Konfrontacija kad mora, saradnja kad može

Dok američki predsednik DŽo Bajden razmatra korekcije kursa nakon prvih nekoliko meseci na dužnosti, jedna promena čini se posebno vrednom razmatranja: pomeranje u smeru pragmatičnije, ideološki manje opterećene spoljne politike. Bajden je dosad vođenje državne politike na međunarodnom planu (tekst je pisan uoči evropske turneje američkog predsednika, prve od stupanja na dužnost, prim.) fokusirao na sučeljavanje demokratije i autokratije. U aprilskom obraćanju Kongresu kao američke neprijatelje identifikovao je „svetske autokrate“, obećavajući da „budućnost neće pripasti njima. Pripašće nama. Pripašće Americi“. Govoreći o „borbi između demokratija (...) i autokratija“ u 21. veku, Bajden je pozvao na održavanje globalnog „samita demokratskih zemalja“ kako bi mobilisao zemlje slične političke orijentacije naspram neliberalnih izazivača. Ovakav pristup možda oko zastave može da okupi Amerikance, ali predstavlja stratešku grešku. Od Bajdenovog preuzimanja dužnosti američki odnosi i sa Kinom i sa Rusijom pali su na još niže grane. Kina zvecka oružjem kad je Tajvan u pitanju. Kineski i američki zvaničnici se javno prepiru. Rusija Ukrajini iznova preti vojnom silom. Sjedinjene Države i Kremlj razmenjuju sankcije i proteruju diplomate. S obzirom na njihove različite interese, prisustvo značajnih tenzija u odnosima SAD s Kinom i Rusijom neizbežno je. Ali ovoprolećna eskalacija neprijateljstava uvećava rizik gadnog diplomatskog preloma ili nečeg još goreg, i blokira neophodnu saradnju kad su u pitanju zajednički izazovi kakvi su klimatske promene, globalno zdravlje, nuklearna proliferacija i upravljanje svetskom privredom u kojoj svi zavise jedni od drugih. Sjedinjenim Državama će biti vrlo teško da s Kinom i Rusijom sarađuju na bukvalno bilo kom planu ukoliko američka velika strategija bude svedena na obračun s neliberalnim silama. Umesto ispaljivanja ideoloških salvi, Bajdenova administracija bi trebalo da razvije kalibrirane odgovore na diskretne pretnje koje predstavljaju Kina i Rusija, istovremeno se zalažući za pragmatični timski rad s njima na drugim poljima. Kad je o Kini reč, Amerika i njeni saveznici trebalo bi da rade na potiskivanju kineskih nefer trgovinskih praksi, da kritične lance snabdevanja vrate u matične zemlje, zadrže prednost u ključnim tehnološkim domenima, te pariraju rastućim vojnim kapacitetima Kine. U slučaju Rusije, cilj bi trebalo da bude držanje pod kontrolom i sankcionisanje njenog vojnog ekspanzionizma, sajber napada i uplitanja u izbore u inostranstvu. Šire posmatrano, sve demokratije bi trebalo da osuđuju kršenja političkih i ljudskih prava gde god do toga dolazi. Ali u svetu koji je nepovratno globalizovan i međuzavisan, konfrontiranje s jasnim i neposrednim opasnostima ne bi trebalo da podrazumeva povlačenje novih ideoloških linija podele. Iako je politika obuzdavanja Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata imala efekta, strategija „s nama ili protiv nas“ danas ne bi donela iste rezultate. S privredom koja, i kad je bila na vrhuncu, nije dobacivala do više od tri petine veličine one Sjedinjenih Država, Sovjetski Savez nikad nije bio ni blizu sticanju kapaciteta da nadjača svoje demokratske izazivače. Sklerotični socijalizam i iznuđena savezništva osakatili su ekonomiju SSSR-a i umanjili privlačnost njegovog modela. To nije slučaj s današnjom Kinom, čiji BDP će uskoro prestići američki, a onda ga i daleko prevazići. S kompetentnim lancem političkog i ekonomskog upravljanja od vrha naniže, tehnološkom sposobnošću, značajnim stranim ulaganjima i ambicioznim diplomatskim domašajem (uključujući tu i masovni izvoz vlastite vakcine protiv kovida-19), Kina već sada uživa značajan globalni uticaj. Povratka na stari globalni poredak u kome su postojala dva međusobno nepovezana bloka neće biti. U novom svetu, koji se pomalja, demokratski sistem vladavine će i dalje zadržati svoje urođene prednosti: generalno gledano, ljudi preferiraju slobodu. Ali prvi put od kako su se četrdesetih godina 20. veka na svetskoj sceni pojavile kao globalna sila, SAD se sada, u liku Kine, suočavaju s konkurentom punog kapaciteta. A zato što je Americi potrebna pomoć Kine kako bi obuzdala Severnu Koreju, zaustavila globalno zagrevanje i nosila se s drugim transnacionalnim izazovima, bolje bi joj bilo da počne da razrađuje strategiju koja se ne svodi samo na „mi protiv njih“. Unapred zasnivati američku politiku na sudaru demokratije i autokratije ne samo da ne bi rezultiralo obuzdavanjem Kine; još gore, takav pristup bi Kinu zapravo ohrabrio da bude još tvrdoglavija i konsoliduje svoju nesvetu alijansu s Rusijom Vladimira Putina. Kina i Rusija su, istorijski gledano, oduvek bili rivali, i uspon Kine bi u normalnim okolnostima morao da brine Kremlj. Umesto toga, međutim, dve autokratije su stupile u brak iz računa kako bi se oduprle onome što vide kao pokušaj Zapada da im nametne svoja pravila. Umesto što Rusiju i Kinu guraju u naručje jedne drugoj, SAD bi trebalo da Rusiju postepeno izvlače iz lagodnog savezništva s Kinom. Kao što su SAD sedamdesetih godina napravile iskorak ka Kini da bi oslabile komunistički blok, Bajden i njegovi evropski saveznici bi trebalo da pokušaju da Rusiju okrenu Zapadu. Bajdenova spremnost na sastanak s Putinom (održanim u vreme kada je ovaj broj NIN-a već bio u štampi, prim.) jeste korak u pravom smeru. Iako pronalaženje zajedničkog jezika neće ići lako, SAD - kad se opredele za takav pristup - imaju impresivan skor po pitanju uspostavljanja funkcionalnih odnosa s inače odbojnim režimima. Ukoliko, pak, Bajden nastavi s pozivima na svrstavanje po ideološkom kriterijumu, rizikovaće slabljenje umesto jačanja solidarnosti između demokratskih zemalja. Uostalom, nije baš da se evropski i azijski partneri Amerike pripremaju za nekakav sukob s Kinom. Evropska unija je u decembru finalizirala investicioni sporazum s Kinom, uprkos prigovorima Bajdenove administracije, mada je ratifikacija tog ugovora u Evropskom parlamentu i dalje neizvesna (evroposlanici je uslovljavaju ukidanjem kineskih sankcija uvedenih pojedinim članovima EP, prim.). Slično tome, ni Južna Koreja, Japan i druge azijske demokratije u kineskom susedstvu nisu zainteresovane za bombastičnu konfrontaciju s Pekingom. Bajden bi mudro postupio ako američke saveznike ne bi silio da prave drastične izbore. I sami očevi osnivači Amerike savetovali su strpljenje i uzdržanost u spoljnoj politici. SAD su dugo bile u stanju da se oslanjaju na snagu vlastitog primera kako bi druge zemlje okupile oko demokratskog ideala. Sada bi trebalo da se vrate igranju na duge staze. Najbolji način da demokratije šire svoje vrednosti jeste da prvo srede svoje domove, kako bi na kraju nad neliberalnim silama prevagnule tako što će biti uspešnije od njih. Amerika i njeni demokratski saveznici moraće i dalje da se nose s pretnjama koje predstavljaju autokratije; ali moraju da ostave mesta i za saradnju s njima u suočavanju s globalnim izazovima.