Asad iz očaja

Narednih sedam godina Sirijom će vladati Bašar el Asad, ili su bar tako pokazali izbori. Redovi na glasačkim mestima bili su dugački, u njima je bilo i mladih, koji su kada je rat počeo bili tek deca. Za njih je predsednik čovek koji je održao zemlju. Deset godina je prošlo od trenutka kada je počeo sukob, za koji se verovalo da će dovesti do brze smene vlasti. Bilo je to doba arapskog proleća, revolucija, smena, novih vlada, a sirijska vlast se uklapala u sliku vladajuće porodice koja u predsedničku palatu posle oca postavlja sina. Asad je, uprkos svemu, opstao. A rat, koji je u sebe uvukao i susedne, a i neke dalje države, za sobom je ostavio oko 500. 000 mrtvih, nekoliko stotina hiljada nestalih, desetine hiljada zarobljenih, 23 miliona raseljenih. Predsednik je glasao u Dumi, gradu u blizini Damaska, i to nije učinio bez razloga. To je mesto koje je bilo centar otpora, ono je među prvima stvorilo pobunjeničke grupe, organizovalo demonstracije i među prvima je postradalo. Uporište antivladinih snaga bilo je pod petogodišnjom blokadom, mnogi nisu preživeli, a oni koji jesu prošli su blokade, nedostatak hrane, bombardovanja. Najzad, posle optužbi za hemijski napad u Dumi pre tri godine, Donald Tramp, tadašnji američki predsednik, dozvolio je vazdušne napade na vladine snage. Danas se Asad pojavljuje sa suprugom i glasa na tom mestu, na izborima na kojima pobeđuje sa 95 odsto glasova. Može li biti veće satisfakcije za čoveka koji je već celu deceniju predsednik zemlje u raspadanju. Od početka građanskog rata 2011. ovo su drugi izbori, prethodni su održani 2014. godine. Na njima je takođe pobedio Asad, ali bilo je to u sasvim drugačijim okolnostima, bilo je to u trenutku kada je Duma još bila sedište pobunjenika, istina pod blokadom, a i druge delove zemlje, uključujući i Damask, držale su antivladine snage. Veći deo zemlje je sada vraćen pod vladinu kontrolu. Ali nije cela zemlja. Oblasti koje drže pobunjenici u Idlibu, severne oblasti koje drže Kurdi, uz američku podršku, izbeglice u susednim zemljama, niko od njih nije učestvovao na ovim izborima. To je isključilo milione ljudi, koji čine gotovo trećinu stanovnika države Sirije. Za vladu to ipak nije toliko važno, koliko činjenica da je opstala, da kontroliše svoju teritoriju i da na njoj ima predsednika koji je na tom mestu od 2000. i koji je upravo dobio još jedan sedmogodišnji mandat. I dok stižu čestitke iz Moskve i Pekinga, iz evropskih prestonica i iz Vašingtona izbori se smatraju nelegitimnim. Oni ukazuju na Rezoluciju 2254 Saveta bezbednosti UN, kojom je utvrđen način na koji bi Sirija trebalo da se kreće u mirnodopskim uslovima. To zahteva najpre donošenje novog ustava, a potom izbore, koje bi nadgledali predstavnici UN. Ovo nisu bili takvi izbori, ali za Sirijce koji su u njima učestvovali dovoljno je da su održani u skladu sa ustavom i da su uopšte održani. „LJudi žele nadu“, kako je to objasnio jedan od učesnika izbora. Tu nadu vide u uspostavljanju nekakvog reda, sistema koji bi mogao da donese malo stabilnosti, posle deset godina razaranja. Mir još nije stigao, ali delovi zemlje koji bi mogli da funkcionišu uprkos svemu i uprkos konstantnoj nestabilnosti, velika su nada za državu u kojoj je više od 80 odsto stanovnika ispod linije siromaštva. Plakati Asada izlepljeni po Damasku, slavlje posle njegove pobede na izborima, podrška koju je dobio na izborima, ma kakvi ti izbori bili, govore najviše o očaju ljudi koji se nadaju da bi narednih deset godina mogli da provedu bez prolivanja krvi.