Sudbina žičare na tankoj žici

Par dana nakon što je Aleksandar Vučić pokušao da amortizuje nezadovoljstvo zbog planiranog rudnika litijuma, najavom referenduma o tom projektu, Goran Vesić je nastupio sa imitacijom: „Ja razumem da se vama možda ne sviđa, ali građani će glasanjem odlučiti hoće li se gondola graditi ili ne“. Na referendumu? „Ne, ne, kada budu glasali na izborima“, momentalno je novinare ispravio Vesić, ne bi valjalo spopasti narod sa toliko demokratije dok se još ni od pandemije nije oporavio. Dobra vest je da su rebalansom gradskog budžeta sva sredstva za realizaciju žičare od Kalemegdana do TC Ušće planirana da se troše u narednoj godini (420 miliona dinara, dok će preostalih 1,73 milijardi do pune cene ići na teret Ministarstva turizma), što bi trebalo da znači da radovi neće početi još neko vreme. Ipak, neprijatnim iznenađenjem je sve počelo, pa zašto se ne bi i nastavilo – Beograđani su za gondolu i saznali tako što su u martu 2019. preko noći ostali bez 155 stabala u okolini planiranih stanica žičare. Ispostaviće se, nezakonito, jer iako je postojala neophodna saglasnost nadležne Stručne komisije (svesne da nema stručnog razloga za uklanjanje toliko zdravih stabala, ali spremne da izađe u susret „interesima Republike Srbije i grada Beograda“), nije se sačekalo da prođe propisani period u kome se može izraziti žalba na odluku o seči. Dejan Ćika, Direktor JP Skijališta Srbije, koje je zvaničan nosilac projekta izgradnje gondole, objasnio je da se na žalbe nije čekalo iz obzira prema još jednom interesu – interesu ptica: „Dobili smo preporuku od Sekretarijata da seču izvršimo najkasnije do 15. marta jer posle tog datuma gnezde se ptice i to ne bi bilo dobro po pitanju Društva za zaštitu ptica. Ali 13. marta Opština Stari grad je poništila svoje prvobitno doneto rešenje. Međutim, mi smo do tada već završili posao tako da ćemo sada videti šta će se dalje dešavati“. Zaključak ove izjave može zvučati bezobrazno (šta bi pa moglo da se desi sa posečenim drvećem ako malo sačekamo?), no stvarno smo imali šta da vidimo. Već u maju Grad je izmenio propise o seči tako da se opštine više ništa ne pitaju (setimo se, tada je i bilo nekih koje nisu pod kontrolom SNS-a), a ujedno je ukinuta potreba za dobijanje saglasnosti Stručne komisije. Ipak je ta struka sklona mišljenju svojom glavom, nema veze što je u ovom slučaju bila saglasna – ne treba rizikovati. Na tu nezgodnu crtu struke, vlast je podsetila nezapamćena reakcija na samu ideju žičare. Počelo je peticijom koju je pokrenulo 17 organizacija i institucija posvećenih kulturnom nasleđu, a nastavilo nizom apela pojedinačnih ustanova. Odeljenje istorijskih nauka SANU zauzelo je stav da bi takav projekat „grubo narušio celinu jedinstvenog spomenika i viziju položaja Beogradske tvrđave na ušću dveju velikih reka kakav nema nijedan srednjovekovni grad“, dok se u tekstu peticije koju je potpisalo 16.000 građana konstatuje da „Beogradska tvrđava, kao ključna istorijska i kulturna tačka za razumevanje različitih civilizacija i razvoja Beograda, mora biti očuvana u svojoj celosti“ i da bi svaka intervencija planiranog tipa značila „nepovratni i nenadoknadivi gubitak“. Konzervatori su upozorili da bi se posledice mogle osećati mnogo šire od Beograda. Naime, već dugo se radi na upisu rimskih lokaliteta iz Srbije na Uneskovu Listu svetske baštine, u sklopu međudržavne nominacije „Granice Rimskog carstva“, a kako Beogradska tvrđava predstavlja njen značajani deo, promena vizure okoline, na šta Unesko ne gleda blagonaklono, zajedno sa uništavanjem arheoloških slojeva, mogla bi ugroziti celokupnu nominaciju i tako naštetiti brojnim lokalitetima (na preliminarnoj listi našla su se čak 62) kojima bi zaštita i podrška Uneska zasigurno značila. Istovremeno, Upravni sud je postupajući po tužbi Udruženja RERI koji je sporio zakonitost građevinske dozvole za pripremne radove na izgradnji gondole doneo privremenu meru obustave radova do konačnog rešenja, pošto bi se njima mogla naneti šteta javnom interesu koja bi se teško mogla nadoknaditi. Sve ovo je dovelo do toga da se prošle godine Beogradska tvrđava nađe na listi „7 najugroženijih“ spomenika kulture Evrope 2020. koju izrađuje organizacija Evropa Nostra. Za razliku od uvrštavanja Visokih Dečana na ovogodišnju listu, o čemu su svi domaći mediji izveštavali, a srpski političari delili moralne lekcije kosovskim koji su na tu vest negodovali, propraćenost prošlogodišnje bila je mnogo tanja. Čak pojedini mediji koji jesu preneli da se Kalemegdan našao u užem izboru, kasnije nisu objavili da je i „pobedio“. Ipak, vlasti su za to svakako znale pošto je delegacija Evropa Nostra obavila niz razgovora sa njima na raznim nivoima, sve do Ane Brnabić, u kojima je ukazivano i na probleme sa planiranom gondolom i na moguće jeftinije saobraćajne alternative koje ne bi devastirale Kalemegdan, a mogle bi da budu interesantne turistima – poput pešačkog mosta. Naravno, upitno je da li uopšte postoji transportni problem koji bi gondola trebalo da reši, a tvrdnju Skijališta Srbije da bi se smeštanjem pešaka i biciklista u kabinu žičare smanjila emisija štetnih gasova (valjda ako ne otvaraju prozor?), teško je ozbiljno shvatiti. Rezultat svega navedenog je da su vlasti dobro promislile i zaključile da se Vučić jako radovao gondoli na Zlatiboru, pa bi se sigurno obradovao i onoj na Kalemegdanu. Ili kako je to sročila njegova savetnica Suzana Vasiljević: „Niko ga neće sprečiti da i taj projekat završi. Znam čoveka“. I sigurno nije slučajno što je to izjavila u januaru ove godine, kada se bližilo izricanje presude Upravnog suda. Sud ipak nije podlegao ovakvim pritiscima i narednog meseca je definitivno poništio građevinsku dozvolu Skijališta Srbije. Umesto da nabrajamo šta je sve bilo sporno u vezi sa njom, verovatno je dovoljno reći da je na poslednjem ročištu Sud odbio da prihvati nove podnete dokaze od strane RERI-ja, smatrajući da je već sasvim dovoljno video. A da li bi tu mogao da bude kraj? „Trenutno su u toku dva bitna procesa. Jedan je izrada Generalnog urbanističkog plana koji predstavlja strateški plan Grada i vrlo je netransparentan. Ne znamo šta sadrži, ni da li je strateški orijentir grada razvoj spram turizma, pa se u to uklapa gondola i ne obraća pažnja na kulturno nasleđe. Ili ne – možda strateški pravac uopšte nije taj. Drugi proces koji je u toku je Plan generalne regulacije koji donosi konkretne uslove i pravila izgradnje u Beogradu. On je sada u procesu izmena i dopuna, podeljen je na faze, a mi ne znamo u kojoj fazi će doći na red izmena koja se odnosi na gondolu. Ukoliko GUP i PGR predvide gondolu, pružiće planski osnov za izdavanje neke nove građevinske dozvole“, kaže Božena Stojić iz „Ministarstva prostora“. A kako su za sve procedure potrebni potpisi raznih institucija, važno je osigurati i da se u njima ne nalaze pogrešni ljudi. Ministar životne sredine koji nije dao potrebnu saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu više nije na toj funkciji (niti bilo kojoj drugoj). Vlada je smenila četvoro članova Upravnog i Nadzornog odbora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika (oba su se bunila), dok direktorku drži u nesigurnom v. d. statusu. Sledi li čistka i u Upravnom sudu? Vrlo moguće. Ako ju je teško sprovesti u ovom trenutku, ustavne promene su iza ćoška.