Istorijska greška dominantnog lidera

Američki glumac DŽon Sena u maju je bio primoran da se ponizno izvini nakon što je, u jednom intervjuu kojim je promovisao svoj novi film, Tajvan nazvao „zemljom“. Iako je taj termin upotrebio kao referencu za lingvističko medijsko tržište s diskretnim kanalom distribucije, a ne za status ostrva prema međunarodnom pravu, kineske vlasti nisu spremne da tolerišu pravljenje takvih distinkcija. Šta da se zaključi na osnovu ove epizode? Očigledno da je globalizacija otišla u strašno pogrešnom pravcu. Ograničenja slobode govora koja diktira kineska autoritarna vlada ne važe samo za njene građane, već i za ostatak sveta, i to u sve većoj meri. Čak i na svakodnevnom nivou primećujem kako isuviše mnogo ljudi, kada govori o savremenoj Kini, to čini na eliptičan, zaobilazan i eufemistički način. Mogao bih i ja tako. Mogao bih da diskretno ukažem na to da nijedno carstvo nikad nije imalo više od pet dobrih imperatora u nizu, i da je za jedno društvo važno da ostavi prostor dobronamernim kritičarima poput Hai Ruija, kineskog zvaničnika iz 16. veka, Peng Dehuaija, vojnog lidera iz rane faze komunističkog režima, te inicijatora kineskih ekonomskih reformi Deng Sjaopinga. Ali radije bih da govorim otvoreno i direktno o stvarnim pitanjima koja se kriju iza terminoloških nesuglasica oko Tajvana. Po mom viđenju, u vlastitom je interesu Kine da vlada u Tajpehu ostaje jedini vršilac vlasti na ostrvu, tako da može da nastavi da sledi institucionalni i upravljački put koji je drugačiji od onog Narodne Republike. Isto tako, u kineskom je interesu da Hongkong ostane zaseban sistem. Vlada u Pekingu bi trebalo da prihvati da će suštinska regionalna autonomija, posebno u oblastima koje nemaju visok procenat populacije koja pripada većinskom Han narodu, poslužiti njenim dugoročnim ambicijama. Užasavajuća i tragična istorija genocida, etničkog čišćenja i prisilne asimilacije u 20. stoleću sugeriše da će s vrha sprovođeno, imperijalno prevođenje stanovnika drugog etničkog porekla u Kineze proizvesti resantiman koji će potrajati generacijama i kreirati uslove za izbijanje ozbiljnih problema u predstojećim godinama i decenijama. LJudski rod je dovoljno sazreo da bude svestan kako su diverzitet, regionalna autonomija i kosmopolitizam bolji od svojih alternativa. Režim koji pretenduje da svet povede u bolju budućnost bi posebno trebalo da bude svestan toga. Pa ipak, trenutni dominantni kineski lider, Si Đinping, ima veliku želju da svu vlast centralizuje u Pekingu. S pravom zazirući od karijerizma i korupcije unutar Komunističke partije, on priželjkuje ne Kulturnu revoluciju, nego Kulturnu renesansu kojom bi u partijskom rukovodstvu bile restaurirane egalitarne vrednosti i utopijske aspiracije. Izuzetno samouveren kad je u pitanju ocena vlastite sposobnosti procene situacije i izdavanja pravih naloga, glavna briga mu je da njegove naredbe neće biti sprovođene na pravi način. Rešenje za taj problem, čini se da je zaključio, jeste još mnogo veća koncentracija moći. Ali čak i ukoliko su Sijeve taktičke kalkulacije ispravne u ovom trenutku, opadanje njegovih ličnih sposobnosti kako bude zalazio u godine, u kombinaciji s logikom evolucije organizacija zasnovanih na autoritarnoj komandi, praktično garantuju da će njegova strategija na kraju propasti. Ogromna je greška ignorisati benefite koji dolaze s postojanjem šire regionalne autonomije. Razmotrimo alternativnu istoriju u kojoj je Narodna oslobodilačka armija pregazila i Hongkong i Tajvan 1949; Sečuanu nije dopušteno da sprovodi reformske pilot-programe 1975, kada je za šefa tamošnjeg partijskog ogranka imenovan DŽao Cijang; a kineska centralizacija otišla toliko daleko da vojna oblast Guangdžou Dengu nije mogla da pruži utočište od gneva Četvoročlane bande 1976. Na šta bi u tom slučaju danas ličila kineska ekonomija? Bila bi beznadežan slučaj. Umesto što uživa u brzom usponu do statusa ekonomske supersile, Kina bi morala da se poredi sa zemljama poput Mjanmara ili Pakistana. Kad je Mao Cedung 1976. umro, Kina je bila osiromašena i nije znala na koju stranu da krene. Ali je naučila da se osovi na noge sledeći iskustva preduzetničke klase i finansijskih sistema Tajvana i Hongkonga, prihvatajući politike koje je DŽao sprovodio u Sečuanu, te otvarajući specijalne ekonomske zone na mestima poput Guangdžoua i Šenžena. U nekom budućem trenutku, Kina će morati da izabere između različitih strategija i sistema upravljanja. Sa sigurnošću se može pretpostaviti da oslanjanje na dekrete koje s vrha piramide vlasti izdaje ostareli, mentalno posustali dominantni lider, slab na laskanje karijerista koji ga okružuju, neće doneti dobre rezultate. Što se više Kina bude centralizovala, to će više trpeti zbog toga. Ali ako odluke o političkim praksama i institucijama budu bile utemeljene na ugrubo postignutom konsenzusu zainteresovanih posmatrača otvorenih za prihvatanje praksi i eksperimenata najuspešnijih regiona, Kina će procvetati. Kina u kojoj postoje mnogi različiti sistemi koji istražuju moguće puteve u budućnost imala bi istinsku šansu da postane globalni lider i da se pokaže dostojnom takvog statusa. Centralizovanoj, autoritarnoj Kini koja zahteva potčinjavanje usamljenom imperatoru ta prilika se nikad neće ukazati.