sa njim prepucava u javnosti? U međusobnim medijskim prepucavanjima Zorane Mihajlović i čelnih ljudi EPS-a, pa i sa njima povezanih sindikalnih lidera, mogle su se čuti različite optužbe - od toga da ministarka zapravo želi da Srbija uvozi struju umesto da je sama proizvodi, preko toga da je obustavljanje rada na nekoliko sati zbog protesta radnika koštalo pola miliona evra, do na kraju svađe među liderima sindikata EPS-a i rudnika Kolubara oko toga ko manipuliše radnicima i za čiji interes. Očigledno je da sindikat koji je izveo radnike na protest radi u korist direktora EPS-a Grčića, koji želi nastavak izgradnje Kolubare B, tvrdeći da Srbija nema drugi način da ostane energetski nezavisna zemlja, odnosno da bez te termoelektrane koja bi trebalo da obezbedi struju koja se trenutno proizvodi u elektranama čije gašenje se zbog zastarelosti očekuje u narednim godinama, ona neće imati dovoljno sopstvene struje. Sa druge strane, predsednik Sindikata radnika EPS-a Milan Đorđević drži ministarkinu stranu i tvrdi da su radnici izmanipulisani, da nije tačno da je dogovorena strategija gašenja rudarskih i termo kapaciteta do 2030, te da je ovo zapravo samo pokušaj da se sačuva fotelja v. d. direktora EPS-a. Iza svega što je prethodnih više od nedelju dana rečeno iz suprotstavljenih tabora, krije se zapravo činjenica da ni država sama ne zna šta želi, a još manje je te svoje želje definisala u nekom kredibilnom planu. Slušajući Zoranu Mihajlović, jasno je da ona smatra da je zelena energija srpska budućnost, odnosno da je njena politika ono što je, uostalom, napisala u pismu Miloradu Grčiću. U autorskom tekstu za reviju napravljenu povodom ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma, ona je još jednom ponovila da je 2021. „godina velikih promena u energetskoj i rudarskoj politici“ i najavila izradu Nacionalnog plana za klimu i energetiku i Strategije razvoja energetike. „Naša vizija je zelena Srbija, u kojoj su pomireni interesi energetske bezbednosti sa imperativom zaštite životne sredine i klimatski neutralnog razvoja“. Cilj je, kaže, da do 2040. umesto sadašnjih 22 odsto proizvodimo 40 odsto energije iz obnovljivih izvora, odnosno da do 2050. godine budemo klimatski neutralni. Dakle, tragom obaveza preuzetih prema EU, Srbija planira da izradi ne samo Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan od 2021. do 2030. a što ministarka Mihajlović pominje i u pismu Miloradu Grčiću, već je krajem aprila raspisala i javni poziv u potrazi za konsultantom sa kojim bi radila novu Strategiju razvoja energetike Srbije do 2050. godine, i taj posao bi trebalo da bude završen do novembra ove godine. Ideja je, očigledno, da se ciljevi i planovi iz postojeće Strategije koju je Skupština Srbije usvojila pre šest godina i koja traje do 2025. već sada promene, odnosno usvoji nova Strategija u kojoj bi se nanovo definisali energetski ciljevi, a o kojima Mihajlovićeva govori. Ono što, međutim, nije jasno jeste zbog čega isto ministarstvo uporedo sa ovim radi na izradi Prostornog plana Srbije u kojem, kada je energetika u pitanju, piše nešto sasvim drugo. Nacrt ovog plana donedavno je bio na javnoj raspravi i u njemu ne da ne stoji da Srbija nema interes da ulaže i dalje u izgradnju novih termoelektrana, jer je njen strateški cilj investicije u čistiju energiju, nego stoji suprotno. „Resursi uglja su od izuzetnog značaja za razvoj energetike i ukupne ekonomije i predstavljaju najznačajniji domaći energetski potencijal... Osnovna orijentacija razvoja elektroprivrede Srbije bazira se na intenziviranju razvoja i racionalnom korišćenju domaćih energetskih potencijala... Osnovu za takvu politiku predstavljaju raspoložive rezerve lignita...“, piše u ovom nacrtu koji se poziva na Strategiju razvoja energetike koju država u narednih nekoliko meseci planira da zameni novom. Da sve bude još čudnije, u ovom Nacrtu prostornog plana kaže se da „planska rešenja podrazumevaju revitalizaciju postojećih termoelektrana, ali i izgradnju novih blokova TE Kostolac B3, kao i Kolubare B, a u tabeli koja je naslovljena sa „potencijalni projekti izgradnje novih proizvodnih kapaciteta u elektroenergetskom sektoru u periodu do 2035“ pominju se ne samo termoelektrane u Kostolcu ili Kolubari, nego i termoelektrane Novi Kovin, Štavalj i TENT B3. Upravo na ove protivrečnosti upozoravaju i u pomenutoj organizaciji RERI navodeći da je država, ako već planira promene energetske politike i obustavlja izgradnju termoelektrane Kolubara B, morala prethodno da promeni i Prostorni plan, i pozivaju da se u izradu predstojećih strateških energetskih dokumenata u najranijoj fazi uključi stručna javnost. Koliko god zvučala kontradiktorno, rečenica predsednika Nadzornog odbora EPS-a Jovana Despotovića upućena povodom nedavnog protesta radnika u Kolubari, „strateške odluke u elektroenergetskom sektoru ne donose se preko noći i zato je neophodno što pre rešiti aktuelno pitanje gradnje TE Kolubara B“, možda i najbolje ilustruje državno planiranje. Samo sporna termoelektrana gradi se već više od 30 godina, a i nadležni priznaju da je u nju do sada uloženo oko 300 miliona evra. Projekat je otpočet još 1988, da bi bio zaustavljen nekoliko godina kasnije zbog raspada države, sankcija i ratova. O Kolubari B se pričalo i polovinom 90-ih, ali i nakon petooktobarskih promena. Tadašnja vlast je još 2006. godine tvrdila da su za izgradnju ove termoelektrane, zainteresovani silni inostrani investitori, pa je 2009. u Politici i Fajnenšel tajmsu raspisan i međunarodni tender za izgradnju. Vlada je naredne godine formirala i Radnu grupu za praćenje realizacije ovog projekta, ali naposletku nije došlo do zaključenja dogovora sa italijanskim Edisonom, koji je trebalo da bude strateški partner EPS-a. Promena vlasti i dolazak SNS-a odložili su izgradnju, da bi ona ponovo došla na red pre nekoliko godina. Resorni ministar energetike Aleksandar Antić izjavljivao je 2018. godine da država planira da aktuelizuje izgradnju TE Kolubara B, a najavio je i formiranje radne grupe koja bi se time bavila. Javna rasprava je odložena zbog kovida, ali činjenica je da je prošle godine EPS potpisao Preliminarni ugovor sa kineskom kompanijom Power Construction Corporation of China za izgradnju koja je trebalo da počne ove godine, a najavljivano je da će termoelektrana biti kapaciteta od 350 megavata i da će biti priključena na mrežu 2024. Otuda možda i tvrdnja Milorada Grčića da „EPS radi sve po odlukama Vlade i Ministarstva energetike“, uprkos tome što su se Vlada i resorno ministarstvo u međuvremenu predomislili, pa je martovsko potpisivanje preliminarnog ugovora zamenjeno već krajem godine odlukom da neće biti gradnje, na šta ministarka upozorava Grčića podsećajući ga na sastanak u Palati Srbija sa predsednikom Vučićem. Vučić se i prethodnih dana sastao sa v. d. direktora EPS-a, ali i sa Miodragom Rankovićem, predsednikom sindikata Kolubare, mada njegov kolega Đorđević tvrdi da on nije legitimni predstavnik ovih radnika, ne bi li razrešili novonastali sukob. Jasno je ko će na kraju odlučivati šta će biti nova srpska energetska strategija, ali nije jasno i kakva će ona biti pošto ono što je Vučić na kraju tog sastanka rekao teško da može jedno sa drugim - implementacija zelene agende kao jedan od najbitnijih ciljeva države i istovremeno neodricanje od prirodnih resursa koji omogućavaju energetsku nezavisnost zemlje, što je u prevodu, ugalj, kako Srbija ne bi već 2030. postala veliki uvoznik struje. Za takvo rešenje već je kasno, jer kako reče Zorana Mihajlović, „dok su druge zemlje prethodnih godina pravile promene u svojoj energetskoj politici, u Srbiji to nije bio slučaj“.