Priča iz utrobe zemlje

U sredu, 2. juna, Davidu Diopu dodeljeno je priznanje Međunarodni Buker. NJegov roman Braća po duši, objavljen u Geopoetici u prevodu Olje Petronić, govori o mladićima iz Senegala koji su se u Prvom svetskom ratu borili na evropskom frontu. Od prvog reda, pisac stavlja pripovedača pred težak izbor: Alfa Ndijaj treba da odluči hoće li prekratiti muke ranjenom drugu iz detinjstva, „više nego bratu“, Madembi Diopu. „Boga mi moga, da sam već tada bio postao onaj koji sam sada, zaklao bih ga kao žrtvenu ovcu, prijateljski.“ Potom se pretvara u surovog osvetnika, čije mačete počinju da se plaše i saborci. Kada smo pre godinu dana upitali autora zašto se lik preziva isto kao on, objasnio je da u Senegalu, gde je odrastao, postoji „srodnost radi zadirkivanja”. Društvena tradicija omogućava pripadniku jedne porodice, s jednim imenom, da zadirkuje pripadnika druge porodice, s drugim imenom, a da to ne ostavi nikakve ozbiljne posledice. „Želeo sam da se glavni lik, iz porodice Ndijaj, naruga jednom Diopu u pogrešnom trenutku: nema šale na račun hrabrosti druga u ratu, čak i ako je sasvim bezazlena. Naterao sam ga da pomisli kako je onim što je neprikladno rekao na bojnom polju indirektno izazvao smrt prijatelja”, odgovorio je francuski književnik za NIN. Napomenuo je da niko iz njegove porodice nije bio vojnik u kolonijalnoj vojsci i da se oslanjao na bogatu dokumentaciju u Francuskoj. „Čitao sam doktorske teze istoričara o ulozi senegalskih vojnika u Velikom ratu, ali nisam pravio beleške, što je inače moja profesorska navika. Namera mi je bila da u trenutku kad započnem pisanje iz afektivne memorije na površinu isplivaju oni detalji pročitanog koji su takli moj senzibilitet. Na primer, to što sam pročitao i zapamtio da je francuska vojska na pojasu uniforme senegalskih kolonijalnih vojnika predvidela mesto za mačetu, pokrenulo je čitav niz epizoda.” U Braći po duši, telo je povezano sa zemljom. Ožiljak, prah, brat, blizanci – više su puta ispisane reči. Zato svaka rasparana vojnička utroba otvara pitanje o suštini čovekovog života. No, suočeni sa surovim ubijanjem i smrću, neprekidno razmišljamo o rađanju. O rađanju deteta, o rađanju zemlje. „Rođenje, koje je uvek praćeno plačem, predstavlja početak hoda ka smrti“, ističe Diop za naš magazin. „Junak sagledava rov kao polni organ žene. U zemlji - majci leže vojnici, jureći ka sigurnoj smrti. Rat ubrzava prelazak iz života u smrt. Ipak, stiče neverovatnu moć da svog prijatelja vrati iz zemlje mrtvih. Pogođen je, poput starogrčkih junaka tragedija i mitova, nekom vrstom hibrisa, prekoračenja, jer gazi jedan od temeljnih zakona univerzuma: neizbežnost smrti.“ Po pravilniku, pisac deli nagradu (i 50.000 funti) sa Anom Moshovakis, prevoditeljkom Braće po duši na engleski jezik. Kako se radi o priznanju čiji je cilj isticanje značaja prevoda, vraćamo se na 120. stranicu: „Prevoditi nikad nije jednostavno. Prevoditi znači izdati na rubovima, cenkati se, prodati jednu rečenicu za neku drugu. Prevođenje je jedna od retkih ljudskih aktivnosti u kojima smo primorani da lažemo o pojedinostima da bismo doneli istinu u celini...“ Pošto je Diopovo delo prevela na srpski jezik, Olja Petronić opisuje taj posao kao zahtevan jer je u romanu važna atmosfera. „Dakle, nešto što nije lako preneti u drugi jezik, kao i činjenica da je narator čovek slabog obrazovanja, ne baš elokventan, ali da govori o delikatnim previranjima u svojoj duši, o kompleksnim međuljudskim odnosima u tako nenormalnim okolnostima kakve su ratne. Sve je to trebalo uravnotežiti, pronaći jasne i jednostavne rečenice koje će ipak dočarati sav taj užas koji se u njemu i oko njega dešava, i postići onaj hipnotički efekat koji je pomenula i jedna od članica Bukerovog žirija.“