„Devojčice“ i predsednik sa ulice

Možda incident u zgradi Predsedništva, čiji su akteri bili prvaci Narodne stranke i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ništa neće promeniti u Srbiji, možda neće ni za jotu pomeriti klatno u odnosu snaga, možda će i građani, zabavljeni sopstvenim jadom, sa gađenjem od svega okrenuti glavu, ali ovaj događaj govori sedam jezika. Nazvavši Vuka Jeremića i njegove najbliže saradnike „devojčicama“, hoteći pritom da ih ovim izrazom ponizi, Vučić je - osim što je bio iritantan - učinio za srpsku opoziciju više nego ona za sebe samu u proteklih devet godina. Naknadno Vučićevo izvinjenje, osim što ponovo isijava pasivnom agresijom, zanimljivo je i na planu nesvesnog, a bogami i političkog. „Pogrešio sam, izvinjavam se, ostalo mi sa ulice, ostalo mi kad sam imao 20, 20 i kusur godina. Da, ja sam proveo mnogo vremena na severnoj tribini, niti se kajem, niti žalim zbog toga, naprotiv. I na taj deo svog života sam ponosan“, saopštio nam je predsednik, dodajući usput kako je potom počeo da uči i postao jedan od najboljih studenata. E sad, kontekst u kome je upotrebio reč „devojčica“ govori nam, zapravo, da je Vučić medijum iz koga progovara kolektivno nesvesno naprednjačke Srbije, stavljajući nam do znanja da je agresija i prezir koje emituje prema slabijem ključni institut njegove vladavine. Uostalom, zar Bratislav Gašić nije morao da odstupi, doduše nakratko, kada mu je „izletelo“ da voli novinarke „koje lako kleknu“? I da budemo do kraja otvoreni, tamo gde je Vučić proveo ranu mladost – na severnoj tribini – vladaju pravila čopora i na toj činjenici se formiraju odnosi moći. Samo što su tada neki drugi, poput Željka Ražnatovića Arkana, određivali ko je „devojčica“. Na koncu, nije loše ni što smo saznali iz prve ruke da je predsednik, osim Pravnog, završio još jedan fakultet – onaj ulični. Toliko o nesvesnom, ali šta je s političkom dimenzijom sukoba? Izuzev što smo otkrili da je Vučić još u mladosti izučio kako se upravlja tribinom, u odloženom i, doduše, skraćenom prenosu sučeljavanja predsednika i predstavnika opozicije mogli smo naslutiti kako bi izgledao neki televizijski duel na kome ovi drugi toliko istrajno insistiraju. Jednostavno je, ne možete čak ni fingirati odbranu državnih interesa i istovremeno tako bestijalno prazniti državnu kasu i gaziti institucije a da đavo ne dođe po svoje. I Vučić to dobro zna. Zapravo, reč je o loše prikrivenoj naprednjačko-klijentelističkoj kliki spremnoj da svima koji ne progutaju nesuvisla objašnjenja odgovore odvratnim diskvalifikacijama. I ako su to koordinate u kojima će se stvari ubuduće kretati, onda možemo i da naslutimo kako će i partija teći. Valjda je sad svakome jasno da nikakvog dijaloga ili, ne daj bože, korekcije izbornih uslova neće biti. A tamo gde nema dijaloga, puca neomeđeno polje za sukobe i buja okvir za revolucionarni način razmišljanja. Posmatrajući stvari i iz ugla „zamalo ferke“ u Predsedništvu, razume se da odgovornost snosi onaj koji na raspolaganju ima neograničene resurse i sav aparat sile na svojoj strani. Jer zaista bi bilo glupo pomisliti da je Jeremić taj koji može da izazove rat i još gluplje da je Vučić taj koji će sačuvati mir u atmosferi u kojoj je verbalna agresija odavno legitimisana kao poželjno sredstvo političe borbe. Videli smo, uostalom, i prošlog leta, tokom protesta, da predsednik Srbije ne preza od toga da organizuje svoju varijantu kontramitinga. I da, naposletku, u Vučićevoj konstataciji da „nemamo savršenog predsednika“, krije se, možda, i odgovor na Jeremićevo pitanje „da li je predsednik normalan kada zove ljude na tuču“.